Život u ogledalu

Melida Travančić
Lat­est posts by Mel­i­da Tra­vančić (see all)

    .

    .

    .

    (Jovan­ka Sto­jči­nović Nikolić, Neko je pozvo­nio, Art print, Ban­ja Luka, 2019)

    .

    .

    .….Jovanku Sto­jči­nović Nikolić, autoricu šes­naest pjes­ničk­ih knji­ga, pri­je neko­liko mjese­ci upoz­nali smo na jedan sasvim dru­gači­ji način. Ovaj put čita­lačkoj pub­li­ci nije se pred­stavi­la novom knjigom poez­i­je (što smo od nje očeki­vali i na što smo navikli), nego nas je izne­nadi­la svo­jom prvom knjigom proze naslovl­jenom Neko je pozvo­nio. Knji­ga donosi zbirku kratk­ih priča koje Jovan­ka Sto­jči­nović Nikolić nije počela pisati sada, niti unazad neko­liko god­i­na; to su priče koje ova autor­i­ca ispisu­je duži vre­men­s­ki peri­od, pa ako ćemo biti pre­cizni, ona piše priče još od stu­pan­ja na književnu scenu pri­je četrde­set god­i­na. Iako su one uvi­jek bile u dru­gom planu, jer se mjesto veći­nom pre­puš­ta­lo poez­i­ji, sada je trideset i sedam priča sabra­no u knjigu koja je podi­jel­je­na u neko­liko tem­atskih cjeli­na. Knji­ga kratk­ih priča Neko je pozvo­nio, tako je inspi­ra­tiv­na da nas, zapra­vo, „tjera” na novo stvaran­je, tjera nas da mis­limo o njoj, da anal­iziramo svaku priču do detal­ja, na kra­ju da o njoj i piše­mo. Na osnovu potrebe da o knjizi gov­o­rimo (da li samo kroz gov­or sa drugi­ma ili da piše­mo o njoj) može­mo zaključi­ti da je ovo jed­na dobra, izuzetno dobra knji­ga. Pri­je sve­ga, tre­ba nagl­a­siti da je na razi­ni cijele knjige, bez obzi­ra na to o kojoj temi da se gov­ori, da li je riječ o porod­i­ci, djet­injstvu, mjes­ti­ma za koja se pripov­jedači­ca snažno emo­tivno veže, ili o drugim ljudi­ma i nji­hovim sud­bi­na­ma, pripovi­jedan­je je depate­tizira­no, racional­no i jas­no. Ne tre­ba zab­o­rav­i­ti da je autor­i­ca, pri­je sve­ga, pjes­nikin­ja, te je tekst veo­ma često i poet­s­ki pre­cizan. U ovim priča­ma, naj­jed­nos­tavni­je i naj­pre­cizni­je kazano, sve je na svom mjes­tu: niti neš­to nedosta­je, niti je neče­ga previše.

    .….Na samom početku knjige postavl­jene su priče koje su tem­ats­ki vezane za djet­injst­vo, za porod­icu, mjesto rođen­ja, mjesto u kojem se provode najbezbrižni­ji dani, dani u koji­ma dijete počin­je da spoz­na­je svi­jet u/oko sebe. U ovim priča­ma fokus je zadržan uglavnom na preživljenom/proživljenom, odnos­no slika­ma iz djet­injst­va, i na osnovu tog iskust­va obliko­vane su prve priče u ovoj knjizi, koja i počin­je jed­nom takvom, naslovl­jenom Kri­va kruš­ka. Ovd­je je pripov­jedači­ca baka koja evo­ci­ra uspomene i unuci­ma priča o svo­jim zgodama/nezgodama iz djet­injst­va, pa i o krivoj kruš­ci, krivoj njenom kriv­i­com. Naime, pomažući ocu pri sad­nji kale­ma nakriv­i­la je mladicu, koja izras­ta u kri­vo sta­blo, a koje god­i­na­ma kas­ni­je siječe komši­ja, iz samo jednog razlo­ga: baca sjenu na nje­go­vo dvorište. S jedne strane, prikazani su bezbrižni, sret­ni dani u živ­o­tu jednog djete­ta, a, s druge strane, prikazana je ljud­s­ka okrut­nost. Svi­jet je takav, pa eto – kao da unuci­ma kaže baka, i ujed­no ih uvo­di u taj svi­jet, ponekad čudesni, ponekad okrutni.

