Čuburska daća

.

.

– siva drama u mračnom tehnikoloru –

–

–

L I C A:

.

Vesna – majka, ne podnosi žene koje majčinstvo smatraju «najstarijim zanatom». Ima 58 godina, srednjeg rasta, iako za nijansu punačka njena figura deluje vrlo ženstveno i mladalački; po njenim kukovima ne bi se reklo da se poradjala pet puta u roku od osam godina. Belo lice, prefinjenih crta, bez mnogo bora – uverljivo svedočanstvo o nekadašnjoj izvanrednoj lepoti. Bez tragova šminke, koju nikada nije ni koristila. Srebrne vlasi u njenoj kestenjastoj kosi daju joj notu dostojanstvene zrelosti. Jednostavno obučena, skromno, sa ukusom. Uvek u svom nedokučivom i nenametljivom svetu – iako totalno odsutna, neko neobično spokojstvo izbija iz njene nimalo nepristojne ravnodušnosti. Penzionisana sticajem čudnih bračnih i majčinskih okolnosti, vremenom je stekla status uvaženog profesionalng astrologa, što joj jeste važno ali to ne pokazuje. Inače je malo šta može izmestiti, uplašiti ili impresionirati. Potiče iz stare beogradske porodice, rodjena Čuburka, baš kao i njena majka, otac, i dede i babe po oba roditelja. Isti takav gradski pedigre imao je i njen bivši muž. Tome ne bi pridavala neki poseban značaj da su je «nove komšije» ostavljale na miru…

 

Sanja – najstarija kćer, 39 godina, duga smedja kosa koja ravno, potpuno prirodno pada kao da je peglana. Mršava, visoka, širokog čela i krupnih očiju izrazito zelene boje; jedna od onih kojima, bez ikakvog napora, uspeva da izgledaju inteligentno već na prvi pogled – što njenoj privlačnoj pojavi daje notu otvorene pretnje. Od šminke koristi isključivo cigarete. Znaci preranog starenja na licu koje priča svoju priču o nekontrolisanom hedonizmu i kontrolisanom mazohizmu. U retkim trenucima kada se ne osmehuje podrugljivo, probije se duhoviti, neodgovorni šarm dokone žene, koji privlači podjednaku pažnju i muškaraca i žena. Uprkos urodjenoj zlobi i sarkastičnoj izveštačenosti ne krije sklonost ka setnom, pa i poetskom humoru.

 

Cica – 38 godina, šatirana i začešljana kosa sa brižljivo izvučenim pramenovima svetle boje, od svetloplave do zlatno žute; «profesorske naočare» pojačavaju ozbiljan izraz lica, kao i sitne, okrugle braon- maslinaste oči. Crna maskara, diskretno rumenilo, bezbojni sjaj za usne. Ovalno lice, punački obrazi, orlovski zakrivljen nos i špicasta brada.

Krupnije gradje sa jakim butinama, malo pogrbljena ali to samo pojačava njen vazda uspravni, borbeni stav rodjenog zaštitnika.

 

Lidija – 35 godina, izblajhana plavuša, blistavo beli zubi koji krase ionako retko upečatljiv osmeh, pun topline i dvosmislene razdraganosti. Pozira neprekidno, ne zbog isprazne narcisoidnosti već zato što doista ima pojavu koju je teško ne ispratiti pogledom. Srednjeg rasta, zgodnjikava i poželjna, ume da nosi svoju posebnost bez preteranog foliranja i kindjurenja. Izražene čulnosti, na momente detinjasti seksepil koji se savršeno uklapa sa nežnošću i humorom. Privlačna na svaki način – kako je doživljavaju izbirljivi muškarci. Od nakita nosi samo «svarovski» ogrlicu sa priveskom u obliku srca u kompletu sa mindjušama. Obavezna crvena brojanica na levoj ruci i masivna burma od belog zlata – znak da je u svakom trenutku zauzeta i nedostupna za one koje nije izabrala.

 

Mirjana – 33 godine, po ogrubelom glasu i osećanju istrošenosti koji zrači iz svakog njenog pokreta – veoma podseća na majku, kao i po boji kose i čudesno raspuštenoj frizuri koja to i nije. Nezdravo žućkasta boja lica, veliki podočnjaci, upali obrazi, blago izbuljene oči grozničavo svetlucaju, tanke usne, izgriženi nokti. Ispijenog izgleda, u stalnom grču – pokušava da se predstavi kao bezbrižni zajebant kojem je sve jasno ali ne pati zbog toga. Mada je patnja utkana u svaku poru njene uvoštene kože.

 

Jelena – 31 godinu, vitka, manekenski gradjena, duga kosa joj pada do polovine ledja, izduženo lice, prćast nos, svetle oči, čudna ogradjenost od sveta koja se može prepoznati u povremenom drskom ponašanju. Nazalni glas i hladnokrvno psovanje njen su zaštitni znak, sa često urnebesnim efektom.

NAPOMENA: Komad se sastoji iz pet scena i sve se dešavaju u istom prostoru i istom dekoru – tokom jednog zimskog martovskog dana 2009. godine, od ranog popodneva do večernjih sati kada obično završavaju tv- serije i debatne emisije.

PRVA SCENA

Dnevna soba oskudno popunjena primetno starim nameštajem. Okrugli trpezarijski sto, ponegde oguljen, oko njega razmeštene škripave stolice sa nesigurnim naslonima; kada nekom dosadi žuljanje i nestabilno ljuljanje, uz prisilno ispravljanje kičme, može da se prebaci na ulegli kauč sa ućebanim meblom. Nasuprot njemu je stočić sa televizorom; ispod je polica na kojoj su poredjane knjige o astrologiji različite debljine, neke u kožnom, neke u mekom povezu. U udaljenijem ćošku nalazi se komoda na kojoj je stona lampa sa prašnjavim crvenim abažurom i izduženo ogledalo sa pozlaćenim ramom, oslonjeno na zid; tu je dobro očuvana, obložena sjajnim furnirom, vitrina sa zastakljenim delom i fiokama. Ugaženi tepih iskrzanih ivica i zamršenih šara tamne boje prekriva veći deo parketnog poda. S leve strane izljuspana vrata koja vode u predsoblje, a sa suprotne strane vrata od kuhinje, uflekana tragovima jela i prljavih ruku. Na zidu stoji porodična natalna karta – poput ikone…

Iz predsoblja, kroz otškrinuta vrata, dopire komešanje i glasovi pomešani sa zvukom uzmuvanih ljudskih tela koja su se zatekla na malenom prostoru.

Cica ulazi prva i skida postavljeni blejzer i uredno ga slaže preko naslona kauča. Slede je ostale četiri sestre, sve obučene jednostavno, u monohromatskim kombinacijama tamno-crne, sivo-crne i modro-crne, kako već zahteva ritual sahranjivanja nekog vrlo bliskog koga su davno izgubile i tek danas ga pronašle u mrtvačkom kovčegu koji je ubrzo spušten i zakopan u uknjiženu zemaljsku rupu.

 

 

Cica: Ja stvarno ne znam čemu služi ovaj čiviluk u predsoblju. Ne sećam se da je ikada bilo neke slobodne kuke da se okači garderoba. Sve vise neke kese, ranci, sportske torbe. Ko da čovek ulazi u svlačionicu a ne u stan.

Sanja (nehajno odlaže perjanu jaknu ne mareći što se rukav vuče po podu): Barem niko neće da padne u iskušenje da se besi.

Lidija (pogladi svoju kožnu jaku sa krznenim okovratnikom): O čiviluk da se besi? Mani zatvorske priče tvojih gurua. Treba ti najmanje «Ralf Lorenova» svilena kravata za takvo cimanje.

Cica: A što bi se neko besio ovde?

Sanja (retorički zapitana, uz loše prikriveni sarkazam): Stvarno, što bi se neko besio ovde? U rasadniku slatkih sećanja i pozitivnih vibracija.

Dok Cica rešeta Sanju egzekutorskim pogledom i s tihim negodovanjem odmahuje rukom, stavljajući starijoj sestri do znanja da je već sve živo od nje definitivno diglo ruke, Mirjana neobično pažljivo namešta svoj kaput na naslon stolice – da bi trenutak kasnije, vešto i skoro neprimetno, iz unutrašnjeg džepa izvukla jedva načetu flašu rakije: suvenir koji je ponela sa groblja, da dušmani ne seire nad očevim merakom. Čovek može da bude mrtav ali ne i njegov merak. To je ono što ga obeležava i po čemu će ga pamtiti kroz vreme. Stavlja flašu na sto, seda i vadi paklicu cigareta.

 

 

Mirjana (mljackajući prvi dim, gleda u Lidiju koja defiluje izmedju vitrine i kauča, izvijajući ramena unazad, da strese teret sa svoje delikatno udobne i raskošno sjajne kožne jakne, koja njenoj pojavi daje posebnu specifičnu težinu od koje senzibilna ličnost može prosto da poleti…): Šta je, što se ne skidaš? Proveravaš svoj grobljanski autfit?

Lidija (nedodirljiva u svom puno puta opipanom narcizmu): Bogami, ja ne dozvoljavam da mi bilo ko pelja po garderobi. I da ima mesta ne bih ništa kačila na taj čiviluk. Može neko da mi progori jaknu cigaretom, ili da je polije nečim. Da mi nije toplo ovde, ne bih je ni skidala. Posle ne mogu da izvetrim toaletu od mirisa zaprške i vaših cigareta.

Mirjana (njuškajući vazduh): Možda treba da dobiješ pa osećaš memlu iznutra.

Lidija (u pozi bezbrižnog nervčika): Ne mogu da dobijem kad nisam uplatila kladionicu. A memla je sastavni deo patine, sele. To je ono što imaju stare gradjanske porodice po svojim budžacima, ako nisi znala.

Mirjana: Aha, shvatila sam. To je dokaz da postojimo odavno, iako smo mlade propale.

Lidija joj udeli pedagoški smešak i počne da skida jaknu zauzimajući jednu od estradnijih poza, sa blisko zamišljenom publikom. Uto, ulazi Jelena držeči obema rukama veliku sveću na nespretno svečan način, kao da nosi

štafetu u obliku krstače. Gleda u prisutne, dvoumeći se da li da je nekom preda, ili da njome obriše suze koje joj se slivaju niz lice. Za svaki slučaj Lidija svoju unikatnu jaknu prebacuje u dalju ruku. Šza zna najmladja ucveljena sestra šta je koža a šta papirnata maramica…

 

 

Jelena (plačnim, napuklim glasom): Gde da turim ovu sveću?

Sanja: Pa, vidi, nije važno, negde je smesti, trebaće tek za četrdeset dana. Jelena: Da je stavim u spavaću sobu? Tamo ima dosta slobodnog mesta. Mirjana: Šta će sveća u spavaću sobu?

Jelena (razdražena od tuge i preterano nehajnog tona koji joj zavrće želudac

– kako to njene sestre neretko i vrlo vešto umeju da joj prirede): Pa neću valjda na terasu da je stavljam?

Sanja (ironično brižna): Slušaj, stavi je i u špajz ako ne znaš kud ćeš s njom. Samo nemoj nikako u spavaću sobu, da se mama ne naljuti.

Lidija (ubacuje se kroz neprovaljeni kez): Da, to bi je POTRESLO.

Sanja: Pre će da POBESNI ako je vidi pored svog kreveta. Ne zaboravite da nam je mama prvo raspuštenica, pa tek onda udovica.

Lidija: More, onaj pop se baš zabuljio u matoru dok je imao svoju vokalnu tačku. Jeste primetile kako se raspevao? U jednom trenutku sam pomislila da je kandilo zamenio za mikrofon. Bilo je to vrlo moderno opelo.

Sanja: Mogle bi da ga pobliže upoznamo s mamom. Ona je slobodna i pobožna žena.

Jelena (besna što je dozvolila da je u ovakvoj situaciji vide uplakanu): Puši kurac, dangubo. (Odlazi u kuhinju držeći sveću sada više u položaju bojnog koplja negoli svetionika za dušu sveže odvojenu od tela.)

 

 

Cica preneraženo stavlja ruku na usta, vrti glavom u tužnoj, već doživljenoj neverici i odlazi do vitrine: vadi crnu maramu iz jedne od fioka i njome

pokriva ogledalo. Potom iz najdonje pregrade vadi fotografiju oca i stavlja je na policu s knjigama, ispod televizora. Očigledno da je u pitanju tajno mesto za koje je samo ona znala šta krije.

 

 

Mirjana (zavaljena i okrepljena gutljajem koji greje i peče kao iznenadni, zapenavljeni talas tuge): Već počinje da se smrkava. Neka neko upali svetlo. Da možemo da se vidimo.

Sanja: Neka, bolje je ovako.

Cica (rezignirano): Dobro, izbirljiva dušo, ne moramo baš da se tolko gledamo i zagledjujemo, da ti ne povredjujemo OSEĆANJA. Ali ne moramo ni da se saplićemo.

Sanja (sa izrazom teatralne mučnine kreće prema predsoblju): Uglavnom to radimo, kad se zajedno nadjemo.

Cica (frkne glasno, da prikrije nelagodu i uz grimasu uzdržanog gneva odlazi prema vratima od kuhinje, pritiska prekidač i pali svetlo.) Idem da skuvam kafu.

Taman kada odluči da sedne i proveri koliko je udobno njenim zategnutim butinama, nakon terapije anticelulitnog šoka u crnim čarapama sa visokim procentom likre, iz Lidijine torbice se začuje jedna od onih zaraznih melodija: milozvučni signal da je neki antisluhista traži – želeći mnogo toga u isto vreme…

 

 

Lidija (uhvaćena u izazovnom raskoraku): Kad zazvoni ovaj plavi, naježim se. (Javlja se glasom šalterske službenice, ravnodušno i prekorno.) Šta je sad?… Lepo sam ti rekla da dete nije tvoje. Samo sam te zvala da ga priznaš zbog prezimena. To je jedino što imaš… Kako zašto? Pa, ZVUČNO je, brate…. (Cereka se, da ne bi svisnula od dosade.) A to što tvoja mama tvrdi da je mala ista ti – priznala bi ona za bilo čije. Već čitav vek nemate ženskog potomka, misli žena da vas je neko prokleo… Ma, nemam otvoren račun. Kakav račun, znaš da radim samo s kešom… (Zakoluta očima poput striptizete u glumljenom predorgazmičnom stanju.) Nisam bezobrazna. Samo sam malo pod stresom… Ne zbog deteta. Ono je dobro jer te nije ni

upoznalo… Molim? … Dobro, evo, izvini što mi je tata umro pa sam malo euforična… (Prebacuje svoju težinu sa kuka na kuk, razgibavajući se strpljivo.) Nemoj, molim te. Tati ne treba saučešće. (Kiselo.) Dovoljno si mu bio saučesnik u mom životu. Ne zna se ko je bolje postupao sa mnom od vas dvojice… Jeste, sve prolazi, sve se menja… (Povisuje glas, uvežbavajući gnev na daljinu.) I ti si prolazan al’ se stalno vraćaš ko kijavica. Slinčo razmaženi. Lako je tudjim kurcem gloginje mlatiti… Slušaj, dovoljno sam bila fina s tobom… Neka, neka, štedi malo te očinske pare. Trebaće ti. Doći će vam sve na naplatu… (Sa srdačnom podrugljivošću.) Pa, da, na to sam i mislila. Taman da kupiš novi bankomat… Ne, nemoj da mi detetu prepisuješ nikakve akcije. Još ni «Monopol» nije naučila da igra… Ima ko će nju da uči preferans. Postoje i fini ljudi, kockari… Hvala ti na brizi i razumevanju mog ludila… Ne, ne treba mi hot-lajn psiholog… Ah-a, mislio si na novac. Pa, na šta drugo ti možeš da misliš? … Na mene? (Ledeno i mazno kikotanje.) C!C!C!Manijače sa Senjaka… (Glas joj postaje usiljeno razdražen.) Alo, čuješ li šta ti govorim u to tvoje dlakavo uvo?… Briga me gde se ti sve depiliraš… Ne derem se nego pokušavam da ti doprem do mozga. Da mu kažem da mi ne treba blagajnik, a još manje dadilja. Nema ništa od dojenja. Ćao.

Uz nestašni osmeh Lidija prekida vezu, pokazujući Jeleni – koja se u medjuvremenu vratila, bez sveće – palac na dole, i rutinskim pokretom  vraća obesno dizajnirani mobilni u ništa manje promišljeno dizajniranu torbicu. Tako uverljiva «vamp ličnost» da odaje utisak kako joj je i nemi uzdah firmiran – kao da kaže: Možda vera čini čuda, ali veru treba vežbati da bi se pravoverna grešnica izveštila u molitvama, koje će joj Onaj Vrhovni Muškarac već uslišiti – kako bi zasladio gorku poentu svakodnevnog bitisanja.

 

 

Jelena (izrazito nazalnim glasom, što je, uz psovke, njen zaštitni znak u porodici i izvan nje): Jadan čovek.

Lidija: Ko? Tata? Pa on je sada na mnogo boljem mestu. Jelena: Ne mislim na tatu, nego na… tog s kim si razgovarala.

Lidija: Ne znaš mu ni ime a znaš da je jadan. Vidovita Zorko, što ne postaneš stručni savetnik u nekoj firmi za «poslovnu pratnju»?

Mirjana (glasom romantičnog kočijaša): Volim kad se muškarci trude da budu brižni.

Lidija: Zato si puna briga, sele.

Jelena: Nema ona brigu. Ona ima pljosku.

Mirjana: Šta oćeš? Još je nisam ni izvadila iz torbe. (Otvara svoju pomalo već iznošenu kožnu torbu i počinje da traži to što traži, ne želeći da bilo šta drugo iz gomile u torbi pokazuje pred drugima.)

 

Jelena: Zato si prva zgrabila flašu sa groblja. Da te neko slučajno ne preduhitri.

Lidija: To je zbog tate. Ne bi bilo lepo da se napio na sopstvenoj sahrani.

Jelena: Nemoj tako da pričaš. Ako te iznervirao otac tvog deteta ne moraš da se istrišeš na našeg oca.

Lidija: Slušaj, to što brkaš očeve nije strašno. Ali nemoj da počneš da brkaš decu.

Jelena: Šta ti sad to znači?

Lidija (otresito): To znači da te nisam ja rodila i ne mogu da te učim šta je šta i ko je ko u životu i u smrti.

Jelena (mrzovoljno): Uvek isto – jebe lud zbunjenog a svi se prave lude.

Lidija: Već sam ti rekla da ti ja nisam majka. A i velika si da te sad vaspitavam. Ali zapamti: one koje nisu jebene najlakše polude.

Jelena (svadljivo): Aha. Kraljice Razuma, da nećeš ti da mi držiš sveću u krevetu?

Lidija: Taman posla. Ali bolje je da to radiš i sa svećom, nego da ne radiš uopšte.

Jelena: Puši kurac, nakazo. Nisam došla u savetovalište.

