Lujza

1.

Moje ime je Lujza Krikner. Udova sam proslavljenog srpskog vojvode Živojina Mišića. Ovaj sobičak u ulici Kraljice Natalije je sav moj svet. Skroman, skroman svet: krevet, orman, sto i dve stolice. Mnogo toga što smo zajedno sticali morala sam  da rasprodam da bih se prehranila i kupila lekove. U ovoj sobi, u mom svetu ostala su samo sećanja. I sat, džepni sat koji je mom suprugu poklonio kralj Aleksandar. Njega nisam htela da prodam. On je jedina veza sa Živojinom, jedina sigurnost da će mi vreme koje neumitno curi, uskoro doneti najveću radost da na onom svetu budem sa osobama kojima pripadam i koje ću zauvek voleti. Zato ga gledam sa radošću, ponekad hrabrim njegov uporni zvuk tiho izgovarajući: Tika-taka, tika-taka, tika-taka…Kao sat moje pokojne bake koji je remetio noćnu tišinu u sobi punoj mirisa dunja i čiste posteljine.  Ah,  sećanja. Šta vam preostane kada ostarite i shvatite da ste sami na ovom svetu? Da mislite o prošlosti i da pričate sami sa sobom, jer nema  nikog ko želi da vas sluša.

Nedostaju mi razgovori sa njim.  Kada je umro, kao da je nestao deo mene, jer sam izgubila naše lepe razgovore,  i u muci i u radovanju. Kad nismo bili zajedno, on mi je uvek pisao, pa eto opet razgovora.  E da, tako je to…Napunila sam 90 godina, sahranila sam sve svoje najmilije, muža… i decu: tri sina i jednu ćerku. Plakala sam dok sam imala suza. I oplakala. Najzad, prešavši iz protetanske u pravoslavnu veru, naučila sam da zapravo treba da se radujem. Da slavim svaki trenutak kojim sam bliža odlasku na onaj svet gde ću se susresti sa svojima. Opet ćemo biti zajedno, najzad sigurni i bezbedni, daleko od  ljudi koji su nam kroz život nanosili samo zlo…

U stanu pored mene živi jedna porodica. Ne bih mogla reći da se družimo, ali imamo korektne komšijske odnose. Glava porodice, Ljubomir,  dve godine je proveo na Golom otoku. Namćor. Mrzi sebe pa onda ceo svet. Ne može da mi oprosti što sam žena Vojvode. „Ja sam krvario za ovu zemlju, dok su neki sarađivali sa okupatorom!“ – pecka me zlotvor. Ne mogu da otrpim. „I moj najmlađi sin je bio komunista, i njega su strpali na Goli otok, mučili ga najstrašnijim mukama jer je sin Živojina Mišića, pa mu posle oduzeli sve, i pravo na normalan život. Gleda me ispod oka. „A stariji sinovi? Zar oni nisu bili na strani Draže  Mihailovića?“- pita me, a vidim lepo kako mu igra jabučica od silne mržnje. More, razmišljam u sebi, ako dohvatim ovu papuču, lepo ću ti razbiti tu njušku odvratnu. Suzdržim se. Mirno mu kažem: „Ljubomire, obojicu sinova su ubili nemački fašisti, znaš to dobro“. Onda on malo ustukne, pokazao bi da mu je krivo, ali mu inat ne da. Zlotvor, kad vam kažem. Njegova žena, senka njegova, ćuti i trpi. Sve. Kad se prepiremo, pomirljivo prozbori: „Ko će shvatiti srpsku nesreću i srpske podele“. Znam da me žali, pokušava da dokuči sve moje nesreće, ali nema snage da se sa tim izbori. Spremi mi toplu supu ponekad. Kad ostane pita od ručka, ili neki kolač, krišom se iskrade iz kuće, i ponudi me smušenim osmehom: „Uzmi, nije on tako loš, samo su ga tamo, na tom ostrvu tukli, batinama ubili ono ljudsko u njemu“. Ma malo su njega tamo tukli, našalim se ja.

Imaju prelepu ćerkicu. Ana.Šesnaest joj je godina. Evo juče je bila kod mene. Slatka je, Bože, lepa i pametna. Sedimo mi tako, i pričamo. Ooo, itekako pričamo. O svačemu. Gledam u nju, a vidim sebe pre mnogo, mnogo godina. Zaista, koliko sam mogla imati godina kada smo se ja i Živojin prvi put ugledali.  Petnaest? Šesnaest? Znam da sam bila jako mlada. Leta 1881.  pod Bukuljom se sjatila silna vojska, i pešadija i artiljerija. Kažu – manevri, otkud sam ja to mogla znati. Uglavnom, tada me je, u dvorištu naše vile u Aranđelovcu, prvi put video tada već znameniti oficir Mišić. Ja se toga ne sećam, prolazili su vojnici, ja ih nisam zagledala. Pričao mi je on da je danima posle tog prvog susreta prolazio pored kuće ne bi li me ponovo ugledao, ali nikako mu se nije dalo. A kakvo je tek iznenađenje doživeo saznavši da sam – Nemica? Ha ha… Prava Nemica, tu u srcu Šumadije. Šta li se sve motalo po njegovoj glavi dok je pokušavao da dokuči sudbinu koja ga je polako uzimala pod svoje?

