Kontrapunkt

Vidim šta hoću

Vidim od polja šta hoću … dobro vidim

Potoke žita vetar češlja, sklapam oči:

Ova varka vodi do Nahavanda[1]

I ovaj mir vodi azuru

Vidim od mora šta hoću … dobro vidim

Na zalasku galebova traku, sklapam oči:

Ovo nestajanje vodi do Andaluzije[2]

Ovo jedro – molitva golubova za mene …

Vidim od noći šta hoću … dobro vidim

Krajeve tog dugog hola na ulazu jednog grada

Baciću svesku u uličnoj kafani i posaditi

Ovu odsutnost na klupu jednog broda

Vidim od duše šta hoću: lice kamena očeša ga munja,

Zemljo zelena … oj, zelena zemljo moje duše

Zar ne bejah dete što se igra uz bunara ivice?

Još se igram …

Ovaj prostor mi je dvorište gde vitlam kamenice

Vidim od mira šta hoću … dobro vidim

Travu, potok i jelena … sklapam oči:

Taj mi jelen usnuo na ruci a lovac

Kraj dece na jednom mestu u mojoj priči

Vidim od rata šta hoću … dobro vidim

Mišice dedova izvor u kamenu zelenom zaprečile

Očevi vodu nasleđuju al je u nasledstvo ne daju,

sklapam oči:

Zemlja u mojoj šaci mojom je šakom i nastala

Od zatvora vidim šta hoću: njegovog cvetanja dane

što prođoše ovuda da ukažu na dvojicu u meni

Na jednoj klupi u vrtu, sklapam oči:

Kako je prostrana zemlja! I kako lepa kroz uši iglene

Vidim od sjaja šta hoću … dobro vidim

Lance poljâ prsle u rastinju, bravo!

U pesmi badema belica sipa nad dimom selâ

Ko golubi … s njima hleb čeljadi naše delimo na dva dela

Vidim od ljubavi šta hoću … dobro vidim

Pedeset gitara uzdiše i konji lako plešu

I roj pčela sisa divlji dud, sklapam oči

Da vidim iza ovog napuštenog mesta senku našu

Vidim od smrti šta hoću … ja volim, pucaju mi grudi

Iskače iz njih beli irvas i ponad oblaka jezdi

Na beskrajnom jednom oblačku leti i kruži u večnoj plaveti …

I zato me ne odvraćajte od smrti i ne vodite natrag, od zemlje zvezdi

Od krvi vidim šta hoću: ja sam video ubijenog

Razgovara s ubicom čiji mu je metak srce osvetlio

Samo ćeš se mene odsad sećati. Greškom sam te ubio

Nikog se drugog nećeš moći setiti … ni ružu s proleća nositi

Od teatra apsurda vidim šta hoću: zveri

Sudije, kapa imperatora, ovog doba maske

Boja starog neba , dvorska plesačica, anarhija vojske

Zaboravljam sve i sećam se samo žrtve iza zavese …

Vidim od poezije šta hoću: nekad bi pesnike što su ginuli

Mirtom pratili i pesmi njihovoj se zdravi vraćali …

Ali u dobu bioskopa, magazina, bučanja, pesme im zasipamo

U smehu prahom …

A onda ih po povratku pred vratima zatičemo …

U zoru vidim od zore šta hoću … dobro vidim

Narodi tragaju za hlebom u hlebu drugih narodâ

To je hleb što nas čupa iz svile dremeža, iz pamuka snovâ

Iz zrna žita li se javlja zora života … i zora ratovâ?

Vidim od ljudi šta hoću: želju da čeznu

Za bilo čim. Njihovo oklevanje u hodu do posla

I žurbu svojima na povratku potom …

Njihovu potrebu ujutru za pozdravom …

Ja sam odande

Ja sam odande i imam uspomene.

Rođen sam k’o što se ljudi rađaju. Imam majku

i s puno prozora kuću. Imam braću, prijatelje

i zatvor, u njemu hladan prozor

i imam jedan talas koji su ugrabili galebovi

imam travku koja raste i svoj poseban prizor.

Imam mesec od najuzvišenijeg govora

i jednu večitu maslinu i obrok za ptice.

Ja sam prošao zemljom pre nego što su mačevi

prošli telom koje u trpezu pretvoriše

ja sam odande…

Vraćam nebo njegovoj majci kad za njom plače

i plačem ja da me pozna oblak u povratku.