Lidija: I nemoj tamo ni da ideš. Dodeliće ti starateljstvo nad mrtvim tatom, a onda će ti muž preći u derviše, pa ćeš dete morati da daješ na Vojnu akademiju – da se ne iskompleksira.

Jelena: Ne brini ti za moje.

Lidija: Ti si prva počela da brineš za «moje». Sećaš se «jadnika» koji me je gušio a ti si se potresla?

Jelena: Ja sam se potresla zbog sahrane, a jebe mi se ko će biti kanditati za oca tvog deteta.

Lidija (zamišljeno): Kandidati – to si dobro rekla. A gde su kandidati, tu je takmičenje. Mogla bih da smislim kviz. Znanje-imanje. Meni i detetu ide imanje, a oni da steknu neka znanja o muškosti i ženskosti.

Za to vreme, Mirjana uporno i sve nervoznije kopa po torbi; nimalo teatralno vrti glavom pokušavajući da se seti gde je sve potezala iz pljoske i da li je nekog nudila dok su bili na groblju. Uz prostodušnu zbunjenost,  sleže ramenima, svesna svoje iskušeničke nevinosti smireno pomazi flašu, i s diskretnim kafanskim manirima, ne ometajući tudje filozofske razgovore i etičke rasprave – cugne iz tričetvrt pune flaše, bešumno i bez žurbe. Potom sačeka da se grlo i stomak pozdrave sa toplim fluidom, pa onda krene – trudeći se da bude što neprimetnija – do vitrine da pronadje neku čašicu. Okrenuta ledjima sestrinskoj, sve bučnijoj debati, nestrpljivo pomera staklene pregrade, i kada pronadje starinski komplet, uzme jednu zaobljenu, filigranski izrezbarenu «slavsku» čašicu, sa nostalgičnim zadovoljstvom produva prašinu iz nje i vraća se za sto.

 

 

Mirjana (sa ponovo otkrivenim samopouzdanjem): Vi ste bolesne. (Madjioničarskim pokretima uzima flašu poput cilindra i nepogrešivo sipa rakiju u taktički malenu i boemski stilizovanu čašicu.)

 

Lidija: Mirjanušino, živa ti meni bila. Jelena: Ne nazdravlja se na dan sahrane.

Lidija (odbrusi joj veselo): I ne umire se od brige za tudjim jebačima.

Budući da Jelena prirodno usporeno govori, ne stiže da izbljuje još neku sočnu psovku jer u dnevnu sobu ulazi Cica sa strogim, okamenjenim izrazom na licu u čiju smrtnu ozbiljnost nema svrhe sumnjati. Stamenog držanja, boreći se uspravno sa puzajućim bolom zbog definitivnog gubitka, spušta na sto poslužavnik sa velikom crvenom džezvom, okruženom šoljicama za kafu različitih oblika, sa različitim šarama i ništa manje različitim tacnama. Raspareni primerci za rasparene bližnje…

 

 

Cica (zabrinuto): Mislim da mami nije dobro. Lidija: Ništa nisam primetila.

Cica: Znaš kakva je ona. Sve čuva u sebi i ništa neće da pokaže. Ali, izgleda da počinje da je stiže.

Lidija: Šta da je stiže? Cica: Kako misliš ŠTA?

Lidija: Pa, mnogi demoni nju proganjaju.

Mirjana (začkilji u Lidiju): NEKI od njih su i ovde prisutni.

Zajednički osećaj prizemljenja sa varničenjem: NEŠTO počinje da pritiska odozgo i vazduh postaje težak, zamagljujući ionako mutnu svetlost. Pre nego adrenalin oživi i pokrene lanac pokidanih živaca, iz kupatila dolazi Sanja. Vraški zgodna, ali kao da ne mari za to, ili želi da svima zainteresovanima stavi do znanja da se njena privlačnost podrazumeva. Ono što, medjutim, naročito fascinira jeste njeno okruglo lice, pravilnih, lepih crta, koje je nedvosmisleno produhovljeno nekom mističnom zlobom. Odmerava prisutne kao da ih gleda kroz durbin, a zatim se mačijim korakom ustremljuje ka stolu. Ne zbog društvenosti, već zbog potrebe da sedne i ukotvi se u svoje snajpersko gnezdo. Prozračna i smišljeno providna: spremna na sve, preterano uživljena u kosmičku odsutnost – kako doživljava svoje lebdenje izmedju tudjih spuštanja i dizanja.

 

Jelena (značajno podižući obrve i kriveći glavu u Sanjinom pravcu): A NEKI od tih demona su bili odsutni. Do sada.

Mirjana: Ali ne žele da propuste glavnu zabavu. Gde ćeš bolju priliku za svoju predstavu. (Naginje se preko stola ka Sanji, teatralno joj paleći cigaretu svojim buvljačkim upaljačem.) Je l’ tako, umetnice što umećeš gde i šta stigneš?

Lidija (bezbrižno radoznala, mangupski namiguje Sanji): Jesi se uradila, lutko? Mislim, doterala iznutra. Vidim spolja mi sijaš na sve strane, ko mrvljeni kristali.

Sanja (opušteno, sa bezbedne razdaljine): To mi je bilo neophodno za moj stvaralački rad.

Cica (sipa kafu u šoljice sa uzdahom nedoumice, neznajući da li pre da kontroliše sebe ili svoje lažno otkačene sestre; svesna da je svaka od njih i pre ovoga bila rastresena i potresena na svoj način, ali takodje svesna da neki red mora da postoji – red u životu i red posle života): Ajde, da se ne ohladi kafa.

Sanja (posle nekoliko cigaretnih udisaja i izdisaja, izigravajući zainteresovanost): A jeste sigurni da je umro prirodnom smrću?

Cica: O čemu pričaš? Kakva prirodna smrt?

Sanja: Zar za alkoholičara ciroza jetre nije prirodna smrt?

Cica (fiksira stariju sestru pogledom punim neutešne gorčine): Otkud ti znaš da je ciroza jetre? Da ga nisi možda obilazila u bolnici?

Sanja (sarkastično): Da, on je mene svaki put obilazio. Al’ gledao je da to bude noću, da mogu na miru da slušam njega i mamu. Baš je bio pažljiv. Tako sam najbolje obnavljala gradivo.

Lidija (mrzovoljno): Evo, počinje seansa. Je l’ ti to u okviru terapije moraš da izbaciš iz sebe istinu kako bi se skinula s trodona?

Sanja: Najvažnije da sam se od vas skinula.

Lidija: Nisam znala da si bila zavisna od nas. Sanja: Šta ćeš kad krv nije koka.

Lidija (snebivljivo): Aha. Zato si se navukla na dop. Bilo ti je teško što si nas skinula s kurca. Pa, dobro, to je onda opravdano.

Jelena (nazalnim glasom koji grebe nosnice): Još ti je i bivši muž opštinski šampion u heroinstvu.

Cica: Prevazišao je taj granice Vračara. Sad se takmiči u Dunavskoj ligi.

Lidija: Lepo ti je mama govorila: Nemoj s Perićem, on je dupla škorpija, u zvezdama mu zapisana sva poročna hemija. Al’ ti si se navukla i na Perića. Prava tatina ćerka. Neustrašiva navlaka od čoveka.

Mirjana (zgadjeno): Vi ste bolesne. Imate li makar poštovanja prema mrtvom ocu, kad već nemate strah?

Sanja (naglašeno teatralno): A strah imam. Usadio mi ga je još od treće… (Zastaje nabrajujući sećanja na prste desne ruke.) Ne, od četvrte godine. Onda kada je Cicu držao u naručju sa polomljenom flašom ispod njene guše. I on je imao napad straha. Plašio se da mu ženica ne pobegne od kuće, pa je morao nekako da je zadrži. I još mu se policija šunjala iza ledja, a ja se upiškila da mu skrenem pažnju. Da ovi mogu da mu otmu dete. (Preko lica joj prelazi senka bezlične tuge.) Ja tada već nisam bila dete… Ma, pun mi je kurac strahova.

Cica: Ah, što me nije priklao, da ne slušam ovo kukumavčenje. Uvek druge rasplačeš, a tebi ništa. Samo se posereš po nama.

Lidija: Ciki, ne upadaj i ti u detoksikaciju.

Cica: Dosta, bre, više s tim trovanjem. Ako hoćeš da od ovoga praviš cirkus, bolje da nisi ni dolazila.

Mirjana: Stvarno, nije te bilo u bolnici, nije te bilo na sahrani. Što si se sad dovukla?

Sanja (širi ruke kao tv-voditelj, uz cinični smešak): Došla sam da vas zlostavljam. Da vam zamenim tatu. Vi to volite. Vidiš kako ga duboko žalite. Od tolike tuge dobile ste amneziju.

Lidija (čudno razdraganim glasom, tako karakterističnim za njenu napeto opuštenu vedrinu): I krizu identiteta.

Jelena: Krizira ona od rodjenja. Dangubo, skuvaj kafu najmladjoj sestri, kad si me već toliko puta spasla.

Mirjana: Aha. Idi malo da se ladiš uz šporet. Tamo raspaljuj svoju napaćenu maštu.

Lidija (obraća se Mirjani koja upravo vadi cigaretu i nervozno je stavlja u usta): Nemoj da mi pušiš ovde. Ne podnosim da smrdim na cigarčine.

Mirjana (rutinski pripaljuje cigaretu, ne hajući za upozorenje koje ne čuje prvi put): Ma, da, ti ne možeš ništa jadna da podneseš. Šta ćeš kad imaš tako osetljiv ten, i osetljive šminkerske rke, i biserne zubiće. Prava «bela teta», kako su te zvala ona sirota deca od oženjenog bodigarda.

Lidija: Štrokava! To što si se trajno navikla na dim pečenih paprika u onoj čergi u Šumatovačkoj, to je tvoj ŠARM. Ja to poštujem i cenim, kao jedna produhovljena ličnost. Ali nemoj da taj jedinstveni šarm deliš ovde s nama. Ipak ti je roditelj umro.

Mirjana: Slušaj ti, doterana nakazo, u čergu mi ne diraj. Oni su za taj tvoj fensi ološ – elita.

Lidija: O, da, stvarno su mi bili nedodirljivi. Ne bi ih, bre, ni štapom pipnula.

Jelena: Oni su jedino na električni pendrek navikli.

Mirjana: Govoriš iz ličnog iskustva, a? Samo ne znam što se nama žališ. Mi ti nismo službeno lice birali za muža.

Jelena: Kakvo službeno lice, brljiva? Moj Muja je moler.

Lidija: Mirjanušo, haluciniraš od maminog fikusa? Tako je to kad ti je maskirno šatorsko krilo jedini pejzaž.

Mirjana   (zabulji   se    u   Jelenu,   da   sakrije    nedostatak   bilo   kakve zainteresovanosti): Šta? Šutnuo te onaj drot iz Krnjače?

Jelena (gorko): Sestro rodjena, ne znaš ni ko mi je muž. Mirjana: A ti ne znaš ko ti je sestra.

Cica (žučno): Ne serite više. Ne mogu očima da vas gledam. Umorna sam od jurnjave i preganjanja sa grobarima, sa doktorima, sa opštinarima. A vi mi sad naričete ko da ste plaćene.

Sanja: Ne moraš da budeš plaćen kad naričeš nad sopstvenim životom.

Mirjana (s nedovoljno spontanom nežnošću): Je li, Kili – smem tako da te zovem?

Lidija (uz prekorni cerek): Zovi me kako oćeš samo me ne dodiruj.

Mirjana (prelazeći preko toga, malo kiselo): Kako si izdržala onaj bolnički ustajali vazduh? Nisi se uplašila da ti se bore ne skore? Jesi li ih sve iz tatine sobe držala na promaji, brižna ti? Ili si ih prskala ko bubašvabe svojom

«Karolinom Hererom», pa su od toga morali ranije da pocrkaju?

Lidija (ne časeći): Naravno. Sve sam to učinila da bi ti mogla da se nasamo opraštaš od tate uz čokanj. Da popijete za zdravlje. Ko ljudi.

Cica (gorko): Fini ljudi, kockari.

Jelena (razdražljivo): I da možeš da mu pričuvaš novi mobilni koji sam mu kupila od tri Mujina moleraja. Ima da mi ga vratiš, lopovice!

Mirjana zakoluta očima, prekrsti se, te zgrabi najbližu čašicu rakije sa stola i sruči je u sebe.

Lidija: Uspomene se ne vraćaju, čergarke. Imate u glavi samo dugme za trange-frange filozofiju.

Sanja (podrugljivo): Pusti ih, neka se same dogovore kojoj će ostati uspomena na taju.

Jelena (gleda u Lidiju s usiljenim prezirom): Jebe se tebi. Ti imaš četiri mobilna, za svakog jebača po jedan. Još si ih poredjala po bojama njihovih automobila, da ih slučajno ne pomešaš.

Lidija (cvrkutavo): Ma, vole one kad ih pomešam. Ne razumete se vi u tu umetnost.

Jelena: Znam ja da ti voliš na gomilu.

Lidija: Pa videla sam, jednom u prolazu, kako to rade u onim čergama gde te mama jedino puštala da se igraš.

Mirjana (razdraženo): Vi ste bolesne! Zar stvarno neka od vas misli da sam ukrala tati mobilni?

Sanja (snebivljivo): Pa, znaš, jeste malo nezgodno… Ali ne vidim drugi razlog zašto mi se nije javio iz bolnice.

Cica (izraz lica joj odaje gorčinu koja se rastvara u krotku bespomoćnost): Možda čovek nije imao tvoj broj. Nije mogao da zna da za Sremčicu ne treba da se okreće nula.

U dnevnu sobu ulazi majka, s pripaljenom cigaretom medju dugim prstima, kruži pogledom mehanički, ne očekujući da je išta više može iznenaditi – ako je ikada tako nešto i očekivala. Čudno opušteno držanje odaje neku odsutnost i spokojni umor. Dok lagano izdiše oblak duvanskog dima, progovara hrapavim baritonom.

 

 

Vesna (mrzovoljno, mehanički strogo): Vas samo smrt može da okupi. (Ugleda Sanju i potrudi se da joj glas zazvuči prezrivo.) A i ti si nas udostojila svog prisustva. Mora da ti je Neptun prolazio kroz dvanaestu kuću.

Sanja (izigravajući srdačnu ironiju): Mama, ti si, bre, više haj nego Perić dok je bio na spidbolu.

Vesna (pogodjena): Sram te bilo. Ne spominji tog tvog degenerika. Koliko mi je samo dete istraumirao, drogirani skot.

Sanja (hvata je za ruku i poseda je za sto, govoreći bebastim tonom): Mama, JA sam tvoje dete. A Lazar je moj sin. (Smeška se osvetoljubivo.) Hvala Bogu, ti imaš samo ćerke.

Mirjana (jedva dočekavši): Zato smo tako muškobanjaste. Mogla si i na zanat da nas daš.

Lidija: Nije imala vremena. Morala je decu da vam uči kako da mrze svoje očeve. Ali ne znam šta je imala protiv ovih mojih. To nisu bili očevi već, kako se to kaže, moji jebači s kojima sam HODALA.

Cica: Ne seri. Kao da ti nemaš dete.

Lidija: Ali ja imam ćerku. To i nije neko dete. Vi sve imate sinove. Mislile ste na mamu. Da ima čime da se razonodi.

Vesna (izdišući dim cigarete): Prokletije, proklete. Dokle ćete te jezičine da puštate? Je l’ vam nije dosta?

Sanja (s nevinom pakošću): Pa, samo je tata umro. Još nije posao dovršen.

Vesna (besno): Fuj! Samu sebe ćeš ti da dovršiš. Čekaj, čekaj, doće će i tebi proleće.

Lidija: A zato je tata stalno pevao «Sve moje jeseni su tužne». Nije hteo da mu dodje proleće.

Mirjana: Svašta je on pevao… Ovaj stan je oduvek bio džuboks. Naslušala sam se Elvisa i Balaševića više nego časna sestra Očenaša. Zbog njega sam i zavolela cigansku muziku.

Lidija: A ja sam mislila da si je zavolela zbog Cigana.

Mirjana (uzvraća imitirajući sestrin karikaturalno gadljivi izraz lica): Njih sam zavolela gledajući tvoje nabedjene pozere.

Lidija: Da ti kažem, sele, bilo je tu poza i poza.

Mirjana: Ako ti je do poza, mogla si da upišeš balet. A ne da ganjaš po teretanama one izdepilirane spodobe.

Lidija: Ne zaboravi da ti je jedna od tih spodoba izbiflala socijalnu pomoć. Do koje nisi mogla da dodješ od tvojih ćokoladnih čergara-drugara. Sećaš se kako si urlala gde god si stigla, da si im jebela kevu u Socijalnom i rekla im u facu (imitira je) «Znam, jebe me to što sam BELA!» (Šamara se po obrazu).

 

Vesna (ne prestajući da gasi polupopušene cigarete istovremeno pripaljujući nove gotovo nesvesnim pokretima): Ne urličite više ko da šenlučite. Ceo svet vas sluša ceo život.

Mirjana: Ponašaš se kao prava udovica. Sad ti je komšiluk ceo svet.

Lidija: Ma, samo neka slušaju kad već nemaju svoje živote. Ovo im dodje kao celovečernja zabava.

Jelena: Ne slušaju nas više. Sada gledaju VIP osobe na «Farmi» i u

«Velikom Bratu».

Lidija: Sele, poznajem dovoljna ta gola govna što sebi turaju tu etiketu

«vip». Budi sigurna, još uvek Baba Višnjina više sluša nas nego što gleda njih.

Cica (preneraženo): Ovo mu dodje ko Bal Vampira, Bože me oprosti. Ja zavidim onima kojima je ovo interesantno.

Sanja (s teatralnim čudjenjem): Au, zar i ti nekom da zavidiš. Je li, Vesna, mora da joj je Mars penetrirao kroz Jupiter.

Vesna: E-e, gluperdo. Lupetaš a bolje da si energiju usmerila na učenje. Da ti ta zloba izvetri iz glave.

Sanja: Ja se trudim da mi što više izvetri iz glave, ali ne vredi. Tvoj mužić je ispio toliko da će pre Sava da presuši nego što će meni da izvetri taj vaš talog.

Vesna: Eh, ćerko kisela, tvoj život leti pored tebe, a ti ga samo ispraćaš.

Jelena (njen nazalni glas proizvodi humornu monotoniju): Ispraća ona svoje djankoze a nije našla za shodno da isprati oca na poslednji počinak.

Sanja: Kolko vidim imao je taj i bez mene pratnju obožavalaca… A i dosta sam ga ja ispraćala… Od ‘Vltave’ do ‘Orača’ i od ‘Kalenić’ kafane preko ‘Sokolca’ sve do stare ‘Domovine’. Mora da su zbog mene «Domovini» promenili ime u «Love». To vam je «ljubav» na engleskom. Nije to slučajno.