Zaista, otkud ja u Aranđelovcu?  Ovako je to bilo: Moj otac Fridrih Krikner sasvim slučajno je prošao kroz Beograd na putu za Carigrad, i tu se neplanirano zadržao. Gotvig Šulc, preduzimač i graditelj lepih evropskih zgrada u Beogradu pokušavao je da građevinama prevaziđe istočnjački stil koji je dominirao ovim gradom.  Fridrih je bio mlad i sposoban, a iznad svega naočit i obrazovan. Ostalo je istorija, naša mala porodična istorija: Gotvig ga je zadržao i upoznao sa ćerkom, oni se brzo zavoleše i venčaše, a taj brak je krunisan mojim rođenjem….. Moj dragi deda Gotvig, koga se sećam po stalnom osmehu i nepresušnom raspoloženju,  dobio je poziv od Knjaza Miloša da podigne velelepno zdanje u Aranđelovcu, najpre zamišljeno da bude skupština, a zatim ipak osta dvorac dinastije. A onda, tako se namestilo, u godini u kojoj je završena gradnja zdanja – upravo te godine sam ja, njegova unuka i mezimica, ugledala svet. Kažu da se tri dana pilo i veselilo pod Bukuljom, muzikanti u lokalnim kafanama dobili su takve napojnice da su pevali do iznemoglosti. Deda nije mnogo razmišljao, taj događaj, moje rođenje, navelo ga je da za porodicu  napravi oazu mira: u blizini kisele vode podigao je prelepu vilu za letnji odmor i uživanje. Pa, iako sam rasla sam na dorćolskoj kaldrmi,  vrlo često, a posebno tokom leta, u vreme julskih i avgustovskih sparina, kada proključaju beogradske ulice i sokaci, boravila bih sa svojima u Aranđelovcu. Eto, otkud ja u srcu Šumadije. Moj Živojin je sigurno morao dobro da se potrudi da sve ovo sazna…A kako li je samo obletao oko kuće da me ponovo vidi, sad mi bude žao, a mislim: možda je bolje tako, čežnja uvek pojača želju za onim koga voliš.  Neka je obletao, imao je i za kim. Eh, Živojine moj…

A zamislite, Ana, moja mala komšinica, zaljubila se u svog profesora iz gimnazije. Priča mi sve, ja je ne pitam, ona meni sve kao drugarici…Slušam je – šta ću, draga mi je. Jednog dana mi saopšti da je taj profesor, taj u kog se zaljubila…Nemac. Pravi Nemac, predaje Nemački jezik i filozofiju. Bože, je li moguće? Ona ne krije ljubav prema njemu, kaže da ni on nije ravnodušan, da se već sastaju i da joj je obećao da će sačekati da završi školu, pa će je uzeti. Srce mi najpre uzdrhti dok slušam o njihovoj ljubavi, ali se ubrzo zatim skameni: zabranjena ljubav. Jadno moje dete. Ko zna koliko li ćeš suza isplakati dok shvatiš da tvoj otac nikada neće prihvatiti činjenicu da je za zeta dobio Nemca, umesto Srbina, pravoslavca, onako kako je Bog rekao. Da bude onako kako je on odredio njenim rođenjem, da zadovolji sujetu svoje rodbine, svojih komšija i najpre i iznad svega – svoju. Nikada ti neće oprostiti, govorimi joj, ali me ona ne sluša. Kao što ni ja nisam slušala. Nikada ti neće oprostiti.  Kao što moji meni nikada do kraja nisu oprostili…

(tonski snimak)

„ – Čitavog  života sam te držao pod staklenim zvonom, svaku noć se pred spavanje molio Bogu za tebe. Ti si mi bila jedina inspiracija, jedina nada, Lujza. Hteo sam da te sačuvam od izazova, da se radujem tvojim uspesima, da uživam u tvojoj porodici, suprugu koji će ti pružiti sigurnost, unucima koji će me usrećiti. I šta sam dobio: poniženje. Noćnu moru. Večito kajanje.