Naučio sam sav govor kakav pristaje sýdu krvi

da bih prekršio pravilo.

Naučio sam sav govor i rastavio ga

da bih sastavio jednu reč:

otadžbina.

Kontrapunkt

…………………..(za Edvarda Saida)

Njujork/ novembar/ Peta avenija

sunce tanjir od raspršenog metala

pitam svoju dušu, otuđenu u senci:

je li ovo Vavilon ili Sodoma?

Tamo, na ulazu električnog ponora

u visini neba, sreo sam Edvarda

pre trideset godina,

vreme beše manje ćudljivo nego danas…

Obojica rekosmo:

ako ti je prošlost bila iskustvo

od budućnosti načini viziju i smisao!

Hajdemo

hajdemo u budućnost sigurni u

istinitost mašte i čudo trave.

***

Ne sećam se da smo uveče otišli

u bioskop. Ali sam čuo stare

Indijance da me dozivaju: ne veruj

konju ni modernosti.

***

Ne. Žrtva ne pita svog dželata:

jesam li ja ti? Da je moja sablja

veća od moje ruže… bi li pitao

da li bih učinio što i ti?

Ovakvo pitanje nagoni radoznalost pisca

u kabinetu od stakla koji gleda

na ljiljane u vrtu… gde je

ruka pretpostavke čista kao savest

pisca kada se obračunava

s ljudskim nagonom… nema sutra

u juče, da krenemo napred onda!

***

Kretanje napred bi moglo biti

most povratka u varvarizam…

***

Njujork. Edvard se budi u

lenjoj zori. Svira Mocarta.

Trči na univerzitetskom teniskom terenu.

Razmišlja o putovanju misli preko granica

i iznad prepreka. Čita Njujork tajms.

Napeto piše svoj komentar. Proklinje orijentalistu

koji vodi generala do slabe tačke u

srcu orijentalne žene. Kupa se.

Odabira svoje elegantno odelo. Pije

svoju kafu s mlekom i vikne ujutro:

ne oklevajte!

***

Po vetru hoda i u vetru

sebe poznaje. Vetar nema krov.

Vetar nema kuću. Vetar je kompas

za sever stranca.

Kaže: ja sam odande. Ja sam odavde.

A nisam ni tamo ni ovde.

Imam dva imena koja se sastaju i razilaze…

Imam dva jezika al’ sam zaboravio

na kom sam jeziku sanjao,

imam engleski jezik za pisanje

pokornih reči

i imam jezik na kom nebo

s Jerusalimom razgovara, srebrnog zvuka

al mojoj mašti nepokoran.

***

A identitet? Upitah.

Reče: to je samoodbrana…

Identitet je čedo rođenja

ali na kraju,

on je lični izum svoga vlasnika,

ne nasleđe prošlosti. Ja sam mnogostruk…

Unutar sebe večito nova spoljašnost.

Ja, međutim, pripadam pitanju žrtve. Da nisam odande

naučio bih svoje srce

da tamo odgaja jelene metonimije…

Zato nosi svoju zemlju gde god da pođeš

i ako treba budi samoljubiv

izgnanstvo je svet spoljašnji

izgnanstvo je svet unutrašnji

a među njima dvama ko si ti?

***

Ne definišem svoju dušu

da je ne izgubim. To sam što sam.

Ja sam svoje drugo ja u dualizmu

koji odaje sklad između gesta i govora.

Da pišem poeziju, rekao bih:

ja sam dva u jednome

kao dva krila laste

i ako zakasni proleće

biću zadovoljan da prenesem radosnu vest!

***

On voli zemlju i napušta je.

(Da li je nemoguće daleko?)

Voli odlazak kuda bilo

jer oni što tragaju za ljudskom suštinom

slobodno putujući među kulturama

mogu naći dovoljno mesta za sve da sednu…

Ovde margina prednjači. Ili centar

uzmiče. Ni istok nije baš istok

ni zapad nije baš zapad

nego je identitet otvoren za raznovrsnost

nema tvrđave ili rovova.

***

Trop je na obali reke spavao,

da nije zagađenosti,

i drugu obalu bi zagrlio.

***

– Jesi nekad napisao roman?

Pokušao sam… pokušao sam njime da

povratim svoju sliku u ogledalima dalekih žena.

