„Gospodine, molim te gospodine, malo zatvori taj prozor. Sad smo od doktora, mala mi je malo prehladjena. Ali biće dobro, kaže doktor. Borac je ona veliki.“
„ Naravno, gospodjo“ – iskreno se obradovah što se baš meni obratila.
Autobus nije bio pun, iako se bližio špic. Ustao sam i gurnuo prozorsko staklo do kraja.
Mlada je. Ne znam da li je punoljetna, ne mogu dobro da procjenim. U rozoj deki drži svoje blago, samo joj nožice vire. Jedna plava papuča, druga crvena. Tiho joj pjevuši:
„Kiša pada, okupa ga
Lišće sleti, pokrije ga
Koza prodje, podoji ga
Vetar dune, uljulja ga
Spavaj sine, mirno spavaj
Slušaj majku i ne plači.“
Nema te prehlade, upale pluća ili visoke temperature, koju majčina ljubav ne zacijeli. Ponekad je dovoljan dodir, a katkad i samo pogled. To najbolje znaju bolesna djeca. Ona prigrli još jače ono svoje parče sreće, poče da je ljulja, čini mi se i malo jače nego što bi trebalo. Dijete se nije čulo, izgleda je ciganska melodija uradila svoje.
„ Gospodine, molim te gospodine, otvori malo taj prozor, bar malo, zagušljivo je jako, da mi dete lakše diše.“
Otvorio sam ga skroz.
„ Kako se zove?“
„ Luča. Nije baš cigansko ime, ali je baš lepo. Ja birala, ja joj dala, mnogo mi se svidja gospodine.“
„ Jeste. Baš je lijepo. Koliko ima Luča?“
„ Pola godine, sad u decemvru pola godine. Ali kašlje, mnogo kašljuca gospodine. Kaže doktor da nije strašno, ali mora mnogo sirupa da popije.“
„ Ma ne bojim se ja za nju, kad ima takvu majku da je čuva. Ima li Luča još braće i sestara?“
„ Nema gospodine. Bio mlogo težak porodjaj, rekli doktori da malo odmorim sa decu za sada. Čitavu me izrezali dole, al dobro, šta ću sad… Važno samo da je ona dobro.“
„ Tako je, samo polako, ne žuri, i da smo zdravo. I polako. Radiš li gdje?“
„ Radim, evo sad krenula na posao. Tu ima vrtić, e tu radim. Najviše volim sa decu da radim. Na sledeću silazim stanicu.“
„ Bravo! A zašto Luču nijesi ostavila kući, ako je prehladjena, ima li ko da ti je pričuva, bar dok si na poslu?“
„ A ne smem gospodine. Bojim se sipaće joj nešto. Daće joj nešto da ne valja, pa joj jopet neće bit dobro. A vidi je što je lepa, ista je ja gospodine. Ista je ja.“
„ Ko će joj dat nešto da ne valja?“ – pojavi mi se knedla u grlu. Konačno.
Nije me čula. Razmaknu ono roze ćebence sa njene glavice, i još par nekih krpa. Pokaza mi svog anđela. Svoju Luču.
Porcelanskoj lutki je jedno oko bilo zatvoreno, a drugo poluotvoreno. Malo joj podiže glavu, začu se jedno tiho „klik“, otvori joj se i ono drugo. Plave oči.
„ A jel liči na mene gospodine, jel ista ja? Reci iskreno?“
„Liči. Ali je još ljepša od tebe.“
Izašla je na sledećoj stanici. Ima još djece o kojima mora da vodi brigu u ovom gradu.
Ljudi u autobusu su ćutali, i gledali nekuda. Samo ne u nju.
Cigani su najbolji i najljepši narod na svijetu.
Njima i lutke imaju dušu.
