.
.
Osećam drugog
.
Osećaj vibracije natapa
Igru udisanja i izdisanja.
Čuju se zvižduk
I odredjeno krčanje.
Disanje prožima prostor
Planinsko ostrvo se pomalja
A zatim nestaje pod vodom.
Slika mi nadire pa se polako povlači
Sveobuhvatna muzika
Stvara osećaj plovidbe kroz prostor.
Močvara mi dolazi i odlazi ka srcu struje, ispituje mi telo blokirano odozgo pa do tla,
Blokirano između dubine i površine
Između noći i svetlosti,
Između sna i jave,
Između saznanja i svesti
Između vremena i prostora.
Određena sila pokreće
Nežne strune emocije bića
One najlepše
One najmekše
Koja najjače vibrira
Najspokojnija
U životu pri odmoru
Gde prestaju sve reči.
Ono će voleti
Ono će posedovati
Trijumfalno u radosti
Što oseća drugog da vibrira u sebi.
.
.
Zebnja i radost
.
Kako bismo uopšte razumeli jezik našeg vremena da ne govorimo jezikom njegove zebnje?
Kako da shvatimo da u našoj epohi – a prema zakonu iznenadnom, strah sve više raste u srcu neke odvratne zebnje?
I kako da ne razmišljamo o toj odvratnoj zebnji da bismo bolje prepoznali radost nekog budućeg trenutka nekog slobodnog bića?
I kako se boriti protiv te strašne zebnje koju hrani strah od neimanja bilo kakve budućnosti?
I kako da se ne užasnemo od neke teške sile koja nas plaši i koja nas sprečava da se setimo proživelih uspomena?
.
.
Krajnji obračun godine 2013.
.
“Supertajfun”
“Superbomba”
“Kraj sveta”
Zemlja opustošena, uništena, izbrisana, natopljena krvlju…
Gradovi bombardovani, opustošeni, predani sudbini, ispražnjeni,
Sela napuštena.
Rasute porodice,
Spaljena polja.
Škole evakuisane,
Napušteni vrtovi.
Detinjstvo pokopano.
Ugrožena mladost.
Ljudi i žene ubijeni, otrovani,
Devojke i žene silovane, otuđene.
Neizrecive tragedije, reklo
Bi se “kraj sveta”.
Vreme je za obračun kraja godine
Da bi lepo dočekali
Novu godinu
I da bi obračun prost i efikasan bio
Evo njegovog novog lica:
Da sebi čestitamo protekli rad?
Da iskoristimo dobitke?
Da procenimo gde nam dalje valja ići?
U “Supertajfun”
Do “Superbombe”
Do “kraja sveta”
Obračun kraja godine:
“Supertajfun”
“Superbomba”
“Superkyklos”
“Superkrug”
“Nizakpritisak”
I “krajnjadepresija”.
Ciklonska aktivnost sa rafalima sumnjivih vetrova:
Oštećena zemlja, opustošena, poplavljena, razrovana,
Milioni mrtvih prema nekom “super obračunu “ neproverenom.
– Jel ima neko ime taj “Supertajfun “?
– naravno, zove se “Hajran” rekli
Bismo “kraj sveta”…
Teatar strašnih dogadjanja
Odvija se u centralnom arhipelagu
Od 8. do 9. novembra 2013.
Tela se trzaju na zemlji okružena izbezumljenim preživelim licima koji tragaju za nestalim bližnjima ili preostalima u životu…
“Isuviše je to tela za šest kamiona”,
Izjavljuje prezauzeti šofer
Koji je u prvoj ekipi za spasavanje.
Stanovnik obližnjeg grada ponajviše nastradalog prostrt nasred ulice
Pokreće telo kada vidi vojnike
Koji se gube užurbani u tom
Božijem gnevu
Stanovnik obližnjeg grada ponajviše nastradalog viče Upomoć ugašenim glasom i pruža tešku ruku otežalu podiže je sa dna i upire ka odmaklima ka telu već obamrlom čija
ga težina pritiska.
On se prostre duž njegovog hladnog tela pokrivši ga kao što se čovek ispruži na osunčanoj plaži
Ili očajnik ubica koji stalno podiže
Pištolj na razbijače stakla.
“Hajran”, bes se okreće protiv pištolja
koga ubica počinje
Da ljuljuška u rukama
“Supertajfun”
Protiv
“Superbombe”
“Superpištolj”
Protiv “superrazbijača”
bi se “kraj sveta”…
U napuštenoj ulici obližnjeg gradića u najgore pogođenom delu arhipelaga jedna posve bela čudna maca dobroćudno mijauče
Pored tela jednog od gradjana tog obližnjeg grada.
Djevojčica posve bele i čudne haljine polako prilazi i uzima belo mače u naručje pa se pevajući, udalji.
U napuštenoj ulici obližnjeg grada najgore pogodjenog u tom arhipelagu
Dogodilo se čudo
I preuzelo glasić nežne djevojčice
Bele i čudne haljine
I male mace čudno bele
Koja dobroćudno mijauče.
To dete
I ta mačka
U napuštenoj ulici obližnjeg grada najviše pogođenog u arhipelagu!
.
.
.
Sa francuskog Nina Živančević
.
.
.
.
.