Lidija: Budjava, ne preuzimaj sve zasluge na svoja nejaka pleća. A ko ga je pratio na boks mečeve? I navijao umesto njega, pošto je on morao brzo da ispija čokanje, da ga ne privode. A u povratku me vodio u «Zlatar» da se vadi na siroto malo dete jer nije imao da plati ceh…. (Zastane, da proveri kako joj stoji zamišljeni izraz lica, a onda se potreseno prene, kako bi prikrila koliko joj je sve to, zapravo, smešno i bezvezno.) Mirjanušo, daj ovamo tu rakiju. Nije ti to tata u amanet ostavio. Njegov novi mobilni si već dobila na ruke, bez fiskalnog računa. (Ne čekajući, zgrabi flašu, sipa u starinsku čašicu, ispija kratki gutljaj, pa ispusti jedan plitki uzdah.) Eh, dobra su to vremena bila. Tada još nisam morala da trpim tudje – ko zna čime zaprljane – ruke na sebi.

Vesna (želeći da razbije teskobu koja se naglo stvrdnula u vazduhu): Dokone krave. Jebo vas mrtav otac da vas jebe. Gde su vam deca? Idem da vidim da li su gladna. Od vas vajdu videti neće.

Sanja (bodreći je): Idi, mama, obavi svoj zadatak. Ti si Majka Hrabrost. Ti si ih sve rodila. Sigurno si se uželela tih ženskih poslova. Nisi stizala ranije od proučavanja astrologije i ugadjanja svom osetljivom mužiću koji je naporno pio da bi nas prehranio i odškolovao.

Lidija: I na pravilan put izveo. Zato se ja uvek osećam tako ispravno. Mirjana: Je li, Kili, je l’ ti stvarno umeš da osećaš?

Lidija: Pitaj svoje dete koje si mi bacila na čuvanje.

Mirjana (poražena i ozlojedjena, sleže ramenima): Sama si to tražila. Nije ti odgovarao čergarski ambijent u kojem je MOJE dete trebalo da odraste. Uzela si ga pod izgovorom da ćeš da ga okupaš i da ga zatim vratiš. (Uzdah, posle dugačkog gutljaja.) Jeste, tada mi je odgovaralo tako. Bila sam  umorna od porodjaja, od ciganskog veselja, od gužve, muzike i buke… Ali, kada sam se osvestila i došla po njega – nisi htela da mi otvoriš vrata. Želela si pravu igračku. Da imaš čime da mamkaš imućne frajere. Kakva plemenita ribetina. Svi su ti se divili, a mene si srozala na dno dna… Da ne grešim dušu, detetu je bilo bolje kod tebe. Snalaziš se ti u tome. Deca su jedino što umeš da voliš. Čak i da se žrtvuješ za njih. Sve ostalo ti je skupa zabava koju ti drugi plaćaju.

Lidija (razvlači besprekorno nakarminisana usta u prkosni osmeh, pokazujuću svoje blistvobele zube): Sele, hvala ti. Naježila sam se. Nikada niko ovako lepo o meni nije govorio.

Vesna (ugleda crnu maramu preko ogledala na komodi i skida je bez razmišljanja): C!C!C! (Otvara komodu i ubacuje maramu unutra, potom je zatvori kao da zaključava robijašku ćeliju.) Jebo vas ker da vas jebe. Ko da vas je neko uvračao. Nateraćete me da vam uradim vanredni mesečni horoskop.

Sanja: Obavezno. Onaj moj diler mi se ne javlja već tri nedelje. Vidi gde se šteka. Da ga nisu digli?

Cica (sikće): Ne seri više. Zar se nisi skinula s trodona?

Sanja (koleba se, a onda lagano): Skinula sam se s trodona. Skinula sam se s metadona. Skinula sam se i sa terapije istine, i sa zaljubljenog implanta iz Sremčice. Je l’ ima još nešto s čega treba da se skinem? Molim? Nema, znači. E, onda mi se svi lepo, kulturno skinite s pičke.

Sanja nije mogla da nasluti ni u najsmelijim snovima kako poslušnu publiku ima… Odjednom, trudeći se da pravilno shvate i ispoštuju njenu životnu želju, svih pet žena skaču kao oparene i kreću da traže izgubljene deliće sebe, jurcajući i zavirujući svud po dnevnoj sobi…

Vesna (otvara fioke i vadi ih iz vitrine prosipajući njihov sadržaj po podu): Gde je foto-album moje dece?

Mirjana (puzi ispod stola): Gde mi je pljoska? Jelena (zagleda iza kauča): Gde je tatin mobilni?

Cica (krišom otvara komodu, pronalazi crnu maramu i ponovo njome pokriva ogledalo): Gde mi je uput za bolnicu?

Lidija (čuči u ćošku i gleda izmedju svojih kolena): Je l’ neko video policijske lisice, kožni bič i crne PVC gaće?

Mirjana (tetura se po sceni, dobacujući Lidiji): Da ih nisi zamenila sa mojim kožnim hulahopkama?

Lidija (ustaje i pogledom šara po sobi, ne gledajući u Mirjanu): Šta će mi tvoje kožne hulahopke? Da vežbam menopauzu?

Jelena (vileni po sobi, nespretno i uspaničeno, kao dete koje uči igru

«žmurke»): Da nije neko pozajmio moju turpiju za nokte sa sedefastom drškom? To mi je poklon od Muje i ne bi valjalo da primeti da ga nema.

Mirjana (zavrće ivice tepiha i njuška ispod): Da nije Muja kupio i moj dezodorans? Onaj «Nivein» u stiku. Jebi ga, i njega je neko pozajmio, u kompletu. O, zar je moguće da ću ostati bez svog mirisa.

Jelena: Ne brini se. Tvoja koža ima pamtljiv miris.

Lidija (prstima prolazi kroz Vesninu kosu): Tek sad vidim da mi je nestalo moje rotirajuće ogledalo. Bože, izgubiću svoj ODRAZ.

Vesna  (otrže   se   od   Lidijinog  pretresanja  i   zabulji  se   u   nju   poput hipnotizera): Gde ti je muž?

Lidija (uzvraća strelovitim pogledom koji više probada nego što opija): A gde je tebi podznak?

Cica (grebe panično po podu): Gde mi je pletivo?

Mirjana (dotumara do nje, nakon što dobrano povuče iz flaše): Igle su ti na vrh glave. Al’ ne vidim klupko. Mora da se odmotalo.

Jelena (vrisne, dodirujući se po prsima): Gde mi je crni flor? Lidija: Pitaj mamu. Ona jedina zna gde krije sanitarni komplet.

Vesna (otvara gornje pregrade na ormanu i podiže ćebad, opipavajući šta se nalazi ispod njih): Ništa ja ne krijem. Vi od mene krijete. I to poslednji boks

«ronhila».

Mirjana (sa torbom medju stopalima, širom otvorenom, u koju je smestila obe ruke): To si onako usput ispušila. Nego zašto u mojoj torbi nema kreme za piling. (Zbunjeno, oblizujući usne koje bi očigledno da se nanovo ovlaže žestokim magičnim napitkom.) A neseser mi je tu, ne razumem.

Lidija: To je zato jer ti lice ne trpi piling. A kremu si utopila za koji litar alkoholnog losiona za posle brijanja.

Cica (pomalo izbezumljenim glasom, nastavljajući da grebe po podu): Vama je do šale a meni je nestala «Pavlovićeva mast». A Mihajlo mi ima ojed.

Sanja se podbočila i u tom položaju – koji, kako kaže gravitaciona gimnastika za intelektualne domaćice, «kontroliše horizontalni bes» – gleda u svoje sestre i majku kako se igraju transa, umišljajući da su kompletni zabavljači samo oni koji tragaju za sitnicama koje nedostaju neuspelim kolegama – komičarima ili dramatičarima, svejedno…. Nemoćna pred spoznajom da je rodjena u porodici amatera i humanističkih upinjača, počinje da odvrće ventile u predelu slepoočnica, grkljana i pupka, kako je pritisak pravedničkog gneva ne bi odveo u veliki prasak. Toliko altrustičnu destrukciju ne bi mogla čak ni njena apokaliptična inteligencija da podnese… A još kada oseti da je hvata amfetaminska apstinencija, odlučuje da prekine ovu prtedstavu u kojoj su stvarni ljudi toliko stvarni da počinju previše ozbiljno da glume – i tako postaju sami sebi doživotna publika…

 

 

Sanja (rasterećeno se nakašljava): Znači tako? E pa, ajde da čujem kome sam pozajmila dildo? Neka mi ga odmah vrati. Nije navikao da se duže odvaja od mene.

Lidija: Šta, još je mali? Stavi mu brnjicu kad ga šetaš. I nemoj da ga tražiš tamo gde mu nije mesto.

Sanja ne stiže da opiše karakteristike svog dildoa, niti da izrazi sumnju ko bi mogao da bude tako nezajažljiva i neodgovorna ličnost koja pozajmljuje takvu dragocenu stvar, pa zaboravlja da je izvadi iz sebe i vrati dobrotvoru i vlasniku – jer u tom trenutku se, usred kakofoničnih zvukova sobne potere koja ne prestaje, iz Lidijine lelujave torbice začuje izobličena ali prepoznatljiva melodija.

 

 

Lidija (vadi mobilni, nameštajući ispeglane, sveže išatirane šiške): Opet ovaj plavi vibrira. Bolje da sam s vibratorom dete pravila. (Javlja se ne skrivajući odjebavajuću mrzovolju.) Slušam… Koja bre alimentacija? Otkad ja sa tobom imam takvu zajebanciju? Ko si ti da mi plaćaš alimentaciju? Mani me s vašim krvavim parama… Dobro, nisu krvave nego su crvene, jebala vas petokraka… Ej, daj te pare za izgradnju «Sigurne kuće», ko zna koju nosiš na duši. I tvoj tata je dosta ulagao u izgradnju Hrama, pa se onaj glavni arhitekta morao da baci s vrha kupole… Slušaj, dovoljno sam bila fina prema tebi, pa ne želim da se sećam kako si ti bio fin prema meni… Je l’ me i sad snimaš i prisluškuješ?… Kako zašto pitam? Pa, jesi bušio fotelju i gurao vodootporni diktafon da bi snimao moje razgovore s prijateljicama dok si ti na poslu? A bubice mi krišom stavljao po džepovima… Morala sam bateriju od telefona da vadim… Bolesniku, ti bi detetu čip ugradio iako znaš da nije tvoje… Ma, prema kome, bre, da budem fina? Prema tebi? Branio si mi da mažem nokte u crno jer to navodno samo kurve rade, a na kraju sam zatekla droplju s prljavim tabanim u našem krevetu. Gospodja mama me je ubedjivala da vam je došla rodjaka na konak… Kako da ne, nesporazum, naravno da je sve to bio veliki nesporazum… Nisam smela na trening da idem, mada moram stalno da vežbam duh i telo. I zato sam od štitne žlezde obolela, pa sam celu trudnoću lokala «propirtiuracil»… More, marš u pičku materinu… Ne, nemam ništa protiv tvoje mame. To je figurativno rečeno. Ti ne znaš za takvo izražavanje… Opet ti kažem da nemam ništa protiv tvoje mame, jebala te majka da te jebe. Imam samo prašak za buve protiv svih vas. Ćao. (Dok isključuje telefon, osvrće se oko sebe začuvši nešto neobično – ispražnjenu tišinu.) Gde su svi nestali?

Za trenutak ukočeno gleda preda se, kao opčinjena. Onda naglo otrgne pogled i, uz laki drhtaj, iscedi jedan od svojih nadmoćno putenih osmeha. Taj osmeh je potrajao taman toliko da se priseti da je upravo ona bila ta ostvarena osoba koja otvoreno i rasterećeno uživa u životu i veruje da život uživa u njoj. Suviše zgodna i poželjna da bi bežala u gordost – odlučuje da ostane u sobi. Da iskoristi priliku da obavi bdenje.

 

 

Lagano zatamnjenje

 

 

 

 

 

 

 

 

DRUGA SCENA

Dekor – isti, s tim što je svetlost nešto slabija, i u svakoj sledećoj sceni biće sve prigušenija i mutnija, kako se napolju smrkava i suton prelazi u mračnu noć. Sestre su «razbacane» okolo – nalakćene, zavaljene, podbočene, sklupčane… Pomalo klonule od umora i napetosti koju prostor nekadašnjeg, prilično nezaboravnog odrastanja neumoljivo izaziva… Svaka od njih prati vlastiti tok misli i u toj jurnjavi se ne zna ko je progonjeni a ko progonitelj… Na stolu je, pored one «grobljanske» flaše rakije (već dobrano ispražnjene) i dvolitarska flaša koka-kole, kao i voćni sok u šarenom tetrapaku: svi ti osvežavajući i zamarajući napici okruženi su staklenim i plastičnim čašama različite zapremine, od kojih su neke prazne a neke polupune. Očigledno da sestre, u odsustvu majke, pokušavaju neku drugu žedj da ugase…

 

 

 

Cica: Tolko sam se drkala da iskopam neki pristojni orkestar za tatinu oproštajnu pesmu, ali možda je i bolje što je prošlo bez muzike.

Jelena: Kakvo se društvance okupilo, samo je još muzika falila pa da se sahrana pretvori u žurezu.

Cica: Dobro da kovčeg nije bio otvoren.

Mirjana: Otkud da Boško Trola bude nosilac pokojnikove poslednje volje? Od njega se moglo očekivati da će zahtevati da se kovčeg otvori, da se izljubi s mtrvim pajtosom.

Lidija: Taj je navikao da se kurči, kao ugostiteljski gazda. On bi i na groblju otvorio kafić za probrani polusvet.

Cica: A ko je čika Pedji dozvolio da održi govor? Jelena: Kao da je neko mogao da ga spreči?

Lidija: Barem smo saznali još nekoliko pikanterija iz tajne istorije «San Tropa».

Mirjana: Naravno, nije mogao da ne spomene, i to više puta, kako je tata bio vrstan igrač lambade. I da nema te dame kojoj nije oznojio struk i naterao je da izuje cipele i zaigra bosonoga. (Naliva čašu i brzo je iskapljuje.)

 

Sanja: Sećam se da se tata vešto teturao, i da je vešto bacao kockice i delio kečeve. Ali nešto ne mogu da se setim da je bio tako okretan u plesnim igrama.

Mirjana: Možda je i to radio zbog opklade.

Lidija: Pa sigurno nije plesao da bi osvajao krševe i fukse u «San Tropu».

Jelena: Onaj Kuč nije mogao da se obuzda nego se napio ko bulja. Stalno je nešto dobacivao, ko da je navijač.

Lidija: Šta ćeš, čovek u godinama a još uvek živi s majkom. Tako se postaje osetljiva dušica.

Jelena: Primetila sam da je Roske već došao uroljan. Ali mu to nije smetalo da se pridruži ostalima, sve dok nisu zalelekali od rakijštine.

Mirjana: Za njega je opravdano. Mora da oplakuje staklorezačku radnju u Maksima Gorkog, onu što je izgubio na kocki, mada se i dalje ne seća kada

se to deseilo. I na groblju sam ga čula kako se kune nekome da se nikada nije kockao u kuću i lokal.

Lidija: Ja sam razumela da hoće da odbrani Bobana, kao doslednog i poštenog alkoholičara koji nije gajio takve pogubne poroke.

Cica: Fini ljudi, kockari.

Jelena: A onaj pacijent Cveja zamalo da upadne u raku.

Sanja: Verovatno od žalosti. Neće imati više s kim da ispija do zore. Jelena: Ne sećam se da je on bio iz tatine ekipe.

Mirjana: To se ne zna ko je tu kome ekipa.

Lidija: A gde se denuo Djuja, sa Francom Jozefom oko vrata? Baš me čudi da on propusti ovakvu feštu.

Cica (srdito): Kako tatinu sahranu možeš da nazivaš feštom?

Lidija (uz nostalgični smešak): Pa tako je tata voleo da govori o svojoj sahrani, još dok je živeo s nama. Možda je uobrazio da se Čubura nalazi u Nju Orleansu. Svetski čovek je on bio, kad je hteo da bude.

Jelena: Dobro je što Djuja nije došao. Sećate se kako je jurio ženu sekirom po Mekdonaldsu, da razjuri švalere. A ovamo se stalno kleo u svog kera, u svog Mićka, kako je voli najviše na svetu.

Mirjana (klima glavom sa bespogovornim odobravanjem, trudeći se da ostali ne primete kako joj ta ista glava već počinje da pada na dole): I ja mislim da je bolje što ga nije bilo. Otkako mu je Mićko umro, vuče ženu svuda sa sobom, ko džukelu. A kako je ljubomoran, lako je moglo da se desi da zavitla sekirčetom i na groblju.

Lidija (sa savršeno uvežbanom ravnodušnošću): Možda bi pobio sve prisutne šljokare. Da bude neka vajda i od njega. Taman da opravda medaljon Franca Jozefa.

Mirjana (isijavajući filozofski mir): Svako od njih nosi svoj gvozdeni krst.

Jelena (prezrivo): To nisu krstovi nego krstače.

Lidija: Zato ja biram šta ću da stavim na sebe. Krstovi su jedno a nakit je nešto drugo.

Cica: Je l’ zna neko zašto se Draga nije pojavila? Baš čudno. Jes’ da je Vesnin pajtos al’ gotivila je Bobana.

Lidija: A, Draga je morala da ide u butik u Borču, da šije venčanice.

Jelena: Zar u Borči ima baba-devojaka? Tamo se udaju još u trinaestoj.

Mirjana: Ne znam za butik, al’ znam da ima groblje. Možda su išli da vezuju majice oko spomenika.

Sanja: Dabome. Kad ih Draga podveže nema im više beganije.

Majka ulazi u sobu kao da ulazi na prijemno odelenje neke lavirintske institucije. Oprezna i bezazlena. Presvukla je crninu, i sada se oseća komotnije – odevena je jednostavno ali sa pouzdanim ukusom. Njena figura deluje još uvek mladalački; i po struku, i po bledom i koščatom licu, teško bi se reklo da je već u godinama. Mada ona ni jednim gestom ne pokazuje da mari za godine, kao i za mnogo toga što je važno običnom, malogradjanskom svetu. Ćutke sklanja crnu maramu sa ogledala, krajnje flegmatično je zgužva i ubacuje u fioku.

 

 

Sanja (izveštačeno svečano, skoro zapevavajući): O, madam, stigla si. Lepša no ikad. Jesi i ti proslavila sa pajtosima? Šteta što je Bane Mornar otišao pre svih na onaj svet. Mogao je da vas počasti čistom kokom. (Iskrena seta joj prelazi preko lica.) U vaše vreme bio je najjači diler na Čuburi. Čak si mu i ti jednom štekala robu u ormanu, kad ga je jurila murija, a on uleteo, ostavio torbu i zapalio. Mudar igrač. Ko će da posumnja na majku petoro dece? Uzornu, umornu ženu?

Vesna (odsutnim glasom, glave okrenute u stranu): Nije mi jasno. Znam da je bio Bik Devica, ali ne znam koje su mu planete bile u šestoj kući.