– Tata, zar zaista misliš da je sve što nam se dešava zbir slučajnih događaja? Ili je sudbina svakom uzela meru, pa neko dobije odelo od svile, neko od najobičnijeg sukna. Nemam šta da zamerim sebi, čak sam svakim danom sve sigurnija: volim ga i spremna sam da umrem zbog njega.

– Sami krojimo svoje odela, Lujza. Kadkad imamo višak kilograma pa ne možemo da se uvučemo u onu garderobu u koju smo bez problema ulazili  pre samo neku godinu. Sami sebi određujemo sudbinu, sami kidamo sreću onda kada mislimo da su sebični interesi najbitniji. Ne zameram ti, ne sprečavam te da umreš zbog ljubavi.  Samo, da li si svesna da ćeš osim svog, ugasiti najmanje još dva života, živote mene i tvoje majke? Jesi li sigurna da je to prava sudbina, ne misliš li da ćeš  i ti, makar delom, snositi odgovornost zbog toga?“…

Kraj tonskog snimka.

(Briše suze).

Oprosti mi, dragi oče, ni danas se ne kajem ni zbog čega. Samo te molim da mi oprostiš.

Ah, Ana, dete moje…zar ne vidiš koliko je teško premostiti reku koja neće da se zaustavi . Zar ti život o kom sam ti pričala ničemu nije naučio. Dobro, pomoći ću ti da naučiš nemački, mada od detinjstva, igrajući se sa decom na Dorćolu, bolje govorim srpski. Ali, nikada nisam prestajala da mislim na svom, nemačkom jeziku. Naučiću te da govoriš tako da će  profesor biti zadivljen   tvojom pameću, a ne samo lepotom. Ali, molim te da to ne pričaš svojima, ne bih imala snage da se opet prepirem sa tvojim ocem.  Mnogo je težak, brate, jeste ti otac, ali je težak kao crna zemlja. Nemam više  snage da se prepirem. Nemam snage više  nizašta. Volela bih samo da umrem. Da večeras zaspim, a da ujutru budem sa svojima,  tamo gore. Da…da umrem…

(Pomera zavesu, gleda kroz prozor)

Opet pada sneg. Hiljade belih pahulja. Tišina. Belina. Čistota. Hiljade belih pahulja…

(Leže na krevet i pokriva se ćebetom. Mrak).

2.

       ( Muzika – „Pasija po mateju“)

Božanstveni Bah…I božanstvena „Pasija po Mateju“! Betoven je jednom rekao: „Ne Bah ( na nemačkom se bah kaže – potok), već more trebao bi se zvati zbog svog beskrajnog znanja i umeća, zbog nepresušnog vrela iz kojih je crpeo svoje melodije i harmonije.“

   (Ustaje i isključuje tranzistor)

I Živojin je voleo Baha. Deluje nestvarno: on, dete sa sela, vojnik koji se borio protiv Austro-Ugarske, a voli muziku sa evropskih dvorova. Bio je on Evropejac, itekako, i po razmišljanju, ali i po želji da uči od drugih. Tako je početkom 1887, posle uspešno položenog ispita za čin kapetana, bio je upućen u austrijsku školu gađanja, u Bruku na Lajti.

Ali, voleo je i narodne, izvorne pesme. Posebno ga je pogađao tekst pesme koju su pevali srpski vojnici u povratku iz balkanskih ratova.

(Muzika – pesma)

(Kraj muzičkog dela. Šeta po sobi.)

Nije mogao da skrije suze dok je slušao i pevao ove pesme. Zaista, koliko li je najboljih srpskih momaka poginulo tokom balkanskih ratova, tokom prvog i drugog svetskog rata? Stotine i stotine hiljada – najboljih. Koliko li je kuća zatvoreno, koliko dvorišta napunjeno spomenicima onih čije su kosti razasute širom ovog prokletog Balkana.

Nesreća, to je reč koja prati Srbe kroz celu svoju istoriju. Ali, ne mogu više da pričam o nesreći. Ne mogu. Jer, kad odbacite turobne misli, kad se vratite u svakodnevnicu, shvatite koliko je  malo  potrebno za sreću. Eto, mene ova mala spravica, ovaj mali radio-aparat  nekad tako podseti na detinjstvo, da pomislim kako se vreme vratilo unazad. Miris sveže štrudle i zvonki smeh mojih malih prijateljica iz komšiluka. Sad mi i to deluje dovoljno. Ljudi su, inače,  stalno nezadovoljni: kad je sunce – smeta im vrućina; kad je kiša, psuju Boga zbog kvasnih cipela; zimi proklinju sudbinu što žive u hladnim predelima. Misle kako se sve urotilo protiv njih.  A nije tako: otkad je sveta i veka, sunce je sijalo, kiša je padala, mraz je ledio potoke i srca. Malo je potrebno za sreću. U stvari, niko nema veće potrebe od nekog drugog: svi isto jedemo, spavamo, volimo i osećamo potrebu da nas neko voli. Samo što neki to ne žele da shvate, pa jedu više nego što treba, spavaju više nego što treba, traže da budu voljeni više nego što treba. Sve je to neka samovolja, a to nije dobro. Nije Bog tako odredio.

