.
.
(Miroslav Ćurčić, I šampioni umiru, zar ne, Kikinda, Partizanska knjiga, 2019)
.
.
Pri prvom susretu sa romanom I šampioni umiru, zar ne, neupućena u poetiku Miroslava Ćurčića, te svakako ne znajući šta da očekujem, uočila sam da tekst već na vizuelnom planu deluje vrlo zanimljivo. Sačinjen je od kraćih fragmenata nejednake dužine, koji se smenjuju poput filmskih kadrova, veoma brzo i sugestivno, čineći čitaočevo oko zaoštrenijim, kako bi moglo da prati znakove koje mu proces čitanja nameće.
Početak romana, kao i sam naslov, tematski su vrlo indikativni: „Ujak je umro istog dana kad i Muhamed Aliˮ. Zahvaljujući povlašćenom mestu koje prva rečenica neminovno zauzima, nagovešteno nam je da je smrt jedna od velikih tema ovog romana. Junak koji otpočinje pripovedanje nalazi se u bolnici. Vest o ujakovoj smrti podstiče ga na razmišljanja o svom proteklom životu, o ujakovoj sudbini, o prošlosti svoje porodice i o drugim ljudima iz svoje okoline, poput komšinice Žane. Motiv, tema, pitanje i atmosfera smrti na eksplicitan način objedinjuju sve ostale aspekte romana. Svi likovi bili su svedoci smrti, svi razmišljaju o njoj i istovremeno žele da se distanciraju od nje, jer uviđaju u kolikoj ih meri bez njihove volje određuje.
Preterano razmišljanje o proteklim događajima i neispunjenost sadašnjeg života likova strukturno stvara prostor za drugi vremenski plan – za prošlost. Dva vremenska plana neprestano se smenjuju, i nema propisanih pravila koji tu smenu diktiraju. Likovi žive u sadašnjem trenutku, gotovo u 2019. godini, u kojoj je objavljen i sam roman, budući da ih u tekstu zatičemo kako pojedine predmete kupuju u Beogradu, u „Ikeiˮ. Međutim, njihovi životi potpuno su okrenuti prošlim događajima koji „zabranjujuˮ dalji linearni tok bilo kakvih misli ili dešavanja.
Prošlost prožima ovaj tekst i kroz vizuelni plan. Naime, ekfraza je postupak vrlo zastupljen u ovom romanu. Fotografija o kojoj se najviše govori je ona na kojoj se nalaze ujak Adrijan i legendarni bokser Muhamed Ali. Pored toga, ujak je u svom stanu jedan zid posvetio značajnim fotografijama iz ličnog i iz porodičnog života i ovaj zid, vrlo sugestivno, nazvao – „memorijalnimˮ. Fotografija kao medij ima tu moć da „zalediˮ određeni momenat i da u svesti posmatrača evocira hronotop u kojem je nastala. Posmatrajući fotografije, likovi i sami bivaju „zaleđeniˮ u vremenu i mestu kojem više ne bi trebalo da pripadaju.
Gotovo je nemoguće da se na prvim stranicama romana ne postave pitanja: „Čiji glas pripoveda? Ko je lik koji se ispoveda u prvom licu? Ko nam priča ovu priču ?ˮ Na početku čitanja ovo pitanje se javlja kao vrlo intrigantno i izazovno. Naracija isprva teče u prvom licu i ton je vrlo ličan i ispovedan. Potom, u sledećem fragmentu pripoveda se u 2. licu jednine i uočavamo da nije uvek reč o istom junaku. Pored pripovedanja u trećem licu u nekim trenucima, određeni fragmenti prikazani su kroz prizmu dijaloga dvaju likova. Uočljiva je, dakle, heterogenost pripovednih oblika, a samim tim i različite vizure likova. Kako vreme čitanja odmiče, percepcija čitaoca se privikava na dinamizam pripovednih perspektiva i fokusira se više na tematski i idejni plan romana. Drugim rečima, prestaje da nam bude važno koji lik govori to što je rečeno, jer nam se čini da slična teskoba mori sve pripovedače.
Mnoga su pitanja koja ovaj roman otvara, a neka od njih postavljaju se već u kontekstu naslova. O kom „šampionuˮ je u romanu reč? Da li je to neko od likova koji se ispovedaju ili se naslovom evocira figura Muhameda Alija? Sasvim sigurno je da na ovaj način figura boksera dobija određeno simboličko značenje. Čitav roman govori o duhovnoj borbi sa mišlju o smrtnosti i prolaznosti, o borbi u kojoj nema onih pobednika koji bi svoj trijumf posvedočili dizanjem ruke visoko iznad glave, kao u ringu. Kraj romana ipak nikako ne odražava pesimističnost. Možda je samo naophodno boriti se, čak i ako su izgledi za pobedu manji od onih koje je imao David protiv Golijata. Na kraju krajeva – šampioni možda nikada zaista ne umiru.
.
.
.
.
.