Sanja: Mama, a koja je omiljena planeta narko-dilera?

Vesna (pokušava da se namršti, gundjajući): Fuj. Zalud tebi govoriti. Imaš surutku umesto mozga. A još si škorpija, mogu lako da te podvedu.

Sanja (razdraganim, namerno usiljenim tonom): Ko da me podvede? Ja sam mislila da si ti moj makro.

Vesna: Jebo te otac mrtvi pijani.

Sanja (zajedljivo): Pa ti reče da mi on nije otac. Da sam rodjena iz tvoje ljubavi sa Nešom Slikarom.

Vesna (zaprepašćena, ali i zabavljena): Ludakinjo jedna. Šenlučiš gore od dodjoša. Lažeš kad zineš.

Sanja (taktički, pazeći da joj glas ne zadrhti): Ti si me učila da lažem. Za tvog mužića. I kako imaš normalni čuburski brak. Kad me deca pitaju zašto si plava ispod oka, ja im kažem da si udarila u banderu. Terala si me da umesto tebe slušam časove u Srednjoj trgovačkoj školi. Profesori su znali za prevaru ali su ćutali. Jer si večito izigravala mučenicu preko naše grbače. Svaka od nas je imala svoj zadatak u tvojoj misiji… Kada ti je Draga zakazala kiretažu s Mirjanom, nisi otišla jer se bojiš lekara, a ne što voliš da radjaš decu. Nikada nisi otišla kod lekara. Nisu znali ni kakav ti je plod, ni šta uopšte nosiš. Ni za jedno dete. Otišla si samo da se porodiš. I to da nisi morala, u kući bi se poradjala. Verovatno bih te ja i poradjala, ko bi drugi? Stalno si mi uvaljivala svoju decu. Lidiju i Jelenu najviše, a Mirjanu i Cicu  si gurala od sebe. Sad ti je Cica dobra, kad ti plaća račune. A znaš da krije od muža i potkrada rodjenu decu. Tako sam i ja svoju decu naučila, a ti se čudom čudiš i praviš se ispravna baba.

Vesna (nešto izmenjenim glasom, dok gleda negde kroz Sanju): Imaš meko srce ali si nemilosrdna osoba.

Sanja (sada već razjareno): Za Jelenu te je grizla savest, znala si s kojom si je gerijatrijom napravila. Ali to ti nije smetalo da je sa tri godine pošalješ na more, sa mnom i sa Lidijom. A ja sam tada imala celih jedanaest godina. Bili smo na ostrvu udaljenom od sveta. Morala sam da je presvlačim svaki dan, i uspavljujem uz (Namerno krešti dok zapevava.) «Paja Patak dobio zadatak, da poljubi patku u guzicu slatku». Ali, dogodilo se da joj jedne večeri nisam

otpevala Paju Patka, i Jeja je pala s kreveta na sprat. Razbila se ko lubenica. Glava joj je otekla, a Lidija i ja nismo nismo znale šta da radimo. Nismo smele da kažemo vaspitačicama, to smo jedino znale… A Jeja se nije ni pomerila kako je pala, samo je puklo. Drmale smo je misleći da je mrtva. Otada nešto nije u redu s tim detetom.

Jelena: Puši kurac, dangubo. Da imaju bar usta nešto pametno da ti rade.

Vesna (bez napora se isključuje, ignorišući izgovorene reči): Joj što me seva koleno. Opet će da se menja vreme. Miriše mi na sneg.

Sanja (kivno): Zato me tako belo gledaš.

Cica (sa zgrčenim licem, skroz ufiksirana na Sanju): Nemoj da sereš. Dosta više izigravaš mučenicu.

Sanja: Ti ćuti, neznana hrišćanko. Trpela si da te leši bez razloga, pa te je najviše i lešila. Sećaš se kada si slučajno u papučama pošla u školu? Nisi smela da se vratiš, da se preobuješ A zašto? Zato jer si se užasno bojala matore Satane. Nisi smela ni da pomisliš šta će da ti uradi ako te vidi takvu, u papučama…

Cica (žučno): Zbog tebe me je najviše tukla. Jer si lažov od malena. I nameštala si svima. Mrzela si sve sestre podjednako.

Mirjana (tupo): Vi ste bolesne. Čovek tek što je umro, a o čemu vi pričate…

Sanja (mehanički): Ej, ajde idi mesi nešto, da razbiješ taj hronični mamurluk. Bolje razvlači kore za pitu, nego da se čudiš. To je jedino što znaš da radiš. Da mesiš kiflice i pite, i da ideš na abortuse. Tolike kiretaže ne bi izdržala ni Jovanka Orleanka. Na kraju će da te iseckaju skroz. Da naučnici ispituju fenomen tvoje rastegljive pičke.

Lidija: Budjava, dok ćeš više da pričaš o sebi? Mirjanuša makar kore zna da razvlači, a ti ni žvakaću gumu ne umeš da razvučeš. I ne zaboravi KO ti je decu čuvao, prvo vikendom, a onda se vikend produžio na svaki radni dan. Ista si kao tvoja mama, samo puno pametnija. Znala si kome da uvališ decu. A i ova što me opominje da mi je umro roditelj… Ako se TO tako zove – onda ste i vas dve roditelji.

Sanja (sa opakim gardom koji potpuno prirodno zauzima): Nja, nja, nja. Niko mi iz oka nije ispao.

Lidija: Zato što si slepica. (Proteže se, ističući svoju gracioznu figuru.) Nego da se vratimo mi na onaj drugi, nepopijeni stan.

Vesna (režeći): Ti. Biku, Jarčino, materijalisto. Samo guraš sebi u dupe.

Lidija (uz prepredeni osmeh koga ne dotiču majčine osude): Aha. Ne zaboravi samo da mi je mesec u tvom čestitom znaku Vodolije. Eto nebeskog dokaza da si mi ipak ti majka. Ona koja me je učila da Mesec označava majku i emocije. Dakle, nisam zamenjena u bolnici kao što si mi godinama mantrala. A i krva grupa mi je B pozitivna, kao i pokojnikova, što znači da sam ja jedini naslednik nepopijenog stana u Obrenovcu. Ali, pošto mi je Mesec u Vodoliji, rado ću taj stan podeliti sa mojim usvojenim sestrama.

Vesna (tmurnim tonom): Prokletijo prokleta. Jezik ti otpao dabogda.

Cica (pomirljivo): Dobro, hajde taman da se dogovorimo i oko spomenika, treba da se kupi ali prethodno da vidimo koji ćemo model. Ja mislim da je onaj najtamniji crni granit najprikladniji.

Sanja: Mene niko nije pitao hoću li da učestvujem za spomenik. Cica: Ne seri. To su njegove pare.

Sanja: Je l’ su njegove pare bile i one što mi je pokrao kad sam kretala na rekreativnu nastavu, pa sam išla bez žute banke.

Mirjana (obraća se Lidiji, ali prethodno izduva dim na drugu stranu): Kili, koji ti je to stan po redu? Svaki ti je prepisao po jedan. A, kolko barem ja znam, imaš samo jednu ćerku, koju ćeš garantovano bogato udati.

Lidija (mirnim, razboritim tonom): Znaš kako, u mom mozgu su emocija i logika zauvek venčani. Razumeš, ili da ti sipam još jednu?…Morala sam zbog vaše dečurlije da se dobro bračno situiram.. Šta ću kad volim vašu decu više od vas. A ljubav nema cenu ali pravi troškove. Evo ga sad ovaj bivši mora da ide u «Farmu», da se povrati ako može.

Mirjana: Koji bivši? Je l’ onaj automehaničar što je hteo da bude maneken?

Lidija (nonšalantno): Otkud znam koji je i ko se od njih čime bavio. Važno da sam vam filovala decu kešom. Ali, keš je keš, a stan je stan. Ipak mi je to nasledstvo od oca, ovog što ga danas sahranismo. I za to da nisam imala vezu u Upravi Novog groblja, preko bivšeg jebača iz DS-a, u rupu bi ga ubacili. Morali biste kod njegovog pokojnog oca u Obrenovac da ga prevozite… A da vas nisu razvodili MOJI advokati, moji BIVŠI, ne bi imale ni za tampone a kamoli za heroin.

Sanja: Kako koja. Ja zbog tog djubreta nikada ne bih koku uvredila.

Mirjana: Bože, Kili, toliko si vozikala tu decu po celom Beogradu, da si jednom imala i policijsku pratnju. Sećaš se ono kad si u spavaćici vozila džip od dve tone?

Lidija: Ti takvu spavaćicu ne bi umela da nosiš ni na Djurdjevdan. Mirjana: Nije tada bio Djurdjevdan već vanredno stanje.

Lidija: Tako je to kad se petljam sa vama. Ili je drugo stanje ili je vanredno stanje. I opet sam vam ja kriva. Za to što ste ružne i glupe obratite se biološkim očevima. Mene je tata istetovirao. Moje ime je iznad lika Bogorodice. A od vas na njemu su samo inicijali, a ni oni se nisu videli od dlaka i ožiljaka.

Cica (razdražljivo): Joj, mučenice. S kurca se nisi skidala, a i kad si se skidala to je bilo samo dok otputuješ na neko egzotično mesto. Da imaš o čemu da pričaš našoj lokalnoj deci.

Lidija: Ciki, pošto si mi ti jedina rodjena sestra, i starija si od mene, i više si popila batina nego naš tata vinjaka – ne mogu ništa da ti govorim. Možda si u pravu… (Dopušta da seta predje preko njenog lica) U stvari, volela bih da si u pravu. Pred sobom bi mi sada bilo mnogo lakše, da je zaista tako bilo.

Mirjana (pogled joj je sve stakleniji od ispijenih rakija): Čekaj, jesi ti droplja ili glumiš droplju?

Jelena: Začepite, kretenuše. Ja sam vam već poklonila taj stan. Na vam ga! Na!

Sanja: Kažem ja da s tobom nešto nije u redu još od onog pada na glavu.

Jelena: Dangubo, uhvati se malo krpe i «domestosa». Kuća ti je svinjac. Deca su ti prljava. Nisi stigla da ih naučiš da se kupaju sama.

Sanja (imitira zapanjenost, i to čini namerno nevešto): Pa zar ih nije Lidija čuvala i vapitavala? Ona ih je naučila svemu što im treba za život. (Nastavljajući da još neveštije parodira zaprepašćenje i zabrinutost, okreće se ka Lidiji.) Eto, nalazi ti zamerku da su ti deca prljava.

Vesna (zaneseno, spokojnim glasom): Bar su im duše čiste. A i proputovaše svet. Kupala su se u okeanu kada je trebalo. Dok ste se vi brčkale na onoj nekadašnjoj Adi, bez ležaljki, na prljavom šljunku.

Jelena: Aha. Umeju već sad da razlikuju Sredozemno more od Indijskog okeana.

Mirjana: Kad je tako zašto moj Nikola ne ume da surfuje? Jelena: Falila mu daska pa nije mogao da nauči.

Sanja: Kad je bila s onim padobrancem, pustila mi je Anju da zajedno s njim skače, a imala je jedva šest godina. Od tad mi je dete navuklo strahove i počelo da laže. Evo je sada, laže više i od majke i od babe.

Oglašava se evergrinovska melodija sa Lidijinog plavog mobilnog.

Lidija (kao nadrndanim, strogo vrckavim tonom): Šta si zaboravio da mi kažeš?… Znam da je mami rodjendan, ali MOJ tata je umro, ako se sećaš. Tako je to sa vama jedincima. Ko o čemu vi o mamama… Slušaj, znam da nisi spavao sa tvojom mamom… Znam da unučicu hoće da predstavi u najlepšem svetlu, da ste vi zaslužni za njenu inteligenciju i vaspitanje. Da nije i plava na vas? Jedino što nije povukla seljačko rumenilo, hahaha.. Znam da tvoja mama želi najbolje, zato i misli sve najgore o meni… Pa šta ako joj je prepisala stan? U grob neće da ga ponese, a ti imaš iha-ha. Što bi ti rekao, «hvala Bogu». Stalno mu se zahvaljuješ, ko da ste imetak nepošteno stekli, pa da vas ne snadje kazna odozgo… Pu, pu, pu, daleko bilo… A-a-a!

JA sam ti najveća kazna. Pa ti si onda srećković. Ipak si dobio bingo (Cereka se šeretski pobedonosno.)… Ej, smaraš me. Imam ja još koga da tešim ovde… Zvaću ja tebe. Jesi razumeo postupak? (Sriče kao učiteljica.) JA zovem tebe. TI čekaš dok te ne pozovem… Slobodno zabavljaj mamu za to vreme… Jeste, znam da mi ne veruješ… Nije mama kriva, to je do karaktera… Preneću detetu poljupce. Kupiću joj i «Unicefove» razglednice, možda te se seti… Sigurno. Hoću. Ćao.

Cica: Ajde, ne greši dušu s tim mentolom. Brižan je otac. Detetu treba, ako tebi ne treba.

Lidija (relaksirajućim tonom): Ma, zabole me više za decu. Ponekad mi je žao tih paćenika što su se onoliko folirali preda mnom da će biti dobri očevi

– samo da im dam pičke. A nisu znali da meni šeta jedno oko i da mogu samo da gledam u sledeću priliku.

Cica (kroz narogušeni osmeh, imitirajući «ruralno» zavijanje): Izgleda da je tebe krava sa repeto opalila u levo oketo.

Spontani, nedvosmisleni smeh prostruji dnevnom sobom. Vedra šifra koju su još uvek u stanju da podele.

 

 

Mirjana (kafanski raskalašno se obraća Cici, suzdržavajući se od novog napada smeha): Gde se seti Jejine dadilje iz Kovilova, jebote onaj tvoj strejtaš. Takvu je samo Vesna mogla da nadje da joj čuva mezimče. Mezimče-kopilče.

Jelena (nazalnije nego obično): Puši kurac, šljokaro.

Mirjana (začikavajući ton odiše rakijskom intonacijom): A zar nećeš da kažeš da je (Naglašava s boemski krivudavom lirskom dikcijom.) tata TEBE najviše voleo.

Jelena: Možeš da sisaš po dve flaše dnevno, ali ni mrtav Boban te neće zavoleti.

Mirjana (pravi grimasu kao da hoće da priguši štucanje): Hvala mu. To mi je i pomoglo da opstanem.

Lidija (upućuje nervozni kikot Jeleni): Morao je da te voli kad si udarala glavom o beton ako ti se neka želja ne ispuni.

Sanja: Mnogo si ti koristila tu svoju glavu. Možda si namerno pala baš na glavu onda kad smo bili na Jakljanu?

Cica (taktički): Ne serite više. Što ste dolazile da budete takve, ko da se niste već dovoljno nagovnale.

Jelena: Morale su zbog stana da se okupe. Lepo je tata hteo meni da prepiše stan, a ja dobra pa kažem – «Neka, neću da grešim dušu». A da ga je meni prepisao ja bih sve lepo podelila, ne bih ništa sebi ostavila. A ovako, em ga je popio, em se cigančite oko onog malog stana u Obrenovcu u koji nijedna od vas ne može da stane.

Lidija (mangupski se mršti, kao da joj nešto nije jasno): Čekaj, čekaj. ČIJI tata je hteo da ti prepiše stan? Ako je TVOJ tata – šta mi imamo s njegovim stanovima?

Sanja (uz dozirani sarkazam, dok joj se oči pakosno smeju): Je l’ to onaj što mu je Draga na samrti podmetnula da te prizna, a pijani Boban morao da te se odriče? I opet, uz dužno poštovanje, zahvalni smo Lidijinom jebaču advokatu što je majstorski izveo mahinaciju, bez da mu je «hvala» rekla.

Lidija (zavodnički, samozadovoljni osmeh u uglovima usana): Šta će mu

«hvala»? Dosta sam mu ja davala.

Jelena (plačnim glasom): Pa neka, nije to važno. Mene je najviše voleo. Ja sam ga primala u kuću. Vi nikada niste htele da ga primite. Dolazio je kod mene, kad nema kud.

Sanja (osmeh joj sada obasjava celo lice): To je zbog Vesnine vremenske prognoze. (Imitira majčin glas.) «Danas će, dragi gledaoci, padati kiša».

Lidija i Mirjana (uglas dopunjuju Sanjinu imitaciju): «Mrtva se napadala dabogda!».

Vesna (tek da izgovori obavezni, besmisleni ukor): Dokle to šenlučenje? Kao da ste na teškim drogama.

Sanja: Mama, znaš da nikad ne lažem kad su droge u pitanju. Veruj mi, ti si teža od najtežih droga. Teška si ko crna zemlja. Šta li si mužu ubrizgavala u jabuke, dok si ga posećivala na mardelju? Čime si se dopingovala da izdržiš sve ovo?

Vesna (ignoriše pitanja i nastavlja ravnim, metalnim glasom): Zato su oni tvoji bajni intelektualci svi pod tom istom crnom zemljom. Fuj. Nisam morala da im gledam u karte. Sve sam i ovako odmah videla – totalnu propast. Nema tog pika koji je njih mogao da označi. Niti je bilo tog herca i karona koji bi ih spasao.

Sanja: Ajde, ajde. Uvek si gledala sa obeleženim kartama. Nikada nisi naučila razliku izmedju pokera i pasijansa. I tu si se dobro obučila prevari u životu. Pa se sad, kao, čudiš čudu.

Lidija: Matora, svaka ti čast. Sve fore si pokupila od muža. Oko njega su bili samo fini ljudi, kockari… (Iskreće glavu i zagonetno se smeška.) Vidiš, mene je stalno opominjao da ne učim od njih.

Vesna: Učila si ti od onih koji se samo s tudjim kockaju. Takvi ništa ne rizikuju.

Sanja: Ni ti ništa nisi rizikovala s nama.

Lidija: Rekla si da sve pet imamo u jedanaestoj kući više od četiri planete. A to znači da se bavimo špijunažom i tajnim neprijateljima.

Mirjana: Kolko se sećam to može da znači i boravak u ustanovi zatvorenog tipa i izolaciju. Rekla si da je i Arkan imao isto.

Jelena: Eto šta si mogla da postaneš da nisi šljokara.

Vesna: Cmizdrave kobile. Prvo me napadate da sam vas dala u čerge, da sam vas gurnula na ulicu. A onda me napadate da sam vas držala uz sebe kao živi štit. Pa, dobro, gde ste bile vi, a gde sam bila ja, jebem vas izgubljene? Nisam mogla ni u kartama, ni u zvezdama da vas nadjem, kako ste divlje došle na ovaj svet. Nisam mogla nigde da vas vidim. (Obraća se svakoj pojedinačno, u spontanom redosledu.) Niti si ti Bik, niti je ona Škorpija, niti je ova Vaga. Jedino je Boban umro kako treba, astrološki ispravno, u znaku Ribe.

Lidija (s ironičnim odobravanjem): Pa jeste. Od kako ga znam jetra mu je plivala u rakiji – kao riba u vodi.

