.
.
.
…..Nemam nikakvu ambiciju da se upuštam u neku akademsku raspravu oko Sofoklove drame „Ajant“. Nemam ni snage ni volje. Nemoćan da nešto čitam s punom pažnjom, posle operacije na mozgu. Kako je izgledala moja rascvetana lobanja. Kakav je taj moj ožiljak bedan. A kakav je ožiljak na punom mesecu. U postoperacionom neraspoloženju, čitam na preskok, dijagonalno. Šta mi dođe pod ruku. Prelećem po naslovima poluhaotične kućne biblioteke. Najbolje se snalazim u haosu. Ajant je moj omiljeni junak. Znam, čitao sam nedavno tu dramu. Redak svat, redak junak koji je odbio očev savet da traži pomoć bogova pred bitku. Ne znam je li ovo Homer ili Sofokle. Odbio je pomoć boginje Atene: Pomozi drugim ratnicima, ovde gde ja stojim protivnik neće proći. Ja ću to sam obaviti.
…..Ajant je po junaštvu uz bok Ahilu. Kad je Ahil poginuo, Ajant je poželeo njegovo oružje. Znao je da njemu po zasluzi pripada. Ali bogovi su se odlučili za Odiseja. Ajant je pao u jarost, a u ludilo ga je odvela Atena. Njen ljubimac je Odisej. Bogovi ne trpe oholost junaka. U stanju pomračenja uma, poklao je stado ovaca misleći da su njegovi zli neprijatelji. Jedan ovan je bio bičevan kao da je Odisej. Da bi ga posramila Atena mu je vratila razum da vidi šta je učinio. Ostao je sam u svom bolu.
…..Već sam potrošio mnogo reči da bih došao da bih došao do nekakvog finala. Haha, finala. Prelistavam Antologiju italijanske poezije da bih ukrao neki stih za zapis o romanu Vreme koje se udaljava Mirka Kovača. I evo u tom prelistavanju pesme „Ajant“ da mi pomogne. Pesnik Vinčenco Kardareli. Sutra se neću setiti njegovog imena. Kako pesnik između toliko bogova i junaka, posle toliko stoleća, vraća dug slavnom ratniku, koji je od svoje ruke poginuo. Ajant se ubio tačno u podne, prkoseći bogovima. Želeo je da ode u carstvo seni u čas kada on nije imao senku. Ajantova krv cvetala je u mojoj obitelji.
…..Vinčenco Kardareli bira najpravednijeg nemilosrdnog i najmoćnijeg sudiju. Stih:
Nikakav bog da te štiti
ni slava bez premca da ti se osmehne,
samo te junaštvo tvoje pratilo
Grci ti onu jednu što požele nagradu uskratiše:
oružje Ahila
vešta varalica
preote ga,
ali more njemu ga uze. A milosrdni
talas, talas nestalne ćudi, ali kadar
da mudrije sudi od ljudi, da traje
duže no sreća, na tvoju humku najzad ga položi.
…..P.S. Voleo bih da je Ajantova senka na obali njegove Salamine. I volim što ni Zevs ne može pomoći Ateni koja je pala u božansku, večitu jarost. Možda pređe na bromazepam
…..Atena je ugašen vulkan. Ajant je smrt koja živi. Ostavio je svoje snove, svoju pravdu u mojim venama. Ne mogu da kontrolišem logoreju. Jedva da u daljini čujem otkucaje srca. Na Ajantovoj humci more svira na usnoj harmonici. Koje su reči rima za logoreju: divlje narovo drvo. Može, ne može, može, veli Ajant. Jer logoreja dečaka je more koje može da rodi hiljadu lađa.
.
.
.
.
.