    .….Djet­injst­va su različi­ta i pis­ci ih, najčešće na temelju vlasti­tog iskust­va (svjes­no se uki­da grani­ca između pripov­jedača i auto­ra) obliku­ju u svo­ja djela. S jedne strane, najčešće u književnos­ti sus­reće­mo opise bezbrižnog djet­injst­va, dok, s druge strane, ner­i­jetko nailaz­i­mo i na pri­zore man­je lije­pog, čak i trau­matičnog. Kod ove autorice kom­bi­naci­ja je i jednog i dru­gog, ali, tre­ba napomenu­ti da ovd­je nije riječ o nekoj vrsti mal­tre­ti­ran­ja ili smr­ti bližn­jih iz čega bi se obliko­vala trau­ma. Priča­ma o vlastit­om djet­injstvu, autor­i­ca gov­ori o jed­nom širem društven­om kon­tek­stu, ona pro­go­vara o soci­jal­nim (ne)prilikama koje prate njeno odras­tan­je, školo­van­je, što se mož­da najbol­je ocr­ta­va u priči Moj otac žel­jezničar, koja je u poje­din­im dijelovi­ma čak i potres­na. Ćiro, čuveni voz, presta­je da sao­braća, a otac, koji radi na žel­jezni­ci, stub mno­go­b­ro­jne porodice, osta­je bez posla – tak­va je vrs­ta traume koju autor­i­ca nosi iz djet­injst­va. Slič­na je i priča Zelenkasti kofer­čić u kojoj se na jedan teatral­ni način prikazu­je rušen­je iluz­i­je o najl­jepšoj zelenoj tor­bi, koju djevo­jči­ca pos­je­du­je i kojom se ponosi, a koja se „utopi” i time nes­ta­je u nabu­jalom potoku. Njen svi­jet se ne ras­pa­da onog trenut­ka kada tor­ba pada u vodu, njen svi­jet raspršen je onog trenut­ka kada shva­ta da je tor­ba, zapra­vo, napravl­je­na od kartona.

    .….„Zateče­na pri­zorom sta­jala sam kao ukopana. (…) Šibali su me nanosi kiše, izmaglice i vje­tra. Strah koji se sve više usel­javao u moje malo, dječi­je tije­lo, odva­jao me od sve­ga osta­lo­ga. (…) Plakala sam na sav glas, koliko me grlo nosi, i dozi­vala roditel­je.” (Sto­jči­nović Nikolić: 49)

    .….Ovd­je je riječ o tome da autor­i­ca svo­ja sjećan­ja iz djet­injst­va, svo­je emo­ci­je stra­ha i nemoći (u sve tri spomenute priče) prepoznaje/spoznaje i prenosi na papir, te od njih obliku­je priče i time se oslobađa jednog poma­lo trau­matičnog iskustva.

    .….U knjizi Neko je pozvo­nio priče jesu kratke forme, ali nisu sve posvećene evo­ci­ran­ju sjećan­ja na djet­injst­vo. Mnoge od njih ispisane su u neko­liko efek­t­nih rečeni­ca, bil­ježeći mag­novene trenutke, pa se nakon čitan­ja zapi­ta­mo da li je sve stvarno ili je sve plod autoričine mašte. U ovim priča­ma često snažno osjećamo glas pjes­nikin­je, što Jovan­ka Sto­jči­nović Nikolić i jeste, te uočava­mo pre­plet poet­skog i proznog diskur­sa, pa sve izgle­da kao da autor­i­ca dop­un­ja­va sadašn­jim trenutkom sve što nedosta­je u sti­hu. Ona kom­bin­u­je objek­tivne opise i situaci­je sa pjes­ničkom atmosferom.