Sanja (tonom zakasnelog otkrovenja): A zato si Bobanu došla na sahranu iako ti je odavno postao bivši muž – a rodjenom ocu se nisi udostojila da odeš na pogreb. Je l’ to zato što ti je branio da se u devetnaestoj udaš za dokazanog probisveta i pijanca?

Lidija: A bila si pička kosmička. Svi tatini pajtosi u pripitom stanju su mi pričali o tebi. Čak mi je i Draga rekla jednom, u poverenju, dok mi je bacala pasulj, da sam od tebe nasledila ovo držanje. (Vrcne se i isprsi skladni torzo.) Da me muškarci jure, što bi ti rekla – kao pomahnitali.

Mirjana: Ma, pusti Dragu, ta kad baci pasulj pada u trans. Meni je, isto u poverenju, rekla kako su se ona i mama ponekad, kad ih muka natera, vukle po groblju i zakopavale muške majice. A njihovim ženama palile sveće naopačke.

Vesna (zagledana u neki svoj horizont): Bože, ta žena halucinira od prvog dana kad sam je srela. Doduše, to je bio prošli vek. Od tada je sigurno i dodatno poludela.

Cica (glumeći stidljivost i brižnost zbog detinjaste radoznalosti): Mama, ne mogu da se setim da l’ sam i ja bila luda kad si me terala da one male roze kapsule otvaram jednu po jednu i sipam u flašu vinjaka. Je l’ su se beše

«Traneks» zvale?

Vesna (uzdah): Treba mi jastuk da odmorim glavu. Prsnuće mi od vas. Da l’ će da se umilostivi Onaj odozgo i da me uzme. Da malo i ja danem dušom.

Sanja: Oće, oće… Ne voli On da si blizu njega. On te poslao da ovde praviš haos.

Vesna: E-e… I to mi je «hvala» za sve. Da l’ se ponekad zapitate kako sam vas štitila – sama, bez igde ikoga? I kolko sam godina imala kad sam morala da biram izmedju moje pijane majke i mog pijanog Bobana?

Mirjana: Lepo ti otac govorio da si mlada i lepa, i da imaš prilike i prilike. Sad si našla da kukaš i da se prisećaš pijane majke, a dobro znaš da ti je ocu tad prepuklo srce.

Vesna: Pusti sad mog oca. To se vas ne tiče, niti vas dotiče… Jedini za koga me grize savest – to je Boban.

Sanja (otvoreno podrugljivo): Dabome da je jedini kad je tvoj Mika Džeger još uvek živ. Ali ni njega nisi htela da udostojiš svog prisustva, nego si slala jadnu Cicu sa decom da se gura na poljančetu. Da je Lidija nije videla iz VIP-a ko zna da l’ bi se vratila živa. Morala je svoje telesno obezbedjenje, uz dužno poštovanje, da šalje po Cicu i decu.

Vesna (začudjeno podiže glavu): Otkad to Lidija sluša «Stonse»?

Cica: Koga TA sluša? Nego je išla da bude vidjena u krem društvu propalih fensera. I da prošeta najnoviji model «Guči» sandala. Bile su na rasprodaji kod ovlašćenih šanera, kao i obično.

Lidija (vesela na podsmešljiv način): Žao mi samo što čika Elvisa nisam stigla da ispratim u novim sandalama. Ipak je to mamin najveći i najstariji ljubimac.

Sanja (dopunjuje je uz dodatnu porciju ruganja): I tatin. Valjda je zato samo Elvisov zlatni komplet ostao neutopljen. Svi ostali originali su bili tapnuti.

Lidija: Evo i sada mi odzvanja Elvisov glas sa onim džinovskim zulufima na šljokice. (Imitira očev pripiti glas.) Matorice, ajmo jedan oproštajni za taju. (Ustaje poletno, uzima majku za ruku; Vesna joj se prepušta s neodredjenom setom.) Kako beše ona Elvisova fatalna?

Mirjana (pijano zakrešti): Vivaaaa Las Vegas! Vivaaaa Las Vegas! Vivaaaa! Vivaaaa! Vivaaaaaa!

Lidija (prekida je sa prirodnim estradnim autoritetom, glasom na ivici zvonkog ali kontrolisanog vriska): Mani te hitove iz čerge. (Poput oficira se upilji u majku, proveravujući njeno držanje, kroz strogi smešak koji se sve više širi od neke iznenadne provale topline i nežnosti.) Matorice, jesi spremna? (Zauzima stav za početak, ispravlja ramena, gotovo da podiže

majku uvis, dovodeći je u totalno budno stanje, potom gipko kreće u valcer srednjeg tempa, istovremeno pevajući.)

 

 

It’s now or never Come hold me tight Kiss me my darling Be mine tonight

Tomorrow will be too late It’s now or never

My love won’t wait

When I first saw you With your smile so tender My heart was captured My soul surrendered

I’d spend a lifetime Waiting for the right time Now that your near

The time is here at last

It’s now or never Come hold me tight Kiss me my darling Be mine tonight

Tomorrow will be too late It’s now or never

My love won’t wait

Zajedno otplešu i otpevaju celu numeru, Vesna se postepeno otkravljuje i u potpunosti se unosi u evociranje elvisiranih uspomena… Za to vreme, Cica otvara onu fioku u koju je Vesna bacila crnu maramu, spretno je vadi i što neprimetnije zatvara fioku, potom jeguljastim korakom odlazi do ogledala koje nečujno pokriva maramom… Kada završe odavanje počasti sebi i Elvisu, uz kikot, vrisku i pokoju psovku promumlanu od miline – Lidija najpre pušta majku iz bliskog naručja, potom joj učini naklon, kao što to rade muški partneri sa starinskim manirima.

 

Jelena (sa prizvukom dosade): Je li, Colo, zar ti ne slušaš Kemala? Mama se često hvalila kako si ga od malena slušala sa zatvorenim okicama, tako plava i krhka.

Lidija (bezbrižno odmahuje rukom): Ma, jok bre. Zatvarala sam oči jer mi je, od kako znam za šminku, jedno oko bežalo. Dobro da si me podsetila. Moram da vežbam.

Jelena (pogleda sestru upitno): Šta, sad ćeš u teretanu? Lidija: Glupačo, ja vežbam i duh i telo.

Lidija vadi specijalni flaster iz torbice i stavlja ga na levo oko. Vesna lagano odlazi do kauča, seda i pripaljuje cigaretu, navlačeći na lice isti onaj izraz otupele mirnoće i neprovaljene nezainteresovanosti – kao da je prethodni ples bio ustupak nepopravljivo šašavoj ćerki čiju živahnost možda nije smatrala potpunom besmislicom, ali je sigurno nije uzimala za ozbiljno, ako je više išta moglo da nasmeje njenu nenametljivu pomirenost sa beskorisnim svetom u kojem je obitavala bez svog pristanka.

 

 

Mirjana (skrušenim glasom): Je l’ neće niko u kupatilo? (Patetično pogne glavu, kao nemoćni pokajnik kojem je svako pokajanje nemoguće.) Idem da popijem malo iz pljoske. Sramota me od Lidije. Neću da je brukam. Ipak je ona navikla na visoke koktel čaše sa limunčićima i šeširićima.

Lidija: Kakvo, bre, brukanje. Ponosna sam što nam produžavaš tatinu lozu. Slobodno loči.

Sanja (pokroviteljski): Pusti je neka sama bira trenutak i mesto. Kad mu ga daješ – treba da mu ga daješ.

Mirjana (zbunjeno klima glavom, a onda progovara sebi u bradu): Vi ste bolesne.

Jelena (ostrvljeno se obraća Sanji): Neće valjda kao ti – u haustorima, ili iza kapije.

Sanja (uz opušteni prkos): Umela sam ja to i u salonima, i u kabinetima. (Propovedačkim glasom.) Nije važna komocija za tu radnju. Snifanje je kao disanje. Samo što si ti zaboravila šta je to disanje otkako si ono pala na glavu na onom oladjenom vulkanskom ostrvu.

Jelena: Ja sam pala na glavu a na koji kurac si ti pala?

Sanja: Nisam pala na kurac. Biće da sam pala na testu inteligencije. Mora da je tako jer ne znam kako drugačije da objasnim svoje prisustvo ovde.

Vesna (pomalo snenim glasom): Eh, sve ste vi nekome pale. A samo sam ja propala.

Lagano zatamnjenje

 

 

 

 

 

 

 

TREĆA SCENA

Dnevna soba u nepromenjenom izgledu i rasporedu – atmosfera vakumiranog prostora. Sve u njoj zaudara na preživljenu ljudskost, i odaje utisak okamenjene prolaznosti koja nikako da prodje, a kamoli da postane prošlost. Sanja i Cica su negde u stanu, zauzete svaka svojim zaboravom, obavljajući ritualne dužnosti koje zahtevaju zatomljenu privatnost… Izmedju dve cigarete, Vesna kroz duvansku maglu primećuje nešto neprilično i uz mrštenje ustaje, odlažući cigaretu da dogori umesto nje. Ćutke prilazi komodi, skida crnu maramu sa ogledala i odlaže je iza kauča. Mirjana i Jelena je posmatraju bez ikakvih grimasa, svaka sa svojim pićem u ruci…

 

 

Lidija (sedi na kauču visoko prekrštenih nogu i nazubljeno osmehnuta steže plavi mobilni, sa neskrivenom željom da ga izgrebe svojim besprekorno

nalakiranim i dugotrajno negovanim noktima): Dobro, jesi ti retardiran? Znam da jesi. Mnogi tvoji prijatelji su mi to govorili… Koji tvoji prijatelji? Oni što bi dan-danas da mi ga umoče… Slobodno se ti zgražavaj… Jeste, prosta sam. A zaboravio si da sam i luda… Ne znam da li ti je to olakšavajuća okolnost. Stavi me na spikerfon, da me čuje tvoje probrano društvo, pa nek oni odluče… Svi oni imaju savršene alibije, mogu valjda da ti pozajme jedan… Aman, čoveče, mani me više s tim parama. Dokle ćeš da me proganjaš? Kome još trebaju tvoje pare?… (Prenemažući se od tobožnjeg nesporazuma.) A-ha. Ti hoćeš MOM detetu da uplatiš za izdržavanje. Pa, nismo još tako nisko pali… Koji to «mi»? To ja sebi persiram, lepo mi stoji, deluje gospodski, još lepše se nosi… Ma, da se nosiš ti u tri lepe pičke materine… I pozdravi mamu. S tatom sam se već pozdravila, lično. Divan čovek… S kim ja imam posla, to je moja stvar… Slušaj, ako nastaviš da me cimaš, mami će ti za rodjendan cveće doneti lično moj bodigard… Znaš ti koji… Onaj koga sam delila sa Djindjićem… E, baš taj… (Kezi se nesputano.) Pazi se, i on se nešto raspitivao za alimentaciju… Naravno da ti pretim. Šta drugo s tobom da radim? Jedino da razbijem ovaj jebeni telefon. Ali naći ćeš me ti, vi ste stara špijunska familija… Ajde, ćao, i ja sam na zadatku… Javiću ti se s terena… I ona će ti se javiti… Kada? Pa čim se vrati iz Džoburga… Zašto je tamo? Usavršava se dete. Da može sa tvojom (Ubacuje karikirani francuski.) «mama» da razgovara na stranom jeziku pred njenim prijateljicama iz Bridž kluba. Sa mojom se ionako samo pičkara i razbacuje astrološkim izrazima… Ko ti je kriv kad si dupli Rak, pa emocije kuljaju iz tebe… I tata ti je bio emotivac, naročito dok je preslišavao pošten svet zato što je tolko pošten da ugrožava okolinu… Ej, neću se cigančim s tobom… Šta treba da ti kažem da mi zalupiš slušalicu?… Znam da je to nemoguće. Sve moram ja sama da učinim… Evo, prekidam vezi i isključujem se sa tvog Golog otoka… Sad me slobodno zovi i dozivaj… Biće kako sam rekla i tačka. Ćao. (Žustrim pokretima pritiska svetlucajuću tastaturu na mobilnom koji liči na futuristički dizajniranu pudrijeru.) Slomiću ga, nego šta. Samo da se pojavi novi model. Onaj što ti čita misli i sam ih izgovara. Hoću da mi visoka tehnologija bira sagovornike, a ne moje staromodno srce. Ipak je ono lako lomljivo. (Grabi torbu i ubacuje unutra nabudženo dizajnirani mobilni, a zatim odluči da primeti ostale koji su se zatekli u njenoj blizini jer nisu imali kud da se sakriju od tudje sudbine.)

 

Lidija: Jejo, opet me tvoj Muja smarao da mu dam blanko zahtev za sporazumni razvod. Šta je sad bilo? Obično me zove jednom u dva meseca, a sad, bogami, nisu prošle ni dve nedelje od prethodnog poziva za glavnu raspravu. Oće li mučenik da se konačno spase od tebe?

Jelena (ravnodušno sleže ramenima): Ne znam. Ništa mi nije rekao. Mora da je zbog Mirjane. Opet je noćila kod nas s novim mužem koga je prethodna žena izbacila iz gajbe. Muja kaže da mu je to neki dalji rodjak. A kad te zvao?

Lidija (ne pokazujući nameru da odgovara na retorička pitanja, osim ako ih sama ne postavlja): Sigurno nisi potezala nož na njega? Prošli put kad sam te vadila, rekoše da ni «Sigurna kuća» neće da te spase ako ponoviš AKCIJU.

Vesna: Ma jok. Prošli put mu je Mars tranzitirao kroz ascedent. Nije bilo do Jeje.

Lidija: Matora, oćeš da me batališ malo s tvojom astrologijom? Dete si mi naplašila da je tolko napredno da će da je otmu vanzemaljci. A vaspitačice iz vrtića me non-stop zovu da me opomenu kako je mojoj ćerki za sve izgovor to što je Blizanac.

Vesna: Glupače. To sve kupilo diplome. Dalje od nosa ne znaju. Bolje bi im bilo da im neko zvirne u natalne karte. Ljubomorne su na dete.

Mirjana: Kad već spomenuste karte – mama, oće li mi se otvoriti za Dubai?

Vesna: Tebi može samo treće oko da se otvori. Još malo pa ćeš da mi jurcaš bele miševe po špajzu.

Mirjana: Ko zna šta bi tamo našla, pa se zato plašiš. A?

Lidija: Džabe bunariš, sele. Tamo nema cuge. Samo sveta voda iz manastira. Znaš da nam je mama pobožna žena.

Mirjana (prekrsti se, progovara šapatom kao postidjena): Zato nam je tata bežao od kuće.

Vesna. Pa, da. Isti ste slučaj. Njegova crkva je bila kafana. Tamo se svako jutro pričešćivao. Jebo ga mrtav otac i njega da ga jebe.

Mirjana (trgne se nervozno): Daj, bre, ne drkajte me više, prestaću da pijem zbog vas. Moram nešto da radim.

Lidija: O, to je ozbiljna pretnja.

Mirjana: Biće ozbiljno ako mi onaj tvoj ne sredi papire za Dubai.

Lidija (izazivački): Opet oćeš pošto-poto kod tamnoputih, a? Što me ne pitaš za Švedsku ili Kanadu?

Mirjana: Nisam ja kriva što je tamo mnogo hladno, pa se turisti ne masiraju na brodovima.

Jelena: Jesi ti dobro razmislila za taj Dubai? Šta ćeš da radiš ako opet bude zajeb, kao na onom brodu kad si morala sama da plaćaš kartu sa Kariba?

Mirjana (suzdržavajući bes da ne pocepa grlo od vike, budući da ga je već rakija dobrano istrugla): Devojko, odvaljena od života, a šta ćeš TI da radiš kad ti umre MAMA?

Lidija (značajno podiže obrve i desni kažiprst): AKO umre. Jelena: Bože, mama, bolje da si samo mene s tatom rodila. Lidija: Šta se žališ? Pa samo je tebe sa TIM tatom i rodila.

Vesna (mehanički vrti glavom, bezuspešno pokušavajući da prizove makar

trag neverice): Besne ste, besne, pa nema kud. Trebala sam u Dom da vas dam kad mi je onaj fini čovek nudio. Onaj Bobanov ujak, što je krao na angro iz Zvečanske a pravio se kao da je velikodušni Deda Mraz kad se dofuklja jednom godišnje s punim kesama ko zna čega… Sad bi mi «hvala» na svakih pet minuta govorile. E, onda mi vam valjala, da me i od blata pravite. (Pripaljuje cigaretu, da ne bi morala da zamišlja prizor koji je upravo spomenula.)

 

Lidija: Jao, što meni prija to lekovito blato posle noćnog kupanja. (Govori majci s dubokim uverenjem da deklamuje neoborivu istinu.) Od njega bi te i Sanja pravila.

Vesna (više umorno nego nadrndano): Nisam ti, bre, ja ona tvoja partijska bagra, da sa mnom tako razgovaraš. Bolje da idem da vas ne raščerupam. (Ustaje uz stogodišnji uzdah, koji prelazi u duvanje kroz stisnute zube.) Da vidim gde su deca.

Vesna odlazi u predsoblje korakom hodočasnika, sa mešavinom zanesenosti i stamenosti. Ali, Sanja je brža jer joj je mnogo više stalo da kontroliše ulaz- izlaz u ovoj jedva pokretnoj gomili: «dom» je tegla sa teškim poklopcem… Otvara vrata, praćena zvukom punjenja vodokotlića – očigledno je začula korake i sa žurbom napustila kupatilo. Zacakljenog pogleda na iscerenom licu – čini se da je neplanirano morala da ubrza osvežavanje i dodavanje spida u svoj samosvesni, cinično-samosažaljujući karakter.

 

 

Sanja (prikrivajući zadihanost, paradirajući, mimoilazi se sa Vesnom): Šta je, ideš da obidješ unučiće? Ako, ako, i mužić ti je voleo unučiće. Krio je ih ko zlato iz doba okupacije. Idi, idi, potraži ih. Proveri da li su obučeni i obuveni. (Mazni sarkazam se pretapa u optužujući, praskavi ton.) Debile si napravila.

Vesna (s cigaretom u ustima, mrdajući usnama kao da je polagano žvaće, sloj po sloj): Upravo gledam u jednog, koji je dobio napad pameti. (Hladnokrvo okreće glavu i nastavlja prema kupatilu, čineći pokrete rukom kao da se probija kroz neiskrčeno šiblje. Nema tog zmijarnika koji bi je zaustavio na njenom putu do lavaboa sa hromiranom slavinom i ogledalom bez rama.)

 

Lidija (rendgenskim pogledom razgleda Sanju): Što si živnula, pa blistaš? Gde si bila, lutko?

Jeleno (sa neusiljenim gadjenjem): Dangubo, obriši njušku pre nego što odgovoriš.

Sanja (ušmrkava dokolicom prezasićeni vazduh, prkosno uzdignute glave): Gde se ima tu se i rasipa.