Moj Živojin bio je najmlađe dete i mezimac roditelja, majka ga je na školovanje u Kragujevac ispratila rečima: „Čuvaj se, bubice moja“. Ha ha…Znala je ona da je njen sin već odrastao čovek; ipak, nije mogla da sakrije koliko joj bio drag. Ali,  život ga nije štedeo, iako se nikada nije žalio. Njegovi roditelji, Anđelija i Radovan, imali su trinaestoro dece, od kojih samo – dve devojčice. Zamislite: njih dve su imale jedanaestoro braće! Pričao mi je o svom detinjstvu, kako su se mučili da prehrane sva gladna usta, i kako je već u detinjstvu u ranu zoru ustajao i odlazio da čuva ovce i koze. Bolela ga je nepravda, ali je bol gušio u sebi. „Što nekad ne odgušiš, što ne vikneš, polomiš nešto, nego samo ćutiš?“ – pitala bih ga kad vidim da ga pritisne mrzovolja. „Ne mogu, bojim se da ne povredim druge, onda bi mi bilo još teže“. „Onda trpi kad nećeš drugačije“ – rekla bih mu ljutito. On bi se smejao zbog moje jarosti, gledao me s ljubavlju i odmahivao rukom.

TONSKI ZAPIS:

„Jednom sam iskazao bes. Svoje školovanje sam započeo u Kragujevcu. Lep grad, velik i za ondašnje prilike. Ali, kao i mnoga deca koja su došla sa sela, i ja sam imao velike neprilike zbog zadirkivanja gradske dece zbog odeće, obuće i govora. To me je uzbuđivalo i vređalo. Nisam ih mrzeo, niti sam ima zavideo, bio sam suviše mlad da pokažem takva osećanja. Znam samo da su me vređala njihova zadirkivanja. Najviše mi se rugao sin jednog kragujevačkog bogataša. Trpeo sam dok sam mogao, a onda sam ga jednog dana napao, udario i pobegao. To je bilo jače od mene, nisam imao snage da trpim poniženja od onih koji su imali sreću da budu predodređeni da ceo vek žive u blagostanju, bez muke i napora. Iako sam se kajao zbog slabosti koju sam pokazao, ipak sam bio oprezan, pa sam, da  ne bih doživeo osvetu, sa sobom uvek nosio par kamenčića.“

(Uzima čašu vode, najpre prinosi lek ustima, a zatim otpija gutljaj tečnosti.)

Nepravda ga je pratila kroz čitav život. Srpski vojvoda i jedan od najvećih svetskih vojskovođa, čija se vojna strategija proučava na najuticajnijim vojnima akademijama širom sveta – dva puta je penzionisan. Gurnut u stranu, umesto da mu, kao što to drugi narodi čine, podignu spomenik slave. Borio se, branio Srbiju, njegova porodica trpela i patila zajedno sa njim, a slavu su prigrabili političari, trgovci, secikese, kao što to uvek biva.  Bolelo ga je to, ali je gušio u sebi, kao što je to uvek činio. Ceo vek je proveo gordo i uspravno, do onog trena, poslednjeg trena kada je, držeći me za ruku  tog hladnog januraskog dana 1921. godine prozborio: „Oprostite što odlazim, a ništa vam ne ostavljam. Ama baš ništa, sem svoje časno ime“. Krili smo suze, nismo hteli da nas ponos izda. On nas je gledao sa žaljenjem. Da, u očima sam mogla da vidim samo žaljenje što nam je podario oluje umesto mirnog života. A ja sam bila ponosna, i tada i zauvek.

Stalno se pitam: kako li je onima koji ponosa nemaju. Najvažnije je sastaviti život, od početka do kraja, sastaviti ga tako da možeš sebi da kažeš da si bio pošten i čestit i da nisi prekršio božje zapovesti. Da nisi činio drugima ono što ne bi želeo da neko učini tebi. A to nije lako. I traje. Danas svi traže prečicu. Ne gledaju oko sebe, jedini cilj ime je da zadovolje telo, a duša, duša prazna i usamljena.

Bila mi je Ana jutros, donela  pomoranže i novine. Priča mi kako se sprema se za prvi izlazak sa profesorom.  Otići će u jedan grad kraj Beograda, kako ih slučajno ne bi video neko ko ne treba da ih vidi. Pozajmila je za tu priliku haljinu od prijateljice. Da roditelji ništa ne bi posumnjali, zamolila me da je skloni kod mene. Lepa haljina…

(Dodiruje haljinu koja je okačena o krilo ormana)

Lepa, indigo plava haljina. Bože, kakvu li sam haljinu nosila one večeri kada smo se ja i Živojin upoznali. Znam da je bilo letnje veče i da sam se sa svojom majkom zaputila na bal koji je u velelepnom zdanju priredila kneginja Natalija Obrenović. Naš letnjikovac je bio u neposrednoj blizini parka; ipak, ubedila sam mamu da do dvora dođemo prolazeći kroz Šarenu kapiju, koja je, tako kažu, onima koji kroz nju prođu, donosila sreću. Mnoge zvanice iz Beograda i drugih gradova već su pristizale svojim kočijama. Kada smo ušle u salu, osetila sam ljubopitljive poglede dama, jer sam od prisutnih bila najmlađa. Sve su bile jako našminkane, a mirisi parfema prosto su gušili zidove prelepe sale Kneževa.  Jedino ja nisam na sebi imala francusku krinolinu koja je decenijama unazad ulepšavala dame na svim evropskim dvorovima. Objašnjavala sam Ani pre neki dan: reč krinolina izvorno je označavala krutu lanenu ili pamučnu podsuknju protkanu konjskom dlakom. Ovaj modni detalj pojavio se još početkom devetnaestog veka kada su viktorijanske haljine sve više počele da rastu u širinu. Da bi se suknja imala izgled kakav treba, preko ovakve krinoline nošeno je i više od šest drugih uštirkanih podsuknji. Sve to zajedno bilo je veoma teško, kabasto i neudobno, a leti je u njima bilo neizdrživo vruće.

Upravo iz tih razloga, ja te večeri jedina na balu na sebi nisam imala krinolinu! I ne samo to: jedina nisam nosila haljinu živih, pastelnih boja, kako je moda nalagala tih godina: na sebi sam imala jednostavnu haljinu tamne teget boje. Čini mi se – baš kao ova Anina haljina. Nisam nosila ni skupocen nakit, niti ružičaste vrpce. Ne zato što nisam imala, razume se, možda pre zato što sam smatrala da to ne treba naglašavati, da mlada devojka  treba da se izdvaja lepotom, a ne bojama odeće. Eh…

Živojin mi je pričao da je i on prošao kroz Šarenu kapiju, jer je čuo da mu to može doneti sreću. Na bal je krenuo sa jednom jedinom željom – da ponovo vidi devojku koju je susretao prethodnih dana. Ugledavši me zastao je kao skamenjen. Rekao mi je kasnije da sam mu se nekako više dopala ono jutro pred kućom, u onoj običnoj,  jutarnjoj haljini. Svejedno, nije skidao pogled sa mene. Bila sam još mlada, ne znam je li mi prijalo ili mi je bilo neprijatno zbog toga, ali priznajem da sam i ja , kao i mnoge dame  svoj pogled često usmeravala prema Živojinu koji je plenio svojom pojavom i paradnom uniformom.

Ondašnja pravila ponašanja išla su mu na ruku: upisao se za tanc i strpljivo čekao svoj red. Nisam mogla da odbijem. Da me ubijete ovog trena, ne mogu da se setim o čemu smo pričali, ali znam da moje mlado srce nije moglo da se odupre lepim rečima koje sam prvi put slušala, već tada sigurna da su bile iskrene i prave. I nisam pogrešila.  Bilo je šta je bilo. Posle bala smo se sreli još nekoliko puta, a viđanje nastavili u Beogradu. Ali, tu nije bilo sve gotovo: lakše je mom Živojinu bilo da se bori na vojničkim frontovima, nego da izvojuje blagoslov od mojih roditelja da odobri udaju ćerke jedinicie za jednog Srbina. Bodrila sam ga da svoju ljubav dokazuje strpljenjem i čekanjem. Najzad, dogodi se i to. Venčasmo se u Voznesenjskoj crkvi uz odobrenje da ja ostanem u svojoj, Protestantskoj veri. Kum na venčanju bio je  potporučnik Svetislav Isaković, naš odani prijatelj do kraja života. Iznajmili smo trošnu kuću iznad kasarne, i ceo život, do njegove smrti, uprkos nevoljama i nemaštini i nepravdama proveli u nepomućenoj ljubavi.

Često to pričam mojoj maloj komšinici. Da, tako to bi, draga moja Ana, budi spremna na odricanja koja će ti slamati srce. Ipak, nikad ne zaboravi:  ljubav nadoknađuje sve, ali ništa, ništa ne može da nadoknadi ljubav.