Ali su one zašle duboko u svoju utvrđenu noć.

Rekoše: naš svet je nezavisan od teksta.

Neće čovek napisati ženu – zagonetku i san.

Neće žena napisati čoveka – simbol i zvezdu.

Nema dve iste ljubavi.

Nema dve iste noći.

Daj da pobrojimo odlike muškaraca

i da se smejemo!

– I šta si učinio?

Ismejao sam svoju zaludnost

i bacio roman

u korpu za otpatke.

***

Intelektualac obuzdava piščevu priču

a filozof tumači ruže pevača.

***

Voli zemlju i napušta je:

ja sam to što jesam i što ću biti

smestiću se kraj sebe

i odabrati svoje izgnanstvo. Moje izgnanstvo,

pozadina za epsku scenu. Ja branim

potrebu pesnika i za sutrašnjim danom

i za uspomenama

i branim drveće koje ptice oblače

kao zemlju i kao izgnanstvo,

i mesec koji još valja

za ljubavne pesme,

branim ideju koju je

slomila krhkost sledbenika njenih

branim zemlju koju su oteli mitovi.

***

– Možeš li nečemu da se vratiš?

Moje napred vuče moje nazad i hita…

U mom satu nema vremena da vučem linije

po pesku. Ali mogu da posetim juče,

k’o što čine stranci kad u tužno veče

čuju pastoralnu pesmu:

„Devojka na izvoru puni krčag svoj

suzama oblaka,

i plače i smeje se pčeli

što je u srce ubola na vetrometini odsustva

da li je ljubav to što vodi nanosi bol

ili je ona bolest u magli…“

(Do kraja pesme).

***

– Dakle, može da te pogodi nostalgija?

Nostalgija za budućnošću, daljom i višom

i još daljom. Moj san vodi moje korake.

Moja vizija postavlja san na moja kolena

kao pitomu mačku, on realan nestvaran,

sin volje: možemo

da menjamo neizbežnost ponora!

– A nostalgija za juče?

Jedno osećanje koje se ne tiče intelektualca osim

da razume čežnju stranca za onim što ga čini odsutnim.

Moja nostalgija je borba za

sadašnjost što sutrašnji dan hvata za muda.

***

– Zar se nisi prokrao u juče kad si

otišao kući, svojoj kući

u Talbiju, u Jerusalim?

Spremio sam se da se ispružim

na krevetu svoje majke, k’o što dete čini

kad se plaši oca, i pokušao sam

da vratim svoje rođenje,

da posmatram Mlečni put

s krova svoje stare kuće i pokušao sam

da dotaknem kožu odsustva i miris leta

u jasminu iz vrta. Ali hijena istine

me udaljila od nostalgije

što se osvrtala za mnom

kao lopov.

– Jesi li se plašio? Šta te je zastrašilo?

Nisam mogao s gubitkom

licem u lice da se sretnem.

Stao sam na vrata kao prosjak.

Kako da tražim dozvolu

od stranaca koji spavaju u mom krevetu…

posetu sebi od pet minuta? Da se naklonim

s poštovanjem stanovnicima mog detinjeg sna?

Hoće li pitati: ko je taj posetilac strani radoznali?

Kako mogu da govorim o ratu i miru

između žrtava i žrtvinih žrtava

bez umetnute rečenice i dodatnih reči?

Hoće li mi reći: nema mesta za dva sna

u jednoj postelji?

***

Ni ja ni on nećemo

ali će se čitalac pitati o tome

šta nam govori poezija u vreme katastrofe?

***

Krv,

krv,

i krv

u tvojoj zemlji,

u mome i tvome imenu,

u cvetu badema, u kori banane,

u mleku deteta, u senci i na svetlu,

u zrnu žita, u kutiji soli.

***

Iskusni strelci pogađaju svoje mete

nenadmašivo

u krvi

i krvi,

i krvi.

Ova zemlja je manja od krvi svojih sinova

što stoje na pragu sudnjega dana

kao žrtvene ponude. Da li je stvarno ova zemlja

blagoslovena ili krštena

krvlju,

i krvlju,

i krvlju

koju ne mogu da osuše ni molitve ni pesak.

Pravda na stranicama Svete Knjige

nije dovoljna da se mučenici raduju slobodi

da hodaju po oblacima.