Mirjana: Pa što onda tražiš svoj deo očevine? Što bolje ne potražiš Nešu Slikara? Verovatno si na njega povukla tu umetničku crtu.

Lidija: Povukla je ona mnogo crta.

Sanja (osmotri Mirjanu praveći odjebavajuću grimasu na svom bledom, lebdećem licu, željnom stalnog uzletanja i poletanja): Oću kad ti potražiš

onog što je oluke popravljao po celoj Čuburi. I meni se Draga, u poverenju, otvarala dok je šila venčanice za baba-devojke iz Koče Kapetana.

Jelena: Matora bajalica. Zbog nje joj je zet poludeo i ostavio joj ćerku sa troje dece. Ko zna šta je njemu, u poverenju, videla. Sad kuka što ćerki uplaćuje zdravstveno i socijalno. Kao da je slučajno što joj ćerka postala književnik s manijom gonjenja.

Sanja: Kakva, bre, manija gonjenja? Draga svima priča za ćerkin ljubavni slučaj i tvrdi kako joj je Steva Debejac obožavalac a ne telefonski manijak. Pronašao je, kaže, na svakoj adresi, a njena Slavica je čak četiri puta menjala broj. Jednom sam se zaintaila i čekala kod nje cele dve nedelje, dan i noć, ali telefon nije zazvonio. Tek posle mi je Draga, u poverenju, kazala da nas je Steva sve vreme posmatrao dvogledom. Valjda nije hteo zbog mene da zove.

Lidija: A koju maniju ima Muja, pa me malo-malo ganja za one formulare. Ko da sam vam ja kriva što se niste na vreme razvodili.

Sanja: Eh, eh, zakopala je to mama duboko. Neće taj moći da se otrgne od nje, makar mu izlivali olovo.

Jelena: Dangubo, a što se ti javljaš? Je l’ tebe zvao Muja? Za tebe ni Hitnu pomoć ne vredi da zovemo. Pazi sledeći put kad se overiš, daleko im je Sremčica. Sa ocem tvoje dece si se barem radila ovde po kraju. Ali, ova nova raspala narkomančina je uspela da te odvuče iz civilizacije.

Sanja: Meni je priroda neophodna za moj stvaralački rad.

Jelena: Sviraš ti kurcu. Bolje bi ti bilo da stvoriš nešto od one dece.

Sanja: Ona su stvorena za šta su stvorena. Evo Lidija može da ti potvrdi njihove potencijale.

Lidija: Pa, povukla su više na Nešu Slikara i mene, nego na Perića i tebe. Perić bi trebalo kuću svoje tetke na moru da mi prepiše. Zadužila sam ga više od svih njegovih dilera zajedno. Vukljala sam mu decu gde sam stigla i stala.

Jelena: A svuda si stizala.

Lidija: I nigde nisam stala, pa sam ih usput i iškolovala. Jelena: A je l’ su im bar upisane te diplome?

Lidija: Ne brini. Imaju i pečat i potpis.

Mirjana (zabrunda kroz alkoholisanu paučinu koja je prekriva kao zaboravljenu nevestu): Dobro, deca vam dobiše diplome, muževi vam dobiše zahteve za razvod, a oću li ja videti te papire za Dubai?

Sanja: Zar uz toliko rakije ne vidiš Dubai, dušo? Jelena: Tripuj, tripuj, dangubo.

Mirjana (melahnolija koja otvoreno miriše na poraz koliko i na alkohol): Vidim ja sve i svačije odavno. Smučilo mi se od tudjih prividjenja.

Lidija: Štrokava, ne guši više. Završiću ti za Dubai. Al’ da se više ne vraćaš.

Mirjana (glas joj tone sve dublje u tugu operisanu od tugaljivosti): Ja i bez Dubaija nemam gde da se vratim.

Odjednom zavlada potpuna tišina – isto onako neprimetno kao što se napolju spustio mrak i suton nestao u tamnu i praznu noć. Neka nelagoda počinje da pritiska i atmosfera u sobi postaje nepodnošljivo sumorna. Prisutne sestre zure ne uspevajući da pronadju razloge za ovakav nagli pad u stanje bolne sete i dokolice kojoj je svejedno šta je još preostalo da prodje u njihovim neodigranim životima.

 

 

Lidija (uspeva da namesti pobedonosni kez na svom izražajnom licu koje krasi neka promišljena, nesvakidašnja lepota): Ima li malo da srknem i ja nešto u ovoj kući? Mirjanušino, nisi valjda sve polokala?

Jelena: Ne loče ona. Samo doliva, od jutra do mraka. Kad počne da isparava alkohol na onoj temperaturi u Dubaiju, svi će da beže od nje, ko da je šugava.

Mirjana: Ćuti, svinjčugo mamina.

Lidija (ne obazire se na kevtanje preosetljivih sestrinskih dušica): Dobro, bre, gde je ta čaša za mene?

Jelena: Ima čaša, al’ rakije nema. Jedino sok od višnje ima. Taman može da ti zameni koktel.

Lidija (ne želeći da sa neznalicama komentariše finese o koktelima i šejkerima): Jebote, ne mogu da verujem da si sve sama popila.

Mirjana (tupo): Nisam sama.

Lidija: Nisi, nisi ti sama. Odavno imaš podstanare u glavi. Da im naplaćuješ kiriju ne bi ti trebalo da se jebavaš kao maserka u Dubaiju.

Mirjana (kao da je živnula i setila se o čemu se ovde radi): Vi ste bolesne.

Lidija: Kad je tako, evo ti lova, idi kupi i nama taj tvoj lek. A za tebe, sele, samo pivo – da presečeš. Inače će tebe da preseče uzduž i popreko. Jasno?

Nakon što pogladi svoj ekstravagantno dizajnirani novčanik od kože nepoznatog porekla, Lidija vadi sa dva prsta – munjevito prebrojane! – crvene novčanice, onako kako menadžer daje propusnice za prestižnu promociju nekom dragom liku iz mladosti koga su u medjuvremenu proterali iz glavne kolotečine. Mirjana ih grabi kao da su upravo to, prikrivajući podrhtavanje ruku, tako karakteristično za ljubitelje gala-dogadjaja koji nemaju dovoljno djengi da kupe svoje regularno prisustvo na premijeri života te moraju da bude osećaj milosrdja kod onih koji imaju i više nego što im treba.

 

 

Sanja (sa snenim cinizmom): E, tako je i tata slao svoju ženicu u tri ujutru u Veliki dragstor, u Maksima Gorkog, tamo izmedju mekikare i Kalenić pijace. Iako je u to vreme dragstor radio do deset uveče. Džabe mu što se prozvao Veliki – imao je isto radno vreme kao i Mali dragstor, onaj u Nevesinjskoj, pored Beobanke.

Mirjana: Taj je radio do devet uveče, zato su ga i zvali Mali. A i imao je manji izbor pića, ali i niže cene. Tamo smo posle kupovale za nas.

Sanja (ignoriše Mirjanino ubacivanje u rane žurske dane): Kao da je tatu bilo briga za cene i asortiman. (Nestaje kiselkasta nostagija i glas joj zvuči kao prigušeno režanje.) Bitno da njegova ženica čeka ko pašče do šest ujutru, da se otvori radnja, kupi mu šta je naručio, a kad se vrati kući – mrcina čmava. Ali, dobro je, da ga čeka nova flaša kad se probudi. Da bude namiren i da nas ne maltretira dok je ona na poslu.

Lidija (odlučna da spreči svaki potop): Budjava, aj sjaši. Ponašaš se ko da nikad nisi imala muža.

Sanja: Kako sam mogla da imam muža kad sam se u Perića zaljubila u trinaestoj a u devetnaestoj se već porodila.

Lidija (namešta maksimalno izveštačenu mučeničku facu): Jao, jadna ti. Duša me boli. A mora da je i tebe mnogo bolelo kad sam po onom paklu čekala za tvoje doznake, da te ne šiknu s posla – dok si se ti s Perićem jebavala po Tunisu. I naravno da niste poveli Lazara, bio je mali, pa da ga ne udari sunčanica. Kolko si brižna bila da si ga ostavila onom mom preduzimaču keramike jer nisi mogla da me nadješ, a već te uhvatila putna groznica, pa vas je čovek još i odvezo do aerodroma – da te dete isprati do terminala.

Sanja: Tunis mi je tada bio neophodan za moj stvaralački rad.

Mirjana (oglašava se kao pokvarena, brundava sirena, tek da pokaže da crkvena zvona nisu jedina koja pokazuju koliko je sati i koje je vreme došlo): Vi ste bolesne. (Opipava novčanice i na prste nabraja šta se sve može i šta se sve ne može kupiti za novac koji je dobila, uz nedovoljno preciznu porudžbinu. Nabusito se obraća Lidiji.) Šta si mi ovo dala? Ovde nema dovoljno. Kad već idem onda bar da kupim da ima nešto u kući. Može neko da naidje.

Lidija (pokretom krupijea udeli joj još jednu crvenu novčanicu): Da, da, možda tata bane iz Sabirnog centra.

Mirjana ščepa novčanicu kao da će da je zgužva, potom grozničavo broji iznova; gotovo da pada u pijačnu groznicu dok se preračunava, mrmljajući sebi u bradu sve kombinacije koje pored alkohola uključuju i jednu ili dve

paklice cigareta – čas dugačko, čas kraće pakovanje. Odlazi potpuno nesvesna pogleda koji je konstatuju s mešavinom besa i sažaljenja.

 

 

Jelena: Idem i ja s tobom. Ti se nikad ne vratiš kad odeš s parama.

Sanja (upućuje pakosni pogled Jeleni, čisto vežbe radi): Ne zaboravi da udariš malo glavom o beton, da je nateraš da ti ukrade bajadere iz prodavnice.

Jelena (razvlačeći svoju ultrazvučnu nazalnost do korena nosa): Stra-a-a-a- šno.

Mirjana (čuje se njen zavijajući glas iz predsoblja): I jeste stra-a-a-a-šno šta sam sve morala da radim.

Lidija razradjenim dugačkim prstima masira svoj zategnuti, nevidljivi podvaljak: to je proverena vežba za diskretno opuštanje na polujavnim mestima, nešto što uspeva da odagna svaki znak povišene živčanosti. Ustaje lagano, izvijajući svoju pažljivo izvajanu fuguru, neskriveno uživajući u svojoj pomalo umornoj ali i dalje neodoljivoj gracioznosti. Udaljava se od stola i počinje da isteže kičmu i masira rameni pojas uz energično razgibavanje vratnih žila.

 

 

Lidija: Uh, al’ se skupila negativna energija. Moram ovo da razbijem… Budjava, dodji i pritisni me malo ovde.

Sanja: Hoću, ako mi uradiš «Šiacu».

Lidija: Nema šanse. Moram malo da dodjem sebi. Toliko ste me iscrple da sam psihički apa-drapa.

Sanja. Duvaj ga, Opeglana.

Lidija: I hoću. Ja vežbam i telo i duh. (Nastavlja da se isteže, vrlo pravilno radeći vežbe koje su mnogo više od pukog razgibavanja.)

 

Sanja: To onda znači da idemo na Bajagu.

Lidija: Nego. Sva četiri dana. Kao u stara dobra vremena. Samo sad smo u VIP-u.

Sanja: Jaoj, ljanko. Nekad smo bile VIP. Kad nas je Momčilo lično uvodio.

Lidija (prizvuk otužne nostalgije u glasu): Bajaga nas je uveo na koncert jer smo bile slatke, jer smo ga obožavale i jer smo bile švorc. Tad sam se sebi samoj zavetovala da ću uvek biti u VIP loži, sa VIP bajama… Sad kad sretnem Bajagu, samo mi namigne, onako da niko ne vidi. On zna moju tajnu. Samo on i ti.

Sanja: Jebi ga, i ja sam snifala sa Jocom Lukasom al’ to nije ostala naša tajna. Budala se izbrbljao čak i u novinama.

Lidija: Budjava, jesi ti na rehabilitaciji ili na recidivu? Je l’ ti još traje ta porodična terpaija?

Sanja (cedi jedan mlaki osmeh koji se javlja dužom upotrebom antidepresanata): Kako može da traje kad ja nemam porodicu.

Lidija (uz odlučno odmahivanje rukom): Ne patetiši. Sama si rekla da je to terapija zatvorenog tipa i da si tu kao Daliborov spoljni saradnik. Je l’ to znači da mu od spolja unosiš dop u Sremčicu?

Sanja (na trenutak dopušta sebi da bude dublje uvučena u razmišljanje o nečemu što, verovatno, znači nešto ili ništa u njenom eksperimentalnom životu): Svašta to može da znači. Zavisi kako ko tumači.

Lidija: Nemoj samo da tvoji terapeuti mene pozovu da nadgledam vaš projekat. Da vas sve ne pošaljem u rudnik, ili kod onog zgodnog popa na lopatu.

Sanja (promrsi uz propovednički nabrano čelo): E, dete, neka ti je Bog u pomoći – što bi rekla tvoja mila mama.

Obe momentalno prasnu u smeh, prepoznajući mnoge urnebesne situacije u kojima je ova majčinska molitva bila izrečena, sa očima uprtim u nebo ili u šerpu punu neočišćene boranije. Uto ulazi Cica, smrknutijeg lica nego što to želi da pokaže.

 

 

Cica (prigovara, trudeći se da zvuči ljutito, kako bi se uklopila u društvo svojih šašavih, čudno neodgovrnih i na svašta spremnih sestara): Ako ste želele da se kerebečite – bolje da niste ni dolazile.

Lidija (ne ublažavajući veselo iscereni izraz koji joj zrači čitavim izduženim licem): Gde si ti dosad, keve ti? Jesi tražila tati i za sedam dana pleh muziku i terala Gileta da boji cveće u plavo sa auto-lakom?

Dok Cicina namrgodjenost menja različite nijanse crvenila, koje se polako rastapa u neko ružičastio sivilo sve dok bledilo ne prekrije turobnu klonulost

– Sanja i Lidija u još jednoj sinhronizovanoj akciji. Ustaju s gospodski uštogljenim dostojanstvom jugoslovenskih pevača šlagera iz ranih šezdesetih, i uz skladnu harmoniju glasova i pokreta ruku, sa priličnom uverljivošću započinju da pevaju omiljenu pesmu njihovog pokojnog oca –

«Nekada sam i ja voleo plavo cveće».

 

 

Nekada sam i ja voleo plavo cveće U samoći maštao sam snove sreće Al’ kad me je moja draga Zasubrelim poljupcima

Protkao sam kose njene Plavim cvetovima

Cica isprva bulji u njih, potresena protiv svoje volje, nespremna za ovakav visokonaponski, bezvezno dirljivi prizor. A onda, prevladavajući sopstvenu zapanjenost i još štošta, pridružuje se sestrama, kršeći ruke i osećajući kako počinje da se topi bez ikakvog valjanog razloga kojeg se uopšte može setiti. Razoružana sestrinskim srčanim dvoglasnim prizivanjem nečega što su svi davno zaboravili jer je neko drugi tako hteo i zakopao te retke komadiće njihovih ranih dana, zauvek lišenih detinje nevinosti.

 

 

Ali jednom našu ljubav pokri tama U zagrljaju drugog beše moja draga

Cvetovima i tad behu Pokićene kose njene

I od tada ja ne volim više Plavo cveće

Lidija (s lumperajskim tonom, da razbije tajac koji se teško podnosi): Ciki, ko te ovoliko dugo smarao?

Cica: Ma, ovi s posla. Stigla nova roba a oni me pitaju za deklaraciju. Za svašta me pitaju. Ne znaju da razlikuju vitamine od amino kiselina.

Lidija: Kakvo poštovanje prema pokojnom ocu glavnog komercijaliste.

Sanja: Imate li vi nešto efikasno za jetru? Kažu ovi iz laboratorije da mi je malo zamašćena i da su mi neke vrednosti uvećane iznad normale.

Cica: Zar ti nisam pre mesec dana kupila tri kutije ajkulinog ulja? Lidija: To je više za moždane vijuge, a ne za trigliceride.

Sanja: Prodala sam ih zbog terapije. Koštaju te konsultacije. A nije mi se ajkula dobro vezivala za metabolizam.

Lidija: Je l’ ti, sele, beše imaš ubrzani ili usporeni metabolizam? Ako to iko više može da zna – kolko si mešala spidove i daunerse.

Sanja (odbrambeno): Ne znam, ali važno da nisam obolela od štitne žlezde. Još uvek imam zaštitu od odže.

Lidija: Je l’ to od onog iz Loznice?

Cica (potpuno se povratila i tmurno ih strelja trepćući očima): Ne serite više.

Lidija (odbrusi glasno, ne želeći više da suspreže nagomilani bes zbog Cicine preterane, teško razumljive trpeljivosti): Ne seri TI, i tvoje eksport- import kolege na steroidima. Misliš da ne znam KO te je zvao? Misliš da ne vidim kako ti se tresu ruke, i kako sva drhtiš, iako se kočiš ko da si povukla ručnu u stomaku? A? Cela drhtiš od tog ljubomornog debila. Još kad ste se

zabavljali dolazio je u tri noću da te proverava da li spavaš. Uhodio te je gde je stigao. Sigurno ne veruje ni da ti je tata crko. Jesi li mu otvarala sanduk u kapeli, da vidi da ti se nije sakrio jebač unutra? Seljačina dodjoška.

Sanja (s iznenadnim napadom nestrpljenja): Idem ja da se malo relaksiram. Ne mogu da podnesem ni kad neko preda mnom priča o mom mužu, a kamoli o tudjem koga bi trebalo još i kao zeta da tretiram.

Lidija: Tvog Perića smo živog opevali, a Dalibora čekamo da završi terapiju.

(Ledenim pogledom ošine Cicu.) A TVOG ću lično da zakopam.

Sanja: Dobro, samo ti zakopavaj. I ovako stalno vežbaš i duh i telo. A kad nas pošalješ kod onog zgodnog popa na lopatu, ja ću Gileta da otkopam. Pa da ga sahranimo ko čoveka. Cico, ništa ti ne brini. Nego, daj nadji mi nešto za jetru, al’ da je manje gadno od surutke.

Cica: Ma, častiću te tovarom mekinja – samo idi da te više ne slušam i ne gledam.

Sanja flegmatično klimne glavom, u znak dubljeg razumevanja i odobravanja tudjih izliva frustracija. Zatim proverava pepeljaru – da li je zaboravila da ugasi opušak ili je možda zaboravila dopola nepopušenu cigaretu. Kada se uveri da je ohladjeno brdašce pepela i zgnječenih pikavaca jedini trag njenog prisusustva, odlazi korakom kauboja koji napušta grad kao da prolazi kroz pripitomljenu prerijsku pustoš. Potpuno nezainteresovana – kao i toliko puta ranije – za najnoviju sestrinsku ponudu i molbu… Neko ko se nigde ne zadržava duže vreme jer ništa ne može da zadrži njenu pažnju duže od dve popijene kafe i dvanaest popušenih cigareta… Cica sačeka da se uveri da je Sanja zaista otišla, i da su vrata zatvorena dovoljno da ne čuje njene odlazeće, vazda skitačke korake. A onda vadi iz torbice tablu bensedina i brzo istresa dve tablete na dlan, koji prinosi ustima i guta svoju porciju bez vode.

