.
.
Ništa nam, ni u ovom svetu, ni u ma kojem drugom mogućem, istinski ne pripada, a ponajmanje pripadamo samima sebi. Tuđini smo, kojima su potrebne teorije o Drugosti i Drugi ne bismo li konstituisali sebe naspram Njih. Zašto se ne možemo odrediti u odnosu na sebe same? Zašto sami sebi nismo dovoljni – makar da bismo znali ko smo, ne šta smo, jer potonje je nemoguće? Zašto, vazda, u nešto moramo da uperimo prst?
.
*
.
Preziru sebe jer jesu. Žale što, svojom rukom, ne mogu da ne budu. Brojni su i, najčešće, nepojamni razlozi za nemogućnost da se ne bude. Potrebno je da se nešto neimenljivo, nešto iz najdubljih ponora Čoveka sažali na njega i satre sva ta suluda opravdanja za održavanje života – da bi, bednik, konačno mogao da kaže da može da ne bude. Katkad, ni satiranje svih opravdanja za bitisanje nije dovoljno.
.
*
.
Čovek je sužanj smisla. Bez smisla ne može da dela, a smisla – iskonskog, istinitog smisla – nema i nikad nije bilo. Čovek ga je – pardon, ih je – stoga, izmislio; dakle, ne jedan jedini smisao, koji će biti buktinja u noći svakome, već bezbroj manje-više kompatibilnih i nekompatibilnih metafizičkih sistema. I, sad, robuje svakom od njih; robuje sopstvenim lažima.
.
*
.
Previše očekujemo od ovog sveta. Očekivali bismo isto i od ma kog drugog sveta. Očekujemo, uvereni smo da će nam se svet, kad-tad, povinovati. Neće. Ne može se povinovati nikom od nas. Niti se mi možemo povinovati sami sebi.
.
*
.
Srednjovekovni ili savremeni demonolozi – svaka granica se dezintegriše kad se susretnemo sa neprihvatljivom nam istinom, a to je da i jedni i drugi, u svakom demonu, nezavisno od njegovog imena ili izmaštanog položaja u hijerarhiji Šeola, Hada, Pakla, Šibalbe (Xibalba)… ne vide ništa do nijanse metaforičkog prikaza čovekove prirode.
.
*
.
Nema drugog načina da preživimo u bezizlazu, u haosu savremenog sveta, izuzev da bezizlaz i haos prihvatimo i proglasimo ih za istinsko stanje stvari. Tom prilikom, treba da donesemo i jednu jedinu odluku: hoćemo li u tome sudelovati ili ne.
.
.
.
.
.