Krv po danu.

Krv po mraku.

Krv u govoru.

***

Kaže: pesma bi mogla da ugosti gubitak

kao pramen svetlosti koji sjaji

u srcu gitare ili kao Hrista

na konju, lepom metaforom ranjenog,

jer estetsko je samo u formi prisustvo stvarnog.

***

U svetu u kome nema neba, zemlja

postaje ambis. Pesma, jedan

od darova utehe, jedna od odlika

vetrova, severnih ili južnih.

Nemoj opisivati što kamera može videti

od tvojih rana. I vrisni da čuješ sebe,

vrisni da znaš da si još živ,

i živ i da je život na ovoj zemlji

moguć. A onda pronađi nadu za govor,

pronađi pravac ili fatamorganu

koja će produžiti nadu.

I pevaj, jer je estetsko sloboda.

***

Kažem: život koji se definiše samo

suprotnošću – smrću… to nije život!

Kaže: živećemo, čak i ako nas život ostavi.

Daj da budemo gospodari reči

koje će svoje čitaoce načiniti večnim –

kako reče Ricos, tvoj prijatelj neobični…

***

Reče: ako umrem pre tebe,

zaveštavam ti nemoguće!

Upitah: je li nemoguće daleko?

Reče: za jednu generaciju.

Upitah: a ako umrem pre tebe?

Reče: izjaviću saučešće Galilejskoj planini

i napisati: „estetsko nije ništa drugo

do dostizanje uravnoteženog“. A sada, ne zaboravi:

ako umrem pre tebe, zaveštavam ti nemoguće!

***

Kad sam ga posetio u Novoj Sodomi,

dve hiljade druge godine, suprotstavljao se

ratu Sodome protiv naroda Vavilona…

I raku. Bio je kao poslednji epski

junak koji brani pravo Troje

na podelu pripovesti.

***

Orao se oprašta od svoga vrha, visoko

visoko,

jer boravak na Olimpu,

iznad vrhova,

budi dosadu

zbogom,

zbogom poeziji bola!

Lična karta

Piši! Ja sam Arapin

Broj isprave pedeset hiljada

I dece imam osmoro

I posle leta će deveto!

I je l te ljuti to?

Piši!

Ja sam Arapin

Radim u kamenolomu

Sa mučenicima

I osmoro dece imam

Vadim im

Odelo i komad hleba

I svesku

Iz stenâ

I ne molim za milostinju

Pred tvojim vratima

I ne padam na pločnik

Praga tvog

I je l te ljuti to?

Piši!

Ja sam Arapin

Ja sam ime bez titulâ

Strpljiv

U zemlji gde sve živo

Ključa od gneva

Koreni moji su pušteni

Pre rođenja vremena

I pre otpočinjanja godina

Pre čempresa i maslina

Pre nadiranja trava…

Otac mi je od roda pluga

Ne nobl, gospoda

I deda mi beše seljak

Bez plemenitog porekla i roda!

Učio me visini sunca

Pre čitanja knjiga

Moj je dom čuvarska koliba

Od granja i pruća

Ja sam ime bez titula…

I je l ti po volji moja kuća?

Piši!

Ja sam Arapin

Boja kose – garava

Boja očiju – kafena

Odlike:

Na glavi igâlom vezana kŷfija[3]

Šaka jaka k`o stena

Ozledi onog ko je dira

Moja adresa:

Ja sam iz sela jednog

Zabačenog i zaboravljenog

Čije su ulice bez imena

I svi njegovi ljudi

Na njivi i kamenolomu

Je l te to ljuti?

Piši

Ja sam Arapin

Oteo si loze mojih dedova

I zemlju koju sam orao

Ja i sva moja deca

I nisi ostavio

Ni unucima mojim

Do stena ovih

Pa hoće li uzeti i njih

Vaša vlada k`o što pričaju?!!

Dakle!

Piši…u vr` prve strane

Ja ne mrzim ljude

I nikoga ne napadam

Ali budem li gladan

Jedem meso uzurpatora

Pazi…pazi se…moje gladi

I da se JA ne naljutim!!