 

 

Lidija: Sve oko mene neki ovisnici. Bolje bi ti bilo da malo istežeš kičmu nego što gutaš tu jeftinu hemiju.

Cica: Ne brini ti za moju kičmu.

Lidija: E, to je tvoj glavni problem. Cica: Koji?

Lidija: To što brkaš kičmu i srce. A svi dobro znaju da nema šireg srca na Čuburi od tvog, moja venska sestro. Otuda i spondiloza i aritmija. Mnogo pumpaš krv kroz kičmu, gore-dole, gore-dole. To mora da izbije negde.

Cica: Ne seri kad me gledaš u oči.

Lidija se odmakne od Cice i, sa prilično žustrine, krene da se isteže. Cica skrene pogled ka ogledalu i uz gorčiljavi osmeh ustaje i najpre proveri fioke i zastakljene police, a onda pridje kauču, popne se na njega i iza naslona izvlači crnu maramu. Otresa je od prašine i nežno stavlja preko ogledala, pazeći da ni za tren ne ugleda ni delić sebe u njemu… Lidija u stilu profesionalnih «difovaca» završi čitavu seriju vežbi za kičmu, ramena i lumbalni pojas, te sačeka da joj prodje vrtoglavica od krvi koja joj je navrla u glavu i na trenutak-dva joj promenila boju lica. Kada je uspostavila novi balans duha i tela, oslobodjena spoljne napetosti i unutrašnje ukočenosti, seda na kauč, upiljivši se u Cicu, kao da ima želju da joj popravi oskudnu šminku ili skloni nepostojeći pramen kose sa čela.

 

 

Lidija (poverljivim tonom, u kojem ima nešto od onih najranijih molitvi kojih se nepovratno odrasli čovek može setiti): Ciki, molim te samo jedno. Nemoj slučajno da ti se desi da umreš pre mene. Ne bih mogla tu bol da podnesem. Ti znaš koliko sam sebična i razmažena.

Cica (gutajući knedlu za koju nije znala da postoji u njenom grlu): Ne seri. Niko od nas neće da umre pre nego ostali oko nas ne pomru.

Lidija: Onda idi kod lekara da vide šta ti to dole krvari. Molim te.

Cica: Koliko puta sam ti rekla da ću da idem čim Giletu skinu gips. Znaš da Marko ne voli da ostaje sam sa njim, otkako ga je Gile pretukao zbog onog prokletog plejstejšna ili šta već beše.

Lidija (ključajuća vrelina joj izbija na usta): Ej, zajebi više tog džibera. Nek crkne, samo da više ne gledam kako mu titraš i ugadjaš. I kako moramo svi

da lažemo jer si ti umislila da je najbolje da tajno pomažeš i Vesnu i decu. Više, bre, ne znam šta treba da kažem kad je on tu, da te slučajno ne provalim. Kao da si kriminalac, kao da činiš nešto loše. Stvarno je jadno kad pomislim kroz šta sam sve morala da prodjem zbog tvoje jebene bračne diplomatije. Nikada neću da zaboravim kako sam se s detetom štekala po žbunju, dok te je on čekićao ispred firme a ti istrčala samo da mi doturiš keš za matoru, da ima da plaća tudje račune i da nutka onaj škart od unuka. Tri dana mi je lupalo srce posle toga.

Cica: Pusti. Nije Gile tako loš.

Lidija: Dobar je samo da razvozi ženinu rodbinu. Ali i onda mora da gundja, i da ogovara, i da ispituje svakog o svakome.

Cica: Kažem, pusti. Neka ga, neka gundja, neka me kontroliše, neka tračari. Važno da je dobar otac mojoj deci. Seti se da mi nismo mogle da biramo.

Lidija: Niko ne može da bira roditelja.

Cica: E pa, JA sam izabrala njega jer sam znala da će biti dobar otac. Kakav je kao muž, to se tebe ne tiče. Moj muž, moja stvar. Ja se nisam nikada žalila. Jesam li?

Lidija: Ti se ne bi žalila ni da te strpa u onu kućicu za džukelu što je gaji u dvorištu. A ti ideš za džumarom i skupljaš govna.

Cica: Sita se najedoh vaših govana, tako da mi džukelina dodju ko razonoda. Nego ti lepo te noktiće doteraj, obavezno gel stavi pošto se često potpisuješ kao nečija nova žena. Iskvarcaj se još malo. Izdepiliraj se, doteraj

«brazilku». Obavezno osveži frenčić sa cirkonima na prstićima. Ispeglaj frizuru koju si izabrala za današnji dan… I, ne brini za mene.

Lidija: Naravno, sis. Uvek moram da budem top. A naročito na sopstvenoj sahrani. Ti već znaš, Ciki, šta moraš da obezbediš za tu specijalnu priliku. Hoću beli sanduk i ljubičasti saten u njemu. Ali sanduk mora da bude širi jer sam klaustrofobična. Zimska i letnja toaleta – podrazumeva se da mora da budu po POSLEDNJOJ modi. Onda, nežno ćebence, crveno – na radost.

«Domestos» obavezno pored mene i kompletan pribor za ličnu higijenu. I keš, da mi se nadje – to ćeš već da izvadiš iz ćupa, za toliko će Gile da se otvori jer je sujeveran za svoju guzicu.

Cica (smrknuto i sa nekom nenadanom zebnjom): Ne seri više, princezo Grejs Keli.

Lidija: Ej, tako me je samo tata zvao. (Iznenada se trgne i počne da se osvrće oko sebe u blagoj panici.) A gde je on?

Cica (uznemirena): Idiote. Nije ti ovo «Brod ludaka» u Kalenićevoj. Audicija za propale glumce je završena.

Lidija (smirenim glasom): Ja ne glumim. A daleko sam od propalih. Samo hoću da ne umreš pre mene.

Naglo zamračenje poput pomračenja

 

 

 

 

 

 

ČETVRTA SCENA

Dnevna soba je zamračena, maskirana u bledi mrak koji odslikava atmosferu besane noći. Na komodi gori stona lampa sa crvenim abažurom. U pozadini je belo platno na kojem se vide senke dece koja puze u pesku kao i ukrućene senke žena koje sede na klupi. U daljini se čuju različiti glasovi, od vesele dečje cike i graje, do tajanstvenog ženskog kikotanja i pomalo uspaničenog dozivanja. Sa leve strane stola, u snopu prigušene svetlosti ukazuje se Cica, obučena po svim modnim pravilima iz sredine sedamdesetih godina prošlog veka: teksas suknja do iznad kolena, indigo-plave boje, bluza sa miš-rukavima i nenaglašenim dekolteom, mokasine boje peska sa kožnim djonom i resicama na kojima su perlice. Na glavi nosi periku u retro stilu: duga kosa sa razdeljkom po sredini, marama u krem boji sa živim šarama vezana je asimetrično, tako da pravi rep sa strane koji pada preko ramena. Sve na njoj odaje neku sentimentalnu, skromnu eleganciju koja prikriva čulnost prerano sazrelog devojčeta obuzetog majčinstvom u koje pokušava

da pobegne. Jedna od onih koja nikada neće priznati da je možda bila nespremna – zauvek grešna i zauvek borbena. Dok u ruci drži starinsku satensku venčanicu obrubljenu čipkom, Cica se kreće kao u snu. Skida crnu maramu sa ogledala i odlazi do stočića sa televizorom; saginje se i maramom prekriva onu istu fotografiju što ju je tu postavila u prvoj sceni, a koja prikazuje Vesnu i Bobana u ljubavničkom sjaju. Pomiluje pokrivenu fotografiju kao što dete miluje svog sićušnog kućnog ljubimca. Potom nastavlja da tumara u krug, dok se venčanica vuče iza nje, poput belega koji ne može da miruje već nastavlja da obeležava začaranu prazninu. U jednom trenutku, ledjima okrenuta, Cica zastaje i netremice gleda u mutne prizore na platnu. Prelazi rukom preko čela kao da skida paučinu, pomalo buntovnički zabacuje glavu, a onda progovara s vedrinom i sažaljenjem.

 

Cica: Prema legendi ovo mesto na kojem gledamo naše ćerke kako se zadovoljno igraju u pesku bilo je tršćana koliba. Možda zvuči smešno, ali tu priču sam čula još pre petnaestak godina, negde hiljadu devetsto šezdesete, dok su i neke od nas čuvale bake, baš ovde, u parkiću… (Napravi pauzu da prouči raspored silueta na platnu, od kojeg zavisi hronologija sećanja.) U vreme kada je na ovom mestu ponosno stajala koliba, nije postojala ni Krunska, ni Baba Višnjina, ni Kursulina, ni Kičevska, ni Trnska ulica. Samo stari lekar, vidar, koji je živeo u kolibi i svojim čarobnim travkama i melemima pomagao ljudima. U to doba za njega se smatralo da je vrač, pa je ceo ovaj deo grada po tom dobroćudnom starcu dobio ime Vračar… (Zaćuti zamišljeno, kao da proverava proživljenost tudjih prošlosti.) Mada neke dugovečne starice uporno tvrde da je tu bio zid gde su žene dolazile da vračaju… (Cica neko vreme zuri u platno, potom progovara pomalo  naprslim glasom.)

 

Bože, kako vreme leti. Pogledajte naše devojčice kako spretno okreću kofice naopačke i prave kule od peska. A čini se kao da su juče prohodale… (Tišina ispunjena misterijama zavlada na trenutak.) Sećam se kako je Dana baš na ovoj klupi dojila svoju Jacu jer se Djuja napio na slavi kod kuma, a ona nije imala ključ i nije mogla da udje u kuću dok joj se muž nije dozvao svesti… (Usputni predah.) Nije tako davno bilo kada sam, tu pored ljuljaške, zatekla Dragu sa Slavicom u naručju, kako plače. Gazda je izbacio iz stana u Koče Kapetana kada je otkrio da ova nije sasvim obična šnajderka, već da noću krišom gleda komšinicama u pasulj. Srećom da sam imala praznu garsonjeru u Baba Višnjinoj jer je Boban već godinu dana bio u Zabeli, još od onda kada je u alkoholisanom stanju pokušao da me ubije – i mene, i Sanju, i Lidiju. Dugo sam čuvala naslovnu stranu tih «Večernjih novosti», zlu ne

trebalo… (Još jedno odbrojavanje u tišini, isprekidano kratkim, plitkim uzdasima.) Onaj neumorni osmeh pripada Lili, po kojoj je moja Lidija i dobila ime. Opet je, kao po običaju, krenula u divlju potragu za njenim Julom. Proverava da li je stvarno u «Narodnom muzeju» na poslu, a Jovanu ostavlja nama da je pričuvamo dok utvrdi šta je ovog puta istina. Sirota i ona… (Stvrdnjava se vazduh u sve teskobnijoj zanemelosti, koju prekida ton gorkog samoprezira.) Jedino što sebi i svojim prijateljicama ne mogu da oprostim je što smo prećutale Kaći da se Cvejina prva žena obesila u kući njegovih roditelja u Krunskoj, a on njihove dve devojčice dao u Dom. To smo joj otkrile tek kada je Cveji rodila Sladjanu. Često sam, dok sam je gledala kako trpi Cvejine delirijumske mamurluke, očajnički govorila u sebi:

«Kaćo, glupačo, trebalo je sama da shvatiš da nešto u toj kući nije kako valja». Ali, znala sam da je to bila lažna uteha. Kada joj već nisu skrenuli pažnju njeni usvojitelji, mogle smo bar mi da pomognemo tom večitom siročetu… (Zavrti glavom u pokajničkom transu, a zatim joj se staklasti pogled ponovo prikuje za platno na kojem se smenjuju niske i visoke senke, promičući sporo ali nepovratno.) Ovde nedostaje samo Silvija, ali Boško je noćas opet dobro naplavio, pa je jadnicu sramota da ponovo sedi u parkiću sa tamnim naočarama, nevešto prikrivajući masnice… (Začuje se rečiti uzdah, praćen dubokim disanjem koje kontroliše ritam čitavog tela. Odlaže venčanicu na trpezarijski sto, zgužvanu od njenog stiskanja.) E, drage moje… (Okreće se prema publici, nemoćna da izadje iz transa u koji su je bacila rascepkana sećanja. Mesečarskim hodom dolazi do kauča, seda, prekrsti nogu preko noge i pripali cigaretu. Dok izbacuje gusti kolut dima kao da dolazi sebi, iako nesvesna sopstvenog prisustva. Čini se da joj prija takvo prizemno lebdenje. Ili je to samo refleksivno zadovoljstvo strastvenog pušača, koji je napravio predugačku pauzu izmedju dve cigarete?)

 

Da, mislim da smo bile hrabre u ta vremena. Kao i naši muškarci zbog kojih nikada nismo zaključavale kapiju ni ulazna vrata. Izborile smo se da biramo i izabrale smo. To je nešto. Nismo voleli trezvenjake, nekako su nam bili tunjavi. Obični i prosečni, neinteresantni skroz. Petljaju se oko dece, smetaju u kuhinji, hrču ispred televizora baš kao i u krevetu. Zar smo mi krive zbog toga? I zašto neko uopšte mora da bude kriv? Tvoja muka – tvoja slast, i tu nikakva pamet sa strane ne može ništa da promeni. Sećam se kada mi je jednom Boban kazao, dok je ležao u predsoblju, ne želeći ni da pokuša da dobaulja do kupatila ili spavaće sobe. (Imitira muževljev glas bez ikakve namere da ga karikira.) «Matorice, više nisam kadar da na nogama dočekujem zoru. Nisam ostario. Samo sam odživeo svoje», tako je rekao.

Tog momenta sam se setila da sam ga zaista mnogo volela, dok sam ga volela…

Cica ustaje i uzima starinsku venčanicu sa stola. Podiže je kao glavnu zastavu i stavlja na sebe – kao da bi je isprobala ali ne želi da ulazi u nju. Ne mogavši da se suzdrži, prinosi venčanicu licu i omiriše je, ali se radoznalo raširene nozdrve začas zgrče u grimasu gadjenja koje izaziva postojani, neizbrisivi miris truleži. Ipak, izdrži taj otrovni talas i nežno namešta venčanicu na naslon stolice.

 

Cica (posmatra sa tužnim zaprepašćenjem): Kao da sam postavila strašilo u dnevnoj sobi. Nije ni čudo. Ovo je šiveno za moju tetku. Od nje sam naučila kako da PRELOMIM. Kažu da je nekada odlazila na zabave i igranke, i pristajala na svaku drugu razonodu. Ali, od kako sam se zadevojčila, ne pamtim da sam je videla sa ostalim ženama u parkiću. (Cica gleda negde pomalo izgubljeno, kao da je zatečena što joj se nikakve utvare ne prividjaju. Pomno gleda u platno, tražeći prepoznatljivu siluetu, ali ostaje sama u toj distanciranoj dolini senki.) Nema je ni danas, verovatno zato što nema unuke zbog kojih bi sedela na klupi… (Melanholičnim tonom prekida beskorisni predah.) Moja tetka retko izlazi napolje. Prosto, odbija da bude vidjena. Sedi na svojoj stolici za ljuljanje i nije prestala da misli kako svi žele da je udaju – za muškarca s kojim nema šta da podeli. Ona kaže da se jednom zauvek uverila da mladi očevi piju i beže od kuće. O, šta je ona sve videla…. Vidim kako je moja grubo ostarela majka pripitim i brižnim glasom pita: «Šta će biti s tobom? Ti nemaš život». Moja tetka, koja po tri puta dnevno namešta krevet, smireno odgovara: «Ah, živela sam, i to svuda. Na ulici, u kolima za seno, ispod podrumskih stepenica. Toliko sam živela da sam prestala da se znojim. To nije bio život. To je bilo mučenje.» Dobro se sećam tetkinih reči, njenog škrtog ispovedanja koje je tako malo govorilo. Naročito sada, kada noću ležim i ne mogu da se odmorim. Kosti mi podgurkuju jedna drugu. Uf, moja krsta, joj moja kolena. Kad se ujutru probudim kažem sama sebi: «Šta? Zar sam spavala? Bože moj, još uvek sam ovde. Zauvek ću ostati na ovom svetu.» (Hoda oko stola, praćena potpunom tišinom.) Pamtim tetku kao da je umrla, iako je još živa i dalje nosi svoju krštenicu kao zastavu. Majke se ne sećam, mada je mrtva, i više je ne mogu videti pijanu. Mislim da je bila mrtva i onda kada se smejala tetki i odbijala da pije sa njom čaj od kantariona, govoreći joj da muškarci ne služe samo za šetnju i ples. I da moraš imati sa kim da gužvaš posteljinu inače je nikada nećeš promeniti i oprati. Bile su to čiste žene. Različite onako kako to samo rodjene sestre mogu da budu.

Potpuni mrak u kojem se vidi samo žar cigarete.

 

 

 

 

 

 

PETA SCENA

Dekor dnevne sobe je tvrdoglavo isti – da bi ga zaštitile od bilo kakvih promena, majka i ćerke sede za trpezarijskim stolom u kolektivnoj kartaroškoj pozi. Iako nešto zbijenije i dalje ostaju distancirane i raštrkane, svaka u svom svetu koji je neko drugi izmaštao za njih.

 

 

 

Vesna: Mogli bi nešto da hasnemo. Uskoro će pomračenje Meseca, a dok to traje ne valja da se jede.

Lidija: Matora, samo bez pomračenja. Oće li te zvezde nekad da te prosvetle? Evo, učiniću to, iako sam na Ofrinoj dijeti. I to samo zbog pokojnika. Tata je bio ljubitelj dobre kapljice ali je voleo i da ručne. Uvek ti je prebacivao što deci guraš batake i belo meso a njemu da glodje trticu. Krilca ste delili ravnopravno.

Cica (kivno): Joj, kakve ste. Sad mu je svejedno. Ostavite ga više na miru. (Zagleda se u Lidiju ledenim pogledom, kao da nazire nešto što ne želi da prepozna.) Zar nije tvoja ideja da mu napišemo «Mirno spavaj» na grobu. Je l’ to zbog estetike? Ili da bude tužnije?

Lidija (nemarno): To sam poželela iz puke razonode. Čisto da vidim kako budim osećanja.

Cica (s bolnom nevericom koja joj senči lice): Nesretnice.

Sanja (sarkastično, sa izveštačenom nostalgijom): Jaoj, mama, kad se setim kako si lepe princes-krofne pravila. I kako ti ih je mužić sipao na glavu

misleći da je bio Jejin tata u poseti, da je vidi. Znao je da je i ON voleo tvoje princes-krofne. Nekada su se njih dvojica zajedno sladili. (Nastavlja metalnim glasom, sa bezličnim mirom kakav samo iskonska zloba može da podari.) Ceo pleh je sručio na tebe, dok smo mi tužno gledale. A ja brzo pošaljem gladnu decu u sobu i onda skupljam s tobom kao da se ništa nije desilo.

