Doviđenja

Sinoć smo odlučili da se razvedemo. Danas, sedimo jedno naspram drugog umesto poznatog jedno pored drugog. Svi ti nepoznati ljudi koji skrnave naše poznato.
Sve se desilo tako brzo. Dokaz da minuti mogu nadvladati godine.
Jedna pogrešno protumačena reč, jedan nehotice bačen pogled i sve se ruši.
Skrivala je svoje oko.
Koristio sam ga kao ogledalo. Voleo sam sebe u tom oku.
I posle svega nemam ni jednu ružnu reč o njoj.
Spoj lepog i dobrog, a nije sve što je lepo dobro ali sve što je dobro neupitno je lepo.
Uvek smo imali o čemu da ćutimo.
Slane suze kušaju slatko kada plačem o njoj.
Nije progovorila ni reči. Drugi su govorili umesto nje.
Priđoh njenoj odbrani i upitah glasno da svi čuju : “ Veruješ li ti čoveče u Boga ?! “
“ Ne ! “ kaze on još glasnije. A zatim tiho samo za mene : “ Ali ga se bojim. “
Na izlazu majka pročita moje srce u očima.
“ Strpi se, sinko, najgore tek predstoji. Strpi se, svi očekuju dolazak Hrista ali ne znaju da Antihrist dolazi prvi. Strpi se ali znaj, dobro uvek pobedi na kraju a ako vidiš da pobeđuje zlo to samo znači da nije kraj. “
Retko sam razumeo njene reči ali sam se uvek osećao bolje posle njih.
Zašto volim ovu bol ? Jer je to jedino što me sada podseća na nju ?
I sada dok šetam jesenjim šumama setim se toga dana, jer jesen je tužne osobe proleće. Sve bi bilo lakše da nisam pesnik.
Na rastanku rekao sam joj doviđenja, ona meni zbogom.
Nije znača da mačem poseći ćeš, rečju ubićeš.
Tako je i bilo. Ja sam otišao sa Bogom a ona do viđenja kojem se i dalje nadam.