Ovo je najvažnija među ranim Darvišovim pesmama[4]. Za mnoge Palestince, koji su njome za kratko odahnuli, ostala je neprevaziđena. Dovikivali bi na poetskim večerima da ne treba ni jednu drugu pesmu da govori do nju i svaki put bi je jednako snažno doživeli a nastala je sasvim slučajno, jedne prilike kada je Darviš pošao da izvadi ličnu kartu kod izraelskih vlasti. Službenik ga je tada upitao za ime, dob, nacionalnost…“Arapin“, rekao je Darviš a službenik je, činilo se s negodovanjem, ponovio pitanje. On još odlučnije ponovi: „Piši, ja sam Arapin“! Iako je dijalog tekao na hebrejskom, ritam tog odgovora je ostavljao dobar zvuk i Darviš je na povratku kući, u autobusu, na parčetu papira, uzeo da zapisuje redove koji su ličili na taj formular sa njegovim ličnim podacima, ali su se njegove osobine pretvorile i zajedničke, arapske, i svele na sve ono što je, u stvari, iritiralo izraelski mentalitet. Na brzinu napisana, u tezama, kako kaže pesnik, ova „beleška“ je ostala na onom parčetu papira sve do jednog festivala poezije u Nazaretu na koji je Darviš bio pozvan da učestvuje s jednom pesmom. Budući mlad, još dečačkog izgleda, publici je bio interesantan pa su tražili da kaže još koju pesmu. On se onda mašio za džep i izvadio ono parče papira i stao da govori. Na njegovo zaprepašćenje, kao da je čitavim prostorom prošla struja, publika je ostala bez daha i tražila da ponovi pesmu još tri puta! To je, dakle, bilo jedno prosto prigušeno osećanje koje je mladi Darviš viknuo iz sveg glasa i koje ga je upoznalo s Palestincima lično.

Slika i ram

Ako se slomi ram slike, zbog blagog potresa

tla, slika se nosi majstoru za uramljivanje

i on joj stavi možda i lepši ram.

Ali ako se slika izobliči usled prvobitne

umetnikove greške, a njen ram ostane zdrav, neće

joj biti potreban osim ako u peći zafali drva…

Tako isto i misao: ako se slomi njen ram

ona će naći jači i čvršći.

Ali ako se misao slomi, njen dobar ram

biće samo tužna uspomena koja će je čuvati

kao što utučeni čoban čuva zvono ovna

iz svoga stada koje su rastrgali vuci!

Ta reč

svidela mu se jedna reč

otvorio je rečnik,

nije je našao,

ni njeno maglovito značanje…

ali ga ona u noći umiri

melodična, stopljena

s nekim bićem nerazgovetnim

reče: njoj je neophodan pesnik

i trop neki da se zazeleni i zacrveni

na površini tamnih noći

koja je to reč?

našao je značenje

i ta reč iz njega iščili

………………………Prevod: Tatjana Botić

–

[1] Stari persijski grad, u kome se 642. godine odigrala odlučujuća bitka kada je arapska vojska porazila sasanidsku i zavladala velikom Persijom. Od moćnih arapskih kalifata koji behu stigli do Samarkanda danas je ostala samo istorija – priča (nemački jezik zgodno izjednačava ove pojmove), za pesnika fatamorgana. Ova reč, u isto vreme, u klasičnoj arapskoj i persijskoj muzici označava i vrstu harmonije, tonaliteta, u kojoj se, inače, često komponuje muzika na stihove Mahmuda Darviša.

[2]Progon Arapa iz Andaluzije predstavljen je kao progon iz raja, kao što je pesnikov narod prognan iz Palestine. (Andaluzija kojom su Arapi vladali osam vekova (711.-1492.) bila je centar arapskog srednjeg veka, kulturno i umetnički izuzetno živ i bogat. Tu se prvi put u arapskoj poeziji pojavljuje prava strofa kao i uticaj narodne poezije. Pod uticajem jedne od lirskih formi koja se ovde razvila kasnije će nastati trubadurska lirska poezija. Ova čista, platonska ljubav u Arapa je poznata pod nazivom uzritska, prema plemenu Banu Uzra, koju je opevao Hajnrih Hajne, prepevao Šantić a popularnom učinio Džoni Štulić pevajući o onima „što umiru kada ljube“.)

[3] Kŷfija je prepoznatljiva arapska marama koju nose muškarci, obično bela ili karirana, a pričvršćena je igâlom, crnom vrpcom.

[4] Objavljena je 1964. u zbirci Lišće masline.