Vesna (prelazi preko toga bez i najmanjeg trzaja na licu): Jeste, voleo je slatko. Imao je Veneru u Vagi.

Sanja zabezeknuto zuri u majku, dok rukom pridržava donju vilicu da ne padne previše dole. Njena začudjenost prelazi u loše maskirani strah. Izgleda kao da je shvatila da treba da se zabrine zbog sebe a ne zbog svoje veteranske majke.

 

 

Mirjana (brundavim glasom koji jasno stavlja do znanja da je prekinuta u pijenju, bez upozorenja): Vi ste bolesne.

Lidija (zapevava poput veselog kamiondžije koji se upravo parkirao ispred drumske krčme): Mirjanušino, šta je bilo? Gde te sada boli?

Jelena (s gadjenjem): Boli je pička. Razmišlja samo o vinjaku koji smo još mogle da kupimo da nismo, uz LITAR VINJAKA, pazarile i masline, šunku i kačkavalj.

Mirjana (razdražljivo): Jok, razmišljaću o tatinoj švalerki, iako mi taj tata i nije pravi tata. Zvaću je telefonom da joj kažem da znam gde se sastaju. I pozvaću je da dodje u «Čuburac» da razgovaramo.

Sanja (nazalnim glasom, parodirajući Jelenu): Ćoro, dodji slobodno. Neću da te čupam i da te kidam.

Mirjana (potresena, ne obraćajući pažnju na Lidijin prašteći smeh koji se razleže naokolo): Žena se izbezumila. Mogu da zamislim šta je pomislila o našoj porodici.

Cica (umorna od besnog iščudjivanja): O čemu vi pričate… (Podiže pogled na gore, sa uzdahom nekoga ko ne uspeva da svari ono što je pojeo.) Što li ste uopšte dolazile?

Jelena (ne čuje Cicino siktanje, odlučno gleda u Mirjanu koja, pak, merka u načetu flašu, procenjujući koliko je ostalo pića a koliko vremena da se ono ispije do kraja): Pa šta? Ja sam brinula.

Sanja: Što? Da ne proda kućnu biblioteku i pradedino ordenje i sablje iz kraljeve vojske?

Lidija: Jejo, samo si ti mogla da ga sprečiš da ne raskući kuću zbog druge žene.

Vesna (s mehaničkim zanosom): Ne bi ona ništa uzela. Bila je dupla Vodolija. Oni nisu materijalisti. Pored njih čovek može go da ide, njih to ne dotiče. Oni su u svom svetu.

Mirjana (uprkos sve raštimovanijem pijanom tonu i sve nerazgovetnijem zaplitanju jezikom, ovog puta uspeva da zvuči odsečno koliko i ironično): Mogla je ta da bude i Svinja-Zmaj u kineskom horoskopu, ne bi joj pomoglo jer nije više imalo šta da se uzme.

Lidija: Štrokava! A koliko si ti čergi raskurcala?

Mirjana (glas joj naglo postaje zapevavajuće mazan i pomirljiv, bez trunke ironije): Kili, ne smem da se zameram s tobom. Trebaš mi za onaj Dubai. Ja sam ti sestra iz čiste koristi.

Lidija (kroz zadovoljni kez): Ponašaš se u mom duhu. Poštujem to. Ipak si nešto naučila od mene.

Jelena (malaksalo): O, devla, devla, soćere. Gladna sam.

Sanja: Oćeš da ti mama ode po suvi vrat. To si od malena morala da žvaćeš dok smo mi gulile parizerčinu.

Lidija: Tako sam ja i zavolela Pariz. Još tad sam se zarekla da ću jednom da se udam u Parizu.

Jelena (priseća se s bezbolnim naporom): Gde beše taj mučenik završio? Bankar, inženjer, šta li je bio. Šutnula si ga jer navodno nisi bila za njega. Brinula si o njegovoj reputaciji.

Lidija (uz pobednički smešak koji otkriva bele zube na čijoj blistavosti je konzilijum stomatologa temeljno radio): Nego. TAKO se pravi ženska reputacija.

Jelena: Čak si mu i verenički prsten vratila. Mirjana: Nije imala gde da se kiti više.

Lidija: Sad mi je žao što ga nisam tati poklonila. Sigurno bi ga sačuvao da bude sahranjen s njim.

Sanja (sa surovom gorčinom): Mama, jesi ušuškala tatu kad si išla u kapelu da se oprostiš s njim poslednji put? Šteta što nisi mogla da ga pokriješ onim šerpa-plavim kaputićem što ti ga je šef poklonio. Bio je potpuno nov kad ga je tata makazama isekao i stavio delove ispred ulaza u našu zgradu, da posluže kao otirač. Brinuo se da se neko od stanara ne oklizne.

Vesna (ravnim glasom kao da ništa nije rečeno): Nije voleo plavu boju. Podsećala ga je na more, a on se bojao vode. Jednom se i davio. Imao je dvanaesto polje u Ribama, a tada mu je Mars tranzitirao kroz peto polje.

Sanja (gorčina se meša sa narastajućom srdžbom): A gde mu je bio Uran kad smo mu sahranjivali majku? Dok su mu spuštali majku u raku, pitao je tvog mezimca Lakija: «Bože, Lazare, al’ si izrastao. Stopala su ti ko dečji grobovi. Koji broj cipela nosiš?».

Vesna (nastavlja u istom mekanom, odsutnom tonu; spolja izgleda kao da govori u snu): Ne znam. Morala bih da obračunam aspekte za taj dan. A Lazar mi je Blizanac, zato je toliko napredan.

Sanja (ne može više da se suzdrži): Je l’ ti nas ovde sve zajebavaš?

Vesna (miran, duvanski hrapav i potmuli polušapat): Ne znam otkud tebi Mesec u Vodoliji. Tako si bezosećajna.

Sanja (cinizam je vraća u prividnu parodiju nirvane): Mora da je zalutao dok sam po Zabeli tražila sobu za posete, da vidim gde mi je tata. Govorila si mi da je u vojsci i da idemo u kasarnu i zato moraš da staviš «male flašice» u moju «Barbi» torbicu. ZNALA si da mene neće da pretresu. Bila sam suviše mala da bih im bila sumnjiva. A nisu mogli da znaju da tada već nisam više bila dete. Ako sam ikad i bila.

Jelena (zajedljivo): Nisi bila. Ti si od rodjena djankoza.

Lidija (netipično za nju – cereka se nekako usiljeno, ali zadržava podrugljivo kiselkasti izraz lica koji prekriva svaku mrlju povredjenosti): Je l’ to ono kad je tata krio čokanje u gips, a posle mu se jedan zaglavio, pa su morali da mu lome gips – a usput mu slomili i nogu.

Cica (glas žešći od uobičajenog prekornog tona): Ne se-ri-te više! Sve ste opet izmislile samo da terate skurnju. A znate dobro da su mu lomili nogu jer je rendgenski snimak pokazao da nije dobro srasla posle preloma…. (Zajapurenih obraza, pokušava da dodje do daha, dok joj glas podrhtava) Vi namerno zaboravljate da smo nekada ovde živeli svi zajedno. I to zajedno sa NJIM. U kakvom god stanju da je bio – bio je tu sa nama, pored nas, uz nas. Niko na ovom svetu ne može sve vreme da bude pijan i obeznanjen, pa nije ni Boban. Za razliku od vas ja se ne stidim da kažem da je ovo bio naš DOM. I posle, kad smo ga sve napustile, poudavale se, otišle u trista kurčeva, postale majke i podstanari i nadničari – opet smo dolazile ovde. Dolazile smo da bar na jedan sat živimo onako kako više nikada nećemo moći da živimo. I dalje dolazimo ovde da dokažemo sebi da nismo tikve bez korena, ni kopiljačko seme. Da imamo nekog svog, nekog ko može da potvrdi celom svetu da smo i mi, takve kakve smo, nekada imale svoj dom. I što se mene tiče – još uvek ga imamo. Šta god da se desi, nešto će nas opet spojiti, da lakše preživimo to što nam je sudjeno.

Nastaje tajac, pun progutanih knedli i unutrašnjeg iskašljavanja. Sve žene plutaju u svojim mislima: neke oblizuju usne proveravajući koliko su izgrižene i da li je dovoljno ruža ostalo na njima; neke žmure u

«solarijumskoj» pozi, zamišljajući nešto što su zaboravile da se ikada dogodilo; druge su oborile glave i proveravaju kako im krstovi na lančićima padaju preko ivice brushaltera, a ima i onih koje pribegavaju svojim hobijima – pripaljivanju cigareta, eksiranju polupopijenih čašica, grickanju zanoktica, hodanju od stola do kredenca nalik šetnji u zatvorskom krugu…

 

 

Sanja (nakon što je obavila većinu pobrojanih radnji, bez ikakve želje za održavanjem mentalne higijene, progovara sa mračnom mešavinom samosažaljenja i gadjenja): Cico, hrišćanski skojevcu, neću da te pitam kada si sa bendžosa prešla na esid, mada vidim da haluciniraš sve slobodnije. Hoću da te pitam nešto drugo, možda si u stanju da mi odgovoriš. Dakle, bezgrešno začeta sestro, jesam li IZMISLILA i onu scenu u kojoj stojim na vratima tog tvog DOMA i vičem neraspoloženom tati, neshvaćenoj duši:

«Ajde, ubij me. Molim te, ubij me već jednom, kad ti toliko smetam». A? Sećaš se te halucinacije? I krivonogog Jule kako skače na njega i jedva ga zaustavlja jer je tata, onako zverski pijan, bio čvrsto rešio da mi ispuni želju. Dok su se oni rvali i ritali, ja sam i dalje stajala u dovratku, mislim da sam se čak i podbočila – da što spremnije dočekam svog tatu, da mu barem malo olakšam muke. A Jula ga oborio dole, napravio mu špansku kragnu ali tata se otima ko španska groznica. Za to vreme, ceo hodnik odjekuje od vriske i dranja. A iznad sve te buke, čuje se kako Jula urla na mene: «Beži! Beži, ludačo mala!»… Da ga tada Jula nije dovoljno dugo zadržao pod sobom, prvo bi mene sahranila – bez pleh muzike i plavog cveća.

Lidija ustaje nimalo teatralno, zauzimajući fajterski gard kojim sasvim otvoreno stavlja do znanja kako neće dozvoliti da se bilo ko od bližnjih – kako onih prisutnih, tako i onih odlutalih – uživljava u patetično ćutanje i unutrašnje samoispitivanje praćeno čas dvosmislenim čas prostodušnim uzdasima, koji zvuče tupo kao pseća tuga. Govori zagrižljivo, reskim, spuštačkim tonom, koji se neobično uklapa u ozbiljan izraz lica – koji joj još više otkriva čulnost i volju da tu čulnost sačuva za sopstveno uživanje. S takvom odlučnošću odmerava Sanju, toliko intenzivno kao da joj diše u njenu osvetoljubivo skoravljenu facu.

 

 

Lidija (zadovoljna što Sanja ne skreće pogled, već joj uzvraća zažarenim, urokljivim buljenjem): TI si bila glavni zaštitnik. TI si bila glavni svedok. TI si bila saučesnik majci i pomagač ocu. TI si sve pokrivala, sama sa sobom najstrašnije tajne delila. TI si prva završila kao njihova imitacija… I? ŠTA si postigla? (Frktavo i hitro udahne vazduh ne dajući šansu da je iko prekine.) ŠTA je bilo na kraju? Sećaš se raspleta, zar ne? PRAVOG raspleta, posle koga više ništa nije bilo isto. E pa, JA sam bila ta koja ga je, bez ičije pomoći, bukvalno izbacila, izgurala, najurila iz stana. Tako da se više nikad

nije usudio da prigviri ovde. Da i nas ne proda jer više nije imao šta da proda. I opet, da nije bilo MOJIH uticajnih jebača da izburgijaju stvar, Vesna bi još paradirala sa modricama Kalenić pijacom. A gde si TI tada bila, najstarija sestro? Vrhovna mučenice što samo seješ zlo.

Sanja (tek sada spušta pogled i oborene glave tiho prozbori slomljenim glasom): U pravu si. Ja sam vas sve sjebala.

Jelena (nazalni glas u besu zvuči kao tutnjava električne bas gitare, i ta nemogućnost da vrisne samo produbljuje njeno odstojanje od šiznutosti sestara, ne odustajući da sa njima deli nekoga koga doživljava kao svog oca ma šta zluradi glasnici istine tračali naokolo) : Dangubo, JA nisam sjebana. Nemoj da me mešaš sa tvojim kolegama pacijentima.

Lidija (nadovezuje se, tonom oštrog podjebavanja): Budjava, ne patetiši. Mene ni Djindjićev telohranitelj nije uspeo da sjebe, iako sam se grdno zaljubila u njega.

Mirjana (trgne se iz pijane dremeži, umorna i od trzanja i od dremanja): U koga, Kili? U Djindjića? Mora da ti nije tražio, pa si se potresla.

Jelena (sestrinski bes je baca u cerekanje, premda se i dalje drži u revolveraškoj pozi): Šljokaro, oćeš da ova fatalna nakaza izvrši atentat i na tebe?

Sanja (šupljikavim glasom, s mukom odbacujući sav cinizam iz sebe, svesna da će jedino ogoliti sopstvenu prazninu – ravnu nepostojanju): Ne, stvarno. (Šapuće i tone u melanholičnu pometnju koju je izazvalo osećanje krivice – osećanje za koje nije znala da u i njoj postoji, posle svega preživljenog.) Ja sam zajebala čitavu stvar, a mogla sam da zauvek prekinem agoniju.

Mirjana (panično): Ej, nemoj samo da nam se overiš ovde. Sve ćemo u bajbokanu zbog nasilja u porodici. Dosta si nam, bre, smeštala!

Lidija (sažaljivo odmeri Sanju – tako da ova to može da primeti): Budjava, o čemu dumaš?

Sanja (stišanim glasom): Dumam o onoj noći kada je tata došao kući pijaniji no obično, pa je promašio spavaću sobu i odbazao u kupatilo. To mu nije bilo dosta nego se tamo još i preturio preko kade i pao na klozetsku šolju. Ja

sam te noći, po običaju, bila budna, i odjednom sam čula mamin vrisak. A onda me je podigla iz kreveta, pazeći da vas ne probudi, i povela sa sobom. Kad sam ušla u kupatilo, nisam smela da pokažem majci koliko sam se uplašila od prizora koji sam zatekla. Klozetska šolja je bila pukla pod tatinom težinom, a keramički špic mu se zario u ledja i krv se slivala sa pločica. Mama je brzo u kuhinji rasprostrla karirano «ambasador» ćebe preko narandžastog linoleuma i onda smo ga odvukle do kuhinje. Bile smo crknute od tog napora jer je, ko što i same znate, tata bio težak kao konj, kao sto konjskih snaga. A kako li smo tek uspele da ga prevrnemo na stomak – to ni do današnjeg ne umem da objasnim… (Sanjine oči kao da gledaju prema unutra, glas joj je začudno drhtav od apstinentskog delirijuma.) Ali, uspele smo nekako i ja mu cepam potkošulju, a na mestu gde tetovirani Sveti Djordje zabija aždaji mač u usta – teče krv. Jasno se vidi rez dužine desetak centimetara, koža skroz rasporena. Kad još malo spustim pogled, razrogačim oči u strašnoj neverici…. (Usta su joj postala suva, a na uglovima se skupili tragovi pljuvačke. Guta vazduh šumno, isprekidano, pokušavajući da pronadje svoj glas. Pripaljuje cigaretu i žudno uvlači prvi dim. Odmah oseti utrnuli jezik, zaškrguta zubima i oseti da je spremna da nastavi. Odjednom, iz nje dopire neki hladni, formalni ton.) Dakle, tada sam prvi i jedini put u životu videla ljudski bubreg uživo. To je bio tatin bubreg, ispao je iz svog ležišta i izgledao kao džinovski pulsirajući pasulj. Pošto nam telefon nije radio već nekoliko meseci, mama me poslala kod čika Radeta da pozovem Hitnu pomoć. I tako, eto me u spavaćici stojim ispred njegovih vrata, ko zombi, krenula sam da pritisnem zvono i – stala…. Čujem glas koji me pita:

«Za koga, bre, da zoveš pomoć? Da nije možda zaslužio? Lepo kaži mami da te čika Rade nije čuo, a tata će valjda do tada umreti». Ali, jebi ga, nisam izdržala. E, TADA sam pomislila na SVOG Boga i, verovali ili ne, posramljena pozvonila… (Zamišljeno uzdiše i to zvuči kao vodopad koji se razbija o bedem, i ostaje zarobljen u kamenom koritu.) I, eto, nisam vas spasla.

Cica (odsečno): Barem si sebe spasla.

Lidija (oporo): Sećam se tog sluzavog slučaja. Čak je i Draga prestala da gleda u pasulj kad je čula da je onaj lokalni policijski inspektor Tabački posumnjao da ste ga mama i ti namerno gurnule. Nije čoveku bilo jasno šta jedna zgodna i lepa žena traži sa bezobličnom poluljudskom masom, koja joj povrh svega krvari po ćebetu. Mislim da se, u stvari, nabacivao mami. To je bio deo pandurske taktike zavodjenja, pošto oni ne umeju da zavode već samo da privode… (S pakosnim osmehom u uglovima ustiju.) Bogami, moglo

je da bude za-je-ba-no da se Boban nije rastreznio od bolova još u Hitnoj i rekao dežurnom kako je pretegao sa ruba kade dok je prao noge, i tresnuo na WC šolju. Meni se čini da je tata VAS spasao, da ne završite kao trofeji inspektora Tabačkog.

Cica (kroz molitveni šapat): Jedva čekam da Gile skine gips i počne da radi, i da Mihajlo maturira, pa da legnem u krevet i više ne ustajem.

Mirjana (prozevava se): Vi ste bolesne.

Lidija (stavlja joj ruku na raščepljena usta): A ti si elokventna ko konobar pred fajront.

Jelena (tupo gleda negde, kroz nešto, prateći tanku sivu liniju nevidljivog horizonta koji nikada neće razdvojiti nebo od zemlje): Postaću alkoholičar zbog vas. (Sipa ostatke vinjaka u čašu i ispija gutljaj, stresajući se od mučnine i jeze). Pa neka, da vidim šta ćete onda.

Vesna (s nekom dalekom nežnošću): Niste vi ništa krive, kolko god da ste prave i žive. To vam je kao kad većina ljudi u avionu ima Uran u devetom polju – avion se obavezno sruši.

Scena tone u nepomičnu tišinu i sve mrkliji mrak, lišena bilo kakvih spoljnih znakova nemira, dok se u pozadini čuje kako zvonki, muževni glas peva

«Nekada sam i ja voleo plavo cveće».

 

 

 

(Z A V E S A)

.

.

.

.

.

.