    .….Autor­i­ca priča­ma jas­no prikazu­je i real­ni svi­jet, koji je često duboko potre­san. U fokusu su lju­di koje poz­na­je, njeni pri­jatelji, poz­nani­ci, sus­je­di ili su to neki sasvim sluča­jni pro­lazni­ci na uli­ci koji svo­jom pojavom posta­ju inspi­ra­tivni i čiji lik ulazi u priču. Cijela knji­ga kao svoj lajt­mo­tiv ima odnos autorice pre­ma čov­jeku, onome prvom do nas, čov­jeku sa kojim nas živ­ot sasvim sluča­jno spa­ja, pa barem za jedan trenu­tak. Pored tog odnosa, tu je i odnos pre­ma sebi, što se ogle­da u velikom bro­ju priča, u načinu na koji Jovan­ka Sto­jči­nović Nikolić pos­ma­tra sebe, i u stvarnos­ti i u ogledalu, a upra­vo je ogleda­lo pred­met koji se provlači sko­ro kroz svaku priču, samo na dru­gači­je načine. U ovim priča­ma književnost može­mo pos­ma­trati kao jed­nu vrstu ogledala u kojem se reflek­ti­ra stvarnost onak­va kak­va ona zapra­vo jeste – ogol­je­na, bez metafo­ra, bez prikri­van­ja, potres­na i bol­na. Na taj način autor­i­ca knjige priča Neko je pozvo­nio dijelove ili bol­je reći (ponekad) krho­tine svakod­nevice spa­ja u smis­lene cje­line i obliku­je priče o sebi i ljudi­ma iz svog okruženja.

    .….Jovan­ka Sto­jči­nović Nikolić ovom knjigom neće zao­bići ni opsesivnu temu književni­ka, a to je tema smr­ti. Smrt se provlači kroz mnoge priče (Dvi­je svi­jeće, San, Posljed­nji skok u vode­no ogleda­lo i dr.), ali ona je naje­fek­t­ni­je prikazana u priči naslovl­jenoj Iza ogledala, u kojoj je neko­liko pre­poz­natljivih moti­va znača­jnih na razi­ni cijele knjige: smrt, ogleda­lo, svjet­lost i bjeli­na. Autor­i­ca će, na kon­cu, konstatirati:

    .….„Smrt je pre­vara. Najo­bični­ja pre­vara. Teško će joj pov­jerovati. Svi­jet je živ­ot smr­ti.  Opas­nost živ­ota. Pri­tis­nut naivnos­ti­ma mnogih, pa i mojom. Da sam malo mlađa, pron­ašla bih lijek za posljed­nji min­ut živ­ota. Tamo iza ogledala. Iza kojih raste strah od vlasti­tog viđen­ja u nje­gov­oj dubi­ni. Moje ime sada je bol. Ali neka, sviknuće…” (Sto­jči­nović Nikolić: 126)

    .….Smrt je dio nas kao da ovom pričom poruču­je autor­i­ca, a književnost je stvarni­ja od ogledala, jer u ogledalu jedi­no što vidi­mo jeste naša pro­laznost, dok je svako književno dje­lo zas­no­vano na jed­noj zaokruženos­ti Svi­je­ta. Ne pos­to­ji poče­tak, niti pos­to­ji kraj. Sve kruži. Jed­na smrt, jed­no rođen­je… I tako u nedogled. Čov­jek i živ­ot pro­lazni su, a gle­dati sebe u ogledalu nije niš­ta dru­go do spoz­na­ja Svi­je­ta onakvim kakav on zaista jeste, to je pogled i u real­no i u imag­i­narno (kako želimo da bude, kako želimo da vidi­mo), to je pogled u sebe, u svoj unutrašn­ji svi­jet, mis­li i osjeća­je, u svo­ju priro­du. U knjizi Neko je pozvo­nio stvarnost je trans­formi­rana u maš­tu, ili je ponekad maš­ta trans­formi­rana u stvarnost, ali na jedan dru­gači­ji način i u jedan speci­fični oblik svo­jstven samo književni­ci Jovan­ki Sto­jči­nović Nikolić.

    .

    .

    .

    .

    .