(mrak)

Često sanjam Struganik, selo nadomak Mionice. Jutarnju izmaglicu, miris dunja i jabuka, vruć hleb na stolu, mleko i kozji sir za doručak. I sreću što smo na okupu , u porodičnoj kući Mišića. Volela sam da kuvam. Spremali smo stara srpska tradiconalna jela. Aleksandar je obožavao sarmu, prebranac, pečeno meso sa krompirima…Voja je voleo moje povremene izlete spremanjem hrane koja vuče na moju, nemačku trpezu iz detinjstva: kolenice sa renom, kobasice koje bih posebno pravila za njega, razne slatko-slane đakonije…Olga je pila jaja na živo, i  to čim ustane. Gledala sam je sa dozom gađenja, prosto to nisam mogla nikada da isprobam. Voleli su da jedu, a ja sam obožavala miris hrane koji su iz kuhinje porodične kuće širio po celom dvorištu. Jednostavno, san o seoskom domaćinstvu u Mionici i nekim lepim danima donosio mi je povremenu, ali sasvim dovoljnu dozu sreće.

Ali, sreća ni u snu ne traje dugo. U toj kući su mi Nemci uhapsili Aleksandra, drugog sina po redu. Posle kapitulacije 1941. godine, negde početkom maja, u našu kuću dođe Draža Mihailović. Prve reči su mu bile: „Aleksandre, ti i ja ćemo podići treći srpski ustanak, učinićemo sve da se stari solunski borci ne obrukaju.“  Jadna ja, koliko li je potrebno srpskih ustanaka da bi dobili samo jedno smirenje. Dugo je pukovnik razgovarao sa mojim Aleksandrom, majorom vojske ondašnje kraljevine. Nismo mogli, a ni želeli da čujemo. Ja i njegova supruga Milena smo u drugoj, starijoj kući čekali ishod i molili Boga da nam i njega ne odvedu ratovi.

U našu kuću ubrzo su počele da pristiže kolone oficira i onih koji su želeli da priključe pokretu otpora. Jednom prilikom su se u našoj kući sastali Draža i Tito i dogovarali zajednički nastup protiv okupatora. U našem dvorištu bilo je kao u mobilizacionom odseku!

Sve tako do tog šestog decembra. Noć hladna kao ova. Kamen puca. Nemačka kaznena ekspedicija opkolila je Ravnu Goru i Struganik, tražeći Dražu. Tako banu i pred našu kuću. Za nesreću, u njoj se baš tog trenutka nalazio pukovnik. Videvši da Nemci opkoljavaju kuću, moj Aleksandara obuče šinjel Mihailovića, istrča iz kuće i zajaha konja, pojurivši prema voćnjaku iznad dvorišta. Nemci pojuriše za njim, u pucnjavi ga raniše, a konja ubiše. Dok su shvatili da umesto Draže imaju samo njegov šinjel, ovaj se izvukao iz kuće, i sa druge strane dohvatio šume i slobode. Mog Aleksandara odvedoše u zatvor. Mučili su ga. Vrbovali. Nudili da radi za nemačku službu, jer su znali da mu je majka Nemica, i da u njemu teče pola nemačke krvi. „Tu polovinu vaše krvi ste mi istočili na Kolubari“, odgovorio im je on. Streljaše ga 17. decembra. Našu kuću u Struganiku spalili su do temelja.

Volela bih da je sve to san, ali nije. Život, moj i Živojinov bio je izmaglica, varljiva izmaglica koja ti pruži malo svetlosti, a onda iznenada prekrije potmulim mrakom. Najstariji sin Radovan, zarobljen je kao rezervni oficir i interniran u nemački logor. Nikada se nije vratio. Najmlađi Vojislav, učestvovao je u partizanskom ustanku, posle rata ga oteraše na Goli otok, dušu da mu uzmu.  Izdržao je robiju, ali nije sramotu i bedu. Umro je u najvećim mukama. Bolje što nisi sve to video, Živojine, bolje što si na vreme otišao da se ne patiš gledajući kako se tvoji izdanci gase. Kćeri su tražile sreću pokušavajući da zaborave nesreću: Najstarija Eleonora najpre je bila udata za oficira Anđelkovića, a nakon njegove pogibije za Mihaila Markovića, valjevskog apotekara. I ona je umrla pre mene…Ostale su mi samo još ćerke Olga i Anđelija. Molim Boga da sklopim oči što pre, da i mene neko isprati na onaj svet.

Zaboga, koja je ovo godina? Biće da je hiljadudevetstopedesetpeta. Ili pedesetšesta? Dođavola, ko će više brojati ono što je i Bogu dosadno brojati. Prebirati po sećanjima čija se pokorica uvek i iznova skine ne dozvoljavajući rani da zaraste. A te rane na ovim prostorima nikada neće zarasti. Slutim da će ovde još biti ratova, još nesreće, još odlazaka onih koji su najbolji. Nije ovde sve gotovo, nikada neće biti.

Opet, trudim se da mislim o nekim lepim trenucima. O bezbrižnosti.

Najlepše nam je bilo u Prokuplju. 1913. zbog bede prodamo kuću u Deligradskoj ulici u Beogradu, za koju više nismo mogli da otplaćujemo kredit. Penzija mog Živojina, đenerala srpske vojske bila je više nego skromna – 300 dinara. Kupili smo skromnu kućicu na periferiji.

Kako nas je tamo narod dočekao, Bože moj. Koliko ljubavi i pažnje. Koliko je samo običan svet poštovao čoveka kog su penzionisali i odbacili u punoj snazi samo zato što su sumnjali da je obrenovićevac jer nije učestvovao u zaveri, a kasnije i u ubistvu kraljevskog para, Aleksandra i Drage. Jesu oni naneli mnogo patnje narodu, možda su zaslužili da budu svrgnuti, ali nikada se nismo složili sa načinom, zverskim načinom njihove likvidacije. Bila sam prisutna kada je Apisu, jednom od zaverenika i organizatora pobune, rekao: „Moglo je sve to i bez krvi: ne boli me kralj, boli me Srbin i srpska krv“. Penzionisali su ga kao da nikada  ništa nije dao za otadžbinu. Ali, navikli smo na poniženja, pa se nismo ni osvrtali.

Prokuplje je bilo melem za naše uvređene duše. Planirali smo proširenje domaćinstva, kupovinu obradive zemlje. Kupili dve krave i živinu. Posadila voće i cveće u dvorištu. Mislili smo da za nas život tek počinje. Uzalud, sreća na ovim prostorima traje toliko malo da nemate vremena ni da je osetite: počeo je prvi svetski rat. I naravno, tada se setiše Živojina. Ponudiše mu mesto pomoćnika načelnika. U Generalštab je otišao u civilu, jer je uniformu misleći da mu više neće trebati, a i zbog nemaštine, morao prodati. Novu mu je kupio naš kum, Svetislav. A ko bi drugi? Na njoj je posle čuvene Kolubarske bitke, u kojoj je na čudesan način nadmudrio neprijateljsku vojsku, prikačio i oznaku – srpskog vojvode.

Briljantno vojničko umeće tada je nailazilo na oduševljeneje cele Evrope. U pohvalama mu ni ovde nisu ostali dužni, narod je pamtio, vlast obećavala. Kuću koju mu je obećao regent Aleksandar Karađorđević posle Kolubare, nikada nije dobio. Moj komšija Ljubomir, onakav namćorast kakav je, pecka me kako mi je Tito dao više nego svi srpski kraljevi. Zlotvor, kažem vam ja, zna on da sam, kada je ondašnja vlast posle drugog  rata htela da mi oduzme ovaj stan, u kojem sam tada živela sa ćerkom Anđelijom, snahama i njihovom decom, zapucala pravo u maršalat. Tada sam rekla da je moja porodica dala sve za Jugoslaviju i da tražim da mi daju penziju, a da stan ne diraju. Uspela sam, ni sam ne znam kako se to zbilo, ali su mi ispunili i jedno i drugo: dobila sam skromnu penziju, a evo me u stanu u kome još brojim dane i godine.

Začikavam ga ja:  Bila sam i u nemačkoj komandi tokom rata! Gleda u mene prenaraženo. Ništa me ne gledaj, muka me naterala. Uhapsili mi Voju, jer je bio sa tvojim komunistima.  Nisam mogla da podnesem mogućnost da mi Nemci ubiju još jednog sina. Rekla sam im: „Moj suprug je pustio Poćoreka da se, iako poražen, vrati kući sa svim počastima. Dva sina ste mi ubili, i tražim da mi makar ovog pustite.“ I oni ga puste.

Komšija me gleda, ne zna da li da mi se divi ili da me prezire. Vrati se on na njegovu priču: „Ipak su ti komunisti dali više. I drug Tito. A pisala si mu i pismo“ – ne prestaje moj komšija Ljubomir. Jesam, Ljubomire, mogu da ti dam adresu – odgovorim mu ja, nakon čega on đipi, i počne iznervirano da se šeta po sobi, zauvek preplašen traumama i prevaspitavanjima na Golom otoku. Nekad mi ga bude žao, ali to kratko traje.

Smeje se

Jesam zaista sam mu pisala, pre neku godinu, zbog nemaštine prinuđena da Živojinove lične predmete ponudim na otkup Vojnom muzeju. Prepreku je činila politička uprava koja nije dozvolila muzeju da predmete otkupi po ponuđenoj, realnoj ceni. Šta ću, presavijem tabak, i pošaljem pismo, nakon čega je intervenisao maršalat, i sve se reši onako kako sam zamislila.

Da…nekad vas muka natera da uradite i ono što niste ni sanjali da ćete uraditi. Predala sam sve Živojinove lične stvari. Sve. Ostao je samo sat, njegov džepni sat. I zvuk koji me svaku neć isprati u san: tika-taka, tika-taka-tika-taka…

(mrak)

4.

Volim cveće. Da ste samo mogli da vidite moju baštu, bila je prepuna neobičnog i jedinstvenog cveća. Samo je perunike bilo petnaest vrsta. Kada tokom leta ljubičasta boja preplavi naše dvorište, u srcu bih osetila zadovoljstvo zbog uloženog truda. Perunike vole suvo, propusno zemljište, bogate humusom i vole sunčane položaje. Najbolje ih je rasaditi s jeseni, ja bih to činila početkom septembra, jer ako se to uradi u proleće, neće cvetati iste godine. Vodila sam računa kada bi ih sadila, trebalo je iskopati dva puta dublje u zemlju nego što je visina same lukovice, u suprotnom počne da se krivi cvetna stapka, pa može i da polegne po zemlji. Obožavala sam ih. Kad sam prvi put otišla da obiđem grob svojih roditelja, ponela sam nekoliko strukova perunike. Posadila sam ih u zemlju koja je prekrivala draga bića. Želela sam da nešto moje ostane sa njima, da ih plod koji je cvet iznedrio, podseti na njihovo biće koje ih je u cvetanju izneverilo i razočaralo. Eh, dragi moji roditelji, ne ljutite se na mene, niko od sudbine nije mogao pobeći…

Volim cveće. U starom Egiptu perunika je predstavljala kraljevski i božanski simbol moći i uzvišenosti, a zbog njene lepote danas je još zovu „orhidejom severa. I Živojin je voleo cveće. I uopšte, iako je bio oficir i nekako se podrazumevalo da bude krut i strog, nikada nije krio emocije: uvek je imao toplu reč za decu koju je dok su bili mala često držao u krilu i mazio.

Umeo je da pokaže emocije, itekako. I one večeri, kada smo prvi put zanoćili u našoj kući. Dok me je grlio, nekoliko suza se skotrljalo niz njegovo lice.

Tonski snimak:

Zašto plačeš?

Srećan sam.

Kad si srećan, onda se, valjda, smeješ.

Ne, kod nas je sve obrnuto: kad si srećan – plačeš, kada si tužan – onda se smeješ.

Čudni ste vi ljudi. Čudni…

     Kraj tonskog snimka

(smeje se, hoda po sobi)

Umeo je sa ljudima, nije mu bilo bitno šta ko radi, već samo da li je neko pošten, i je li odan svojoj porodici i svojoj zemlji. Zato je sticao poverenje, ljudi su mu verovali, a on je znao kako da ih okupi. Kako bi drugačije uspeo da spreči rasulo srpske vojske pred Kolubarsku bitku,i da iz umornih i gladnih vojnika izvuče zadnje  mrvice snage i izvojuje istorijsku ratnu pobedu.

Nije nam bilo lako, sa njim smo prošli i golgotu Albanije, cela porodica, osim Anđelije koja se lečila u Bitolju od malarije, i Voje koji je bio u Rusiji. Na tom strašnom putu umrlo nam je dvoje unučadi. Pilići mali. Nedužni. Šta ćete, sudbina. Sudbina koja nikog ne pita za mišljenje.

Moja preslatka komšinica Ana je odlučila da se uda. Neće čekati da završi školu. Njen budući, onaj profesor, Nemac, znate već, urediće da preostale razrede završi vanredno. Ne mogu da čekaju. Ana mi kaže da se taj njen toliko zaljubio, da se plaši da mu ona negde ne pobegne. Smeje se. Slatka je i svesna svoje lepote.

Može li se muškarac uplašiti? Od ratova i borbe – ne. Od žene može, itekako. Živojin mi je pričao da se plašio da ne odem. Drugovi iz klase su mu govorili da sam Nemica, i još da imam francuske krvi, da sam rasla u drugim kulturnim i vrednosnim sistemima, i da ja nikako neću dugo izdržati u braku sa njim. Znam da se lomio onih večeri kada smo uživali u sreći našeg prvog doma. Posmatrao me je, umirao od moje lepote. Goreo od sreće što sam njegova. Gušio bol zbog saznanja da voli, i da njega neko voli. Onda bi se zagledao u brda koja su se ocrtavala kroz malene prozore.

Tonski snimak:

