.
.
………………………………U voćnjacima
Nepromenjena ostaje reč
iako je prilagođavamo imenima ptica, riba –
svaka je kao svoje prepoznala
saučestvovanje u našoj bolnoj radosti.
Preobraženim čulima shvatamo voćnjake
i njihov govor:
„pre nas su ovde bili ponori kao uslov odjeka
posle nas glasovi čoveka
kao njihovo opravdanje,
sada smo zajedno, unapred čujemo
njihov plač i naknadno obnavljamo izbor ognja.“
Ne plašimo se razdoblja tišine,
cela tvar ćuti jer priprema vaskrsenje,
naslućujemo je na kori, i po njenom obrascu
svest o smrti preobražavamo
u nagost pred Suncem.
Čuvamo pokrete – i nestajemo,
ne pamtimo uvek sva značenja
vezana za cvet –
a ipak ga slavimo kao otkriće.
Nikada ne napuštamo ove obale,
neko drugi među rasuta stabla unosi duh voćnjaka,
sakuplja plodove:
zrna nara rasuta
po prividnoj cikličnosti vremena
višeznačna
u svom odnosu sa tvorevinom,
jednoznačna u svojoj
boji krvi
.
.
.
………………………………-Na kopnu
.
Boja kamena objavljuje sadašnjost ljubavi
boja drveća njeno istovremeno postojanje u volim
i voleću –
u tome se sastoji njeno strpljenje
njen strašni sud. Odlazimo,
u nasleđe nam ostavlja previše plavetnila.
Ipak, neću se plašiti
šta ću osećati sutra
kad umesto linije dlanova
zateknem udoline, volju talasa.
Svetlost dolaska i svetlost odlaska
obrazuju mreže,
one padaju meko
preko stena-ćutanja i krošnji-uteha
a ostavljaju duboke ureze na koži
onih koji kreću u sretanje
koji raščlanjavaju svetlost na boje
u potrazi za njenim poreklom
i govore: sve nam je potrebnije
i sve bolnije
nebo.
.
.
…………………….Glas boje
.
Vidim svoj dlan položen po poljima
nećemo proći nećemo hodati
za nas će ostati netaknuta
dovoljno ljubičasta
dovoljno usnula i nova.
Stojimo stvarni nasuprot poljima
između njih granice trenja stvaraju puteve
na kojima se ljubičastom ukazuje
svaka unutrašnjost
ili lik topole.
Vidim svoj dlan i jedno polje
prevodim u dodir nevinost drveća:
„Puni smo rose
tek rođeni“
.
–
.
……………………..Pompeja posle
.
Razumevam prvo pepeo
zatim ime požara,
prvo ovaj trenutak u kom se skupljamo u sebe
od bolne poznatosti,
tek zatim shvatam sećanje – moj odlazak zabeležen
kao nedostatak
u savršenoj senci na podu terase:
rešetki kovanog gvožđa.
Mladi smo, još uvek iznenadni pogled
na „kamen i bršljan“
u nama budi bliske predmete,
u svakoj novoj razdaljini
prostiru se marame, toplina,
njihova nova značenja.
Naknadni pokreti
otkrivaju šta je bilo pre njih
cela jesen tako zavisi od prvog pokreta zime
a moje vreme od načina
kako ću konačno napustiti tamnu visinu
našeg zagonetnog sporazuma,
nečujno kao svetlost
kroz rešetku, kroz ćutanje.
.
–
………………….Bdenje
.
Celokupna noć ogleda se u rukama odlomcima
rasutim po zemlji od bunara do praga.
Nepromenljiva tišina juna prešla je u
uvek drugačiju tišinu smrti, najlakši zaborav.
Svetlo se povuklo,
njena glava naslanja se na senku grudi
koja dopire iz odškrinutih vrata.
Devojka leži pred novim mirom
nakon krika začetog u dodiru posude i odraza.
Tamo su zavese i svetiljke
gleda ih ponovo udaljene
kroz prah koji joj ne skriva lice
i tečnost koja ga ne uspostavlja.
Leži nepomično sa kosom
u promenjenoj glini,
čuje kako dolazi tiho
konačno kao što umorni od odsustva stupaju u leto
.
.
.
.
.