.
.
(Jelena Marinkov – Ispuštene priče, Narodna biblioteka ,,Jovan Popović“, Kikinda: 2016)
.
.
…..Raniji susret sa prozom Jelene Marinkov bilo je čitanje pripovetke u dvadesetom broju Severnog bunkera (Prtljag), i od toga nas deli više od tri godine pauze – zrenja. Nenametljivog, čvrstog narativa, interesantne sceničnosti i efektnih detalja, ta pripovetka o jednom čoveku koji izlazi iz ko zna kog hotela i broji ukradene sapune (prežitke putovanja i noćenja) i dalje leži u svesti kao nekakav dobar skeč ili reklama koju smo davno gledali, ali joj i sad znamo džingl do tačno u notu.
*
…..Prva knjiga proze Jelene Marinkov sabrala je u svoje i previše tvrde korice jedanaest pripovedaka – pokušaja upuštanja u Ispuštene priče. Kao u magnovenju od prethodne noći, pred čitaocem se nižu manje ili više uspeli odjeci sižea i anegdota uhvaćenih na nekom rubu grada, u međukoraku, pri silasku na autobuskoj stanici ili u odrazu situacije u lepljivom vrhu lizalice nekog dečaka; upravo tamo gde se sižei najmanje traže i skupljaju, a gde se životnost najprozirnije iskazuje. Takav osećaj za iznalaženja sopstvenog bunara motiva i događaja, sposobnost autorke ne samo da napipa izvor, već i da se maši ispusta i sa njega sagrebe sušte epizode, po sebi je velika vrlina.
…..Početak Ispuštenih priča (Ekstravagancija mašte) propušta u sebe leksičku igrariju koja tvori simfoniju – párenje pâra (u džepovima ljudi), i krajnje reporterski nas uvodi u ambijent gradske vreve, gužvi i zadaha novca iz tesnih džepova. Paradoksalno, novac u ovoj priči povezuje, poput nekog univerzalnog simbola i nužnosti, dane i kretanja dijametralno suprotnih ljudii. Nasuprot početku, krajnja priča (San) otvara prostor sudbine, metafizike i dece – ukratno, nade. Tendencija prikaza mnogostruko različitih likova (dece, staraca, ljubavnika, mačaka) je prisutna, i iskazuje jasnu nameru za prenošenjem univezalnih i sveprisutnih egzistencijalnih ćorsokaka na kakve junaci ovih priča nailaze.
…..Već pomenute jezičke igrarije sastavni su deo ove zbirke. One umeju da prezasite tekst i prete da same sebe progutaju, te se katkad (Mačke) jave i starac Mak i mačak Mak, a čak i mak (cvet); mana ili namerni efekat, pitanje koje ostaje na čitaocu. Dopadljiviji i uspeliji u pričanju Jelene Marinkov jesu detalji, gotovo atomizirani isečci stvarnosti, opisi koji dočaravaju atmosferu na sasvim osoben način i koji pritajeno umeju da unesu grotesku i da rasterete patetičnost slika: u istoj priči (Mačke) starac Mak okončao je život tako što je ,,precizno nanišanio slepoočnicu izglancanom dvocevkom“ (preciznost, u slučaju dvocevke, nije nužna).
…..Postoje određene neusaglašenosti i oštri rezovi u samom stilu Ispuštenih priča, što odaje utisak mahnitog i zbrzanog građenja i komponovanja zbirke. Tako se neretko u nizu priča preseca i menja glas pripovedača, krećući se od nevidljivog ali prisutnog reporterskog izveštaja, preko ispovednog tona i histeričnog buncanja ((Dva) loša ubi(še) Miloša), do nepristrasnog naratora, i natrag. Sastavni deo zbirke čini i otisak popularne kulture (npr. Mr. Mojo Rising, Rambo, Deathnote…), dok neke priče naliče scenama iz ovdašnjih kultnih filmova (priča Semafor prema filmu Bure baruta) itd. Osim ovih ukazivanja i mešanja, na planu stila se primećuje i potreba za lirskim momentima, te se tako nekad rečenice znaju preliti iz proze u stihove, i obratno. Autorka, ipak, i u lirskim proglasima ostaje pri čvrstom narativu i epskom tonu, čineći da formalna rešenja prelamanja rečenice ne odu dalje od pukog vizuelnog rasterećenja.
*
…..Ispuštene priče Jelene Marinkov, uz svu svoju uzdrmanost, delimično drhtavu kameru, oporost ukusa detinjstva u ustima, katkad naivnu slikovitost (ali nenametljivih i jakih detalja i istina), dobra su najava nekog budućeg teksta, nekog budućeg glasnog stila. Ako u početnim koracima maratona (kakav proza jeste i mora biti) ima i tromosti, suvišnosti, previše dotegnutih sintagmi i pertli, to ne znači da se do cilja neće stići – a sam start je nužan preduslov i obećavajuć potez.
.
.
.
.
.