Pesnikinja i prevoditeljka rođena u Beogradu 8. marta 1976. Objavila je pesničku knjigu Drevni dečak (KOV, 2003, Brankova nagrada) i poemu Izlazak zveri sa izlaženjima iz životinja (KCNS, 2020). Za prevod romana sa francuskog, Nadleštva za bašte i ribnjake D. Dekoena, dobila je nagradu Branko Jelić 2019. Živi između Beograda i Pariza.
Vaše prve igračke?
Jedna kocka, metalnog tela u čijoj unutrašnjosti je zvonila metalna kuglica. Та kocka je bila presvučena najmekšim frotirom u raznim bojama. I nasmejana kozica na naduvavanje, bledo roze od nekakvog filca, neobična pod prstima. I žuto-plavi plastični majmunčić sa mehanizmom na povlačanje koji poskakuje. I uklopive čašice u jarkim osnovnim bojama od kojih se mogla sazidati jedna dečja Vavilonska kula.
Kao dijete želeli ste da postanete?
Alhemičarka, listala sam tatine knjige iz hemije. Nije me zanimalo zlato, već pretvaranje jedne stvari u drugu. I slikarka – radije sam crtala nego govorila.
Prvo slovo koje ste naučili?
Slovo P, O, L i I… možda nisu bila baš prva slova, ali ih se vizuelno sećam, kao što se sećam mušeme na stolu, mirisa novina u letnjem danu, i šoka kada su reči postale razumljive pod mojim pogledom, bili smo na Hvaru, deda me je učio da čitam iz Politike, to stilizovano P i L deo su mojih najživljih sećanja.
Šta Vas je rastuživalo u djetinjstvu?
Patnja životinja i ljudi.
Društvo u najranijem djetinjstvu?
Dve godine mlađa sestra Svetlana, velika prisnost u našim razlikama. Njoj je posvećen stih iz Drevnog dečaka: „…skuplja svoje kamenčiće / i pere ih u plitkim kadama…“, jer je to zaista i radila kao mala, donosila je kamenčiće sa plaže, oživljavajući njihove boje kod kuće potapajući ih u vodu.
Prvi bicikl?
Mali tricikl za trogodišnjakinju, crveni, debeli gumeni točkovi, isto crveni, metalne ručke i zvonce, u botaničkoj oazi, dvorištu kod babe i dede. I dalje je u šupi, zarđao, čeka me za povratak u detinjstvo, jednog dana.
Prva lopta?
Kocka je bila pre svake lopte.
Šta Vam bijaše najteže u školi?
Gruba učiteljica.
Učiteljica?
Prva tri razreda učiteljica je bila stroga i namrštena, a onda je došla divna i visoka, dostojanstvena i osećajna, upravo diplomirala, Liljana Dobrić.
Predjeli Vašeg djetinjstva?
Vinograd na dunavskoj obali, zemljani podrum sa mirisima vina i komovice sa jedne strane, a sa druge, hvarske usamljene plaže i crvena zemlja sa mirisima bora, lavande i kadulje.
Šta ste čuli o Vašim precima?
Da su jednog čukundedu zvali Francuz (otkud ja u Francuskoj?), da je pio samo dunavsku vodu, da je prababa Mica bila austrougarski otmena (ostalo je nešto od njenih šoljica i tanjira), da su i mamin i tatin otac iz Srema bili u partizanima, da je sa obe strane porodice bilo ubijenih, odvedenih u logore.
Slika oca?
Ona na kojoj sedim u njegovom krilu pred fotografskim aparatom, njegova košulja je zagasito crvena sa crnim prugicama i špicastom kragnom u stilu 70-ih.
Šta danas želi Vaša majka?
Letos je proslavila sedamdeseti rođendan i uvek želi da vam pokloni teglicu džema.
Fudbal ili košarka?
Ni jedno ni drugo, nego skakanje u dalj, u tome sam bila dobra u osnovnoj školi, bolja od većine dečaka, zato ću, između ostalog, morati da napišem davno sanjanu knjigu o žabama. Plivanje da i ne pominjem, voda mi je prirodno stanište i druga priroda.
