Saša Radojčić (1963), čitalac,pisac, profesor. Tim redom.
Diplomirao je i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a magistrirao na Filološkom fakultetu. Na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu predaje Filozofiju umetnosti.
Objavio je, pored velikog broja priloga u periodici i tematskim zbornicima.
Za celokupno pesničko delo dobio je Disovu i nagradu „Desanka Maksimović“. Takođe je dobio, za poeziju, nagrade: „Branko Ćopić“, „Đura Jakšić“, Zmajevu nagradu, „Venac Laze Kostića“ i „Lenkin prsten“; za književnu kritiku nagradu „Milan Bogdanović“.
Šta je to reč?
– Uzeta sama za sebe, reč nije ništa; ali drugačije je kada je posmatramo zajedno sa drugim rečima. Reči su sve, one obuhvataju i određuju ono što možemo da kažemo o sebi i svetu.
Vaše ime?
– Kada je našem porodičnom kumu (a kumstvo je negovano generacijama) rečeno da su roditelji za mene odabrali ime Saša, kum je bio veoma zadovoljan, jer je shvatio to kao Aleksandar, kako se i sam zvao; ali kada je čuo da je to samo Saša, silno se uvredio i kumstvo je raskinuto. Tako da sam i nehotice, ništa o tome ne znajući, od samog rođenja bio neko ko napada na tradiciju. Vremenom sam srastao i sa imenom i sa tradicijom.
Prva riječ koju ste izgovorili?
– Naravno, ne sećam se. A ne želim ni da pitam, mada još uvek imam koga. Pesnik ne treba da na taj način traži svoje prve reči.
Vaše prve igračke?
– Dugo sam imao jednog plišanog medvedića, kojeg smo zvali Boban. Mnogo godina kasnije, dobio sam na poklon još jednog medvedića od modernijeg materijala, kojeg sam nazvao Empedoklo. Dugo su bili u životu, a sada ih nema. Mislim da im je došao glave jedan od naših pasa – i to baš onaj po imenu Meda.
Kao dijete želeli ste da postanete?
– Kažu da sam kao mali jednom rekao da bih voleo da budem – đubretar! Oni su išli ulicama sa bučnim kamionom, dovikivali se, bili puni neke elementarne snage. To je verovatno jedini period u životu kada sam tačno znao šta hoću sa sobom. Kasnije su došle sumnje i nedoumice, koje nikada nisam razrešio. Ni danas.
Šta Vas je rastuživalo?
– Jednom, mogao sam imati ne više od 9-10 godina, roditelji su me poveli na sajam nameštaja i, dok smo prolazili između izloženih eksponata, kompletno nameštenih soba, meni su zapale za oko knjige na policama. Već tada sam voleo knjige. Prišao sam jednoj vitrini, dohvatio jednu knjigu i – to što sam doživeo nikada neću zaboraviti! Držao sam u rukama maketu knjige – tvrdo povezane prazne stranice! Na taj način sam veoma rano upoznao privid, to da stvari ne moraju biti ono što izgledaju da jesu.
Otac?
– Moj otac je bio talentovaniji pisac od mene. Nažalost, skoro ništa nije uradio od svog talenta. Znao sam da je pisao, bila je u kući jedna fijoka sa fasciklama, a u njima njegove priče i rukopis romana, ali to nikada nisam dirao. Tek kada sam prevršio pedesetu, otac mi je pokazao nekoliko svojih priča. Bio sam zaprepašćen. One bi i sada bez problema mogle da budu objavljene u nekom književnom časopisu, a u vreme nastanka, krajem pedesetih i početkom šezdesetih, bile su u dosluhu sa novim trendovima tadašnje srpske proze. Neki oblik verističke, stvarnosne pripovetke, jasne i snažne. Sada to više nema smisla, ali često sam se pitao, da li bi moj književni put bio lakši – ili teži? – da je moj otac učinio nešto više sa svojim umećem sa rečima. Danas, kada oba moja sina zarađuju za život pisanjem (mada, ne „lepe“ književnosti, već čisto funkcionalnih tekstova na svetskoj mreži), shvatam, prvo, da sam bio medij koji je očev talenat preneo na sinove, i da sam jedini koji od tog zajedničkog umeća pravi nešto posebno, koji o tome meditira, umesto da mu se jednostavno prepusti.
Prvi bicikl?
– Na jednoj staroj fotografiji, mali, mršavi klinac na triciklu. Kako li je od toga ispalo ovo?
Šta je bilo najteže u školi?
– Ništa od predmeta. Bio sam dobar i sa brojevima i sa rečima. Ali ta dosada!
Predeli Vašeg djetinjstva?
– Kada ste mali, sve je veliko. Svet nas nekoliko dečaka iz ulice, približno istih godina, prostirao se na jednoj strani do škole, a sa druge do šumarka na obodu grada, između toga „naš kraj“, koji nije bio prevelik – pet-šest ulica, a sve preko toga bila je nepoznata zona. Kako nisam imao rodbinu na selu, grad, mali grad je bio sve. A eto, i taj mali grad je u detinjstvu bio ogroman.
Srećete li danas Vaše prve ljubavi?
– Svakoga jutra, čim otvorim oči.
Šta ste čuli o Vašim precima?
– Malo. Nepouzdano. Sa majčine strane, ništa. Ona je rasla po domovima za ratnu siročad. Sa očeve strane, ništa direktno. Znam da je njegova majka rođena u Istanbulu u jednoj srpsko-grčkoj (ili srpsko-cincarskoj) porodici, i čuo sam neke anegdote o njenoj porodici. Ponešto od toga sam iskoristio u romanu Dečak sa Fanara. Očev otac, iz Toplice, bio je živopisan lik, dokaz da život ponekad sklapa bolje priče od literature.
Volan?
– O, da, voleo sam da ga držim u rukama. Veoma sam voleo. I sada još uvek ponekad sanjam da vozim.
More?
– Što stariji, sve više ga želim. Ne onako kako u njemu uživaju turisti. Nego kao životni prostor. Ali znam da će to ostati puste želje.
Šta se krije u Homerovom detinjstvu?
– Ništa. Homer je rođen star. I slep. I kao veliki pesnik.
Šta naučiti od H.K.Andersena?
– Jednostavnost pripovedanja.
Tomas Man?
– Ne smem da priznam koliko puta sam počinjao da čitam Čarobni breg. Imao sam dugo svojevrsne programe čitanja, koji su počinjali i najčešće okončavali sa Grcima. Herodota sam pročitao najmanje deset puta. Ali Tomasa Mana? Smrt u Veneciji, Faustusa, Feliksa Krula, ali nijednom do kraja Čarobni breg.
Crnjanski?
– Kad sam bio mlađi, njegova poezija. Kasnije romani.
Gdje Vam je ugodnije, u danima ili u noćima?
– U danima, preciznije, jutrima. Kad sve izgleda tako kao da bi moglo da se krene od početka.
Zašto se ljudi zaklinju?
– Možda zato što ne umeju drugačije da budu dosledni.
A zašto proklinju?
– Možda zato što ne umeju da uzmu sudbinu u svoje ruke.
Čemu služe milioni zakona i propisa?
– Da ne pojedemo jedni druge.
Kome vjerujete?
Svima, dok se prvi put ne uverim da lažu. Iako se to po pravilu dešava, ne odustajem od tog oblika poverenja. Da, možda sam lakoveran i naivan. Ali mislim da je to bolje nego nikome ne verovati.
Pred čijom slikom ste najduže stajali?
– Zapravo, ne pred slikom, već pred jednom figurinom minojske umetnosti, jednim bikom. Čak sam pokušao da o tome napišem pesmu, ali reči nikako nisu mogle da dorastu do čiste elementarnosti koja je isijavala iz skulpture. Možda sam jednako dugo stajao pred Vilendorfskom „Venerom“, ali pre nego što sam je video „uživo“, video sam bezbroj njenih fotografija, pa taj doživljaj nije mogao da bude jednako celovit i temeljan. Uopšte, veoma me zanimaju primerci umetnosti praistorije. O čijim tvorcima ne znamo ništa, iako su nam toliko bliski.
64?
– Šah je imao važno mesto u životu moje supruge, koja je bila veoma dobra u toj igri, više puta je igrala na ženskom šampionatu Jugoslavije, a timski je nastupala za jednu prvoligašku ekipu. Samim tim je šah i meni bio važan, igrao sam ga (ne na tom nivou), čitao šahovske knjige. Moja supruga je prilično rano odustala od takmičarskog šaha – zbog porodice i posla, već sa nekih 25 godina. Pitao sam je više puta i uvek dobio odgovor da ne žali zbog toga. Izabrala je, naime, život, a ne njegov privid. Šta li sam ja izabrao, sa poezijom?
Praštate li?
– Ne.
Tražite li da Vam se prašta?
– Ne.
Čime se ponosite?
– Svojom decom. Nekolikim pesmama.
Ko Vas je razočarao?
– Prijatelji.
Koga ste Vi razočarali?
– Prijatelje.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
– Mislim da nisam.
Šta dalje?
– Zaista ne znam. Imam mnogo započetih, čak i skoro pa završenih rukopisa – od kojih najduže radim na jednoj teorijskoj knjizi sa radnim naslovom Šta je umetničko delo. Znam da je vremena sve manje, ali sve češće počinjem nešto novo, što dovedem do nekog stepena dovršenosti, ali ne dovršavam, nego počinjem drugo. Ne, nije reč o manjku radne discipline, nego o nezajažljivosti duše, koja bi htela da proba još ovo i ono, koja se ne smiruje.
Razgovarao Enes Halilović
