.
.
.
1.
.
Osvrnem se –
strah u jezgru kruške
kljuca svračak.
Mašem rukama besomučno.
Neko se smeje.
Sat sa ruke odleti
na oluk.
Stresem se.
Neko se začudio.
Nastavim da hodam
kao da se to svakome dogodilo.
I sad se smejem, sebi.
.
.
2.
.
Napišem.
Izvadim lupu – procenjujem.
Biće da je u mikronu slova
životna greška
ostavila fleku.
Brišem komadićem hleba.
Prenerazim se pod lupom,
sa procepljenim papirom i greškom
ostanem bez hleba.
Neko pored stola vreba
moje mrve. Ili mrlje.
.
3.
.
Čeka me da zađem
iza ćoška.
Kaže „bu“.
Umrem u vodi.
I padam, padam, padam.
Posle me nađu
glavom naglavačke,
ispolivaju vodom
i pritisnu brzo biranje.
Glas, obradovan, vikne „bu“.
Trčim uz oblak.
Pticama ispada strah iz kljunova.
Strmoglavim se u nervozno.
Budi me. Drhtim.
.
4.
.
Odem na demonstracije.
Jesen me gleda kao propalicu.
Uho se buni protiv megafona.
Guram se.
Odgurnu me natrag.
Izgubim suštinu prisustva.
Viču mi da sam izdajnik.
Posle, koga briga
što me je britvom zasekla
jedna reč, na ulici
produhovljenoj kesama, parolama
i ničijim glasovima.
Iznad i dalje stoji cilindar,
a ispod krpica straha.
Dan me je pocepao na sarkazme.
.
6.
.
Zaboravim se.
Dođem da se podsetim.
Odmažu mi ćutanjem.
Ispituju gestikulaciju.
Kažem da to nije moje lice.
Gledaju me srdito.
Pokušavam da odem.
Zadržavaju besnim pesnicama
mojih postupaka.
Pitam, o čemu je reč.
Ugase svetlo i okruže me.
Ne smem da kažem
šta se dalje dogodilo.
Kad uzmognem, zalepim
uzdrhtalu kičmu i potrčim.
I dalje se ne sećam.
.
.
.
.
.