Gdje je otišla Vaša prva plata?
Kao što je moja mama od prve plate kupila sebi ručni časovnik, i ja sam uradila isto: Fossil satić sa metalnom narukvicom, četvrtast, plava pozadina i rimski brojčanik.
Da li ste ikada poželjeli da budete glumica?
Odgovor bi trebalo da bude kategorično ne, ali je na mahove – da. Dosta stidljivih osoba postanu glumice. Pomenuta gruba učiteljica nije volela način na koji sam čitala iz čitanke, dok ja ne volim deklamovanje stihova; svoje pesme čitam kako se meni dopada da ih čujem – i drago mi je kada se to i drugima dopada.
Da li ste poželjeli da odete?
Želim da odem na Ohrid i u Škotsku. Do Deliblatske peščare. I u Novi Pazar.
Vaša leta?
Leta će za mene uvek biti hvarska ili hvarski nostalgična. Sada leta u Normandiji, karantinska, šetnja sa psom Duinom koji laje na krave od čijeg se mleka pravi Neufchâtel, slani sir u obliku srca, pravili su ga i u vreme Stogodišnjeg rata.
Grad?
Sent-Emilion, na jugozapadu Francuske, tu sam se osećala poletno, srela jednu žabu na kamenom basamku, u starinskom delu grada, u blizini su Montenjevi posedi, na stranu što je to i naziv bordo vina.
Selo?
U Sremu ili u Normandiji, nekad se prevarim gde sam. I jedno selo na Tari gde su mi prišli pas i mačka, oboje mašući repom.
Planina?
Miroč planina na koju bih volela da se popnem, a znam je samo iz stiha o Marku Kraljeviću i Drainčevog Iskrcavanja na Javu.
Pustinja?
Pustinja arabijskog polustrva, najfini pesak i najcrveniji zalazak sunca. Nestvarno treperava pseudo-biblijska pustinja u Juti sa Jošuinim drvećem.
Pred čijom slikom ste najduže stajali?
Pred statuom Nike sa Samotrake u Luvru. Tražila sam je, nisam odmah mogla da je nađem, otvorila plan Luvra, i onda se ona stvorila iza mene i dovela me do suza.
Kurosava ili Bergman?
I jedan i drugi, sa Indijcem Tarsemom.
Film kojem se vraćate?
Tarsemov Pad (The Fall, 2006).
Prvi pisac kojeg ste upoznali?
Dragan Lukić je došao u moju osnovnu školu i potpisivao svoju knjigu. Pogledao me je kroz naočare od debelog stakla i isprepadao. Prva pesnikinja bi bila moja baba sa majčine strane, Spomenka (sve je ostalo neobjavljeno, u sveskama koje je brižljivo ispisivala).
Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladosti?
Drevno, ali i zverski.
Diskurzivnost ili poetičnost?
I jedno i drugo.
Začin?
Biber, ali u zrnu ili grubo samleven. U Indiji sam posetila hram gde na ulazu rukama zahvatate iz drvenih posuda biber i so koji se prinose na dar bogovima. I kardamom, opojan i sanjalački. I horgoška slatka paprika (na parčetu hleba i masti).
Šta ste naučili od Vašeg psa?
Da i stari pas može da nauči nove trikove i da empatija nije samo ljudska osobina.
Najlepša rekacija na nešto što se objavili?
Pokojna komšinica Anica koja je mojoj mami na poklon donela kokošku, radosna zbog intervjua koji je pročitala u Večernjim novostima povodom Brankove nagrade (intervju sam na brzinu dala novinarki preko telefona, a ona je na svoju ruku dopisala neke od odgovora).
Šta dalje?
Odgovoriću zagonetkom:
Poslao car carici
u tisovoј kablici
dvanaest zlatnih јabuka
u svakoј јabuci po četiri kriške
u svakoј krišci po sedam semena.
Razgovarao Enes Halilović
