Život sa Parkinsonom

Lat­est posts by Mar­ti­na Ilić (see all)

    Zaključaću da ne uđu.

    -Ko? Oni?
    ‑Zaš­to im ne kažeš da idu?

    Gde će na ovu hlad­noću? Gre­ho­ta je.

    Nisam primeti­la kad je poče­lo. Sve dok mi nije rekao da ih ister­am kuće.

    Mno­go ih je. Po celom hod­niku su. Zav­i­jeni u krpe. Stari i mla­di. Deca su im debili. Ne znamo kako su došli kod nas.

    Da li su iz neke orga­ni­zaci­je? Je li ovo pri­h­vat­ni kamp?

    Bio je uzne­miren, ljut. Jedan od retk­ih mom­e­na­ta da pam­tim da je bio ljut.

    -Kako su našli našu kuću?

    Svakog jutra je tu žena ili muškara­ca sa sveskom, pišu koliko nas ima i ko kad odlazi.

    Noću šeta­ju, sku­pl­ja­ju se, sme­ju se.

    Zauz­i­ma­ju naše krevete kao da su nji­hovi. Spava­ju u hodniku.

    -Kako ulaze i kako nestaju?

    Ima­ju tajni sig­nal, neki kod, jave jed­ni drugi­ma kad tre­ba da nes­tanu i tad ih nema, kao da si puc­n­uo prstima.

    -Kako spavaš?

    Spavam u svom kreve­tu ako nije zauzet. Jed­na žena se sinoć otegla ovde. Kao da je njeno. Rekao sam joj da se skloni, nije htela. Sku­pio sam se pored nje.

    Ima ih mno­go noću, pre­više. Svu­da su. Dan­ju ih je manje.

    Samo četvoro, rade u kući. Men­ja­ju pločice.

    -Hoće­mo li da kaže­mo dok­tor­ki za njih?

    Neće­mo, mis­liće da sam lud.