Bratu
Lice
Crte mi skicira žudnja.
Šupljine formiraju kosti.
Vatra počinje igru tamom.
Tvoje je lice, brate moj, zaključano.
Tajnu raspliće vreme.
Vetar smiruje, vetar daje.
Gledaj ovako:
Prometej je nagrađen.
Slavimo ga kao što i svetlost raspirujemo.
U srcima našim zato biseri odzvanjaju.
Među svojima smo.
Istočna zvezda obasjava belu ružu.
Tu spava moj Rebis.
Probudiće se…
… to želim, to znam.
Rast
Brižne bratske ruke
rovitu utrobu greju.
Organi povezani, sjedinjeni,
organi razgranati.
250.000 impulsa u minutu
obličje daje nejasnom.
Pod bosim nogama
ritam je jak:
crno-belo-crno-belo;
Nad golom glavom
pod čvrstom opnom
zvezde u pokretu.
Krug i kvadrat.
U kvadraturi kruga:
uklapam se.
Treplje su meke kao tapis.
Koža prekriva zene.
Kapci
Tesna ti koža pritiska jabučice
svezane lancima.
Mrak te štiti;
mrak te plaši.
Treptaja nema,
ni proreza u crvenoj tmini.
Tišina…
Sfera je mučna:
na krug se svodi,
na heksagram, pentagram,
na kvadrat se svodi,
na trougao.
Neko te posmatra okom Sunca.
Meseca okom posmatra te Neko.
A tamo ispod,
vavilonska kula jednim jezikom peva:
„Gnosis, Gott, Geometry, Génération“.
Krv ti struji:
zrak u plućima;
placenta je meka.
U očima ti žudnja,
zvezda plamena.
Vreme otkucava…
Gledaš srcem, i kažeš:
„Još 210 stepenika:
209, 208, 207…“
Uho
„…206, 205, 204
203!“ (…)
U mehuru muk.
Polovljen crtom unosi mir, ravnotežu.
Od zametka, zrna i brežuljaka šest,
školjka cveta i upija
glasove vlažne, snažne, glasove lažne.
Korak je nesiguran, tih, krt:
raspada se,
drobi…
U ušnoj jami lavirint niče:
od hrskavice kost,
od gline kamen
neobrađen čeka…
… kao što su violinski prsti mali,
tamo daleko, u šumama finskim,
čekali slobodu da zasja
i orgulja sunce zgreje
slušne grebene.
Čekić i nakovanj!
Čekić i udarac – istinu tražiš!
Čekić, uzengija!
Čekić i dleto – misao vodilja,
volju u polukrug svija!…
No…
Nesigurnost svaku,
unutrašnju buru,
višak, neravninu,
ispraviće,
otklesati malj.
Nos
Vruć je mrak.
Kosti se kreću,
vilice grle,
zidaju nepca.
Spoj hrskavica piramidu gradi.
Osećam sveće…
U tmini oči zru.
Svi su pravci zvučni.
Niz uho svetlost se sliva
niz tubu, niz Eustahijevu.
Kroz nos se vraća…
zvukovi nečujni, mirisi čujni.
Sanjam da budim se:
pion na podu sam.
Mrlje vidim,
cipele čujem.
Sumpor se širi:
gori mi Um.
Na hrbatu jeza.
Grlo uho nos – umreću, znam.
Uho grlo nos – osmeh na usnama.
Uho uho nos – nosi me dalje,
vrlo daleko,
smrtno duboko,
gde srce priziva
zvezda blješteća,
mirisa metalna,
zrakā od čelika.
Usta
U otvore, u slojeve, šupljine,
duboko si tajnu usadio.
Sad gornji i donji svod
usana zatvara luk.
U gluvoj sobi nema reči.
Ćutnja se množi,
peče, priziva kušnju.
Maksila krcka…jezik nastaje…
(((„…učini mi usta da bih govorio…“)))
… miruje mandibula.
Sapeti vid, misao sleđena,
kroz simbole, uvijene reči
grade kule, kule ruše:
ralje nemani otvaraju vrata Pakla.
Šezdeset ušiju zida tišinu.
Vreme teče do dana kada će
arkanum otpečatati
liniju dodira gornjeg i donjeg nepca,
gornjeg i donjeg sveta.
Tvoje je da čekaš…
Koža
U glatkim naborima pokreti meki.
Lanugo je topao i vruć.
Kroz laki omotač,
vene traže razbokoren put.
A put je direktan!
Gola je misao, go je i list:
gola su beskrvna prsa.
U trouglu žuljaju svetla,
šaku na šaci, kolena oba.
U krvavu tačku bodež se skuplja.
Kažem Ti:
Neka nam mera prisnosti bude bol.
Dodirom ćeš mi pokazati mesto
gde duva Severac jak.
Tu oštar ugao grli prav – i osećam,
prodisaću tada,
kao nikad do sad.
Vrat
Hodaj sada,
kada si vratom otkinuo
koren pupčane omče.
Ona leluja…
… oko ruke…
… oko noge…
ostavlja trag
poljima koja život znače.
Sija se usirena krv na crnom,
na belom se mesečina useca.
Teško se vučem
sa Zapada na Istok.
Orguljski zvuci probadaju kosti.
Predahnuo bih…
(„Ne smeš stati!…“)
Ne daš mi pasti, aktoro moj!
Verujem Ti, i ako sam nespreman umro,
Ti ćeš mi snage za preobražaj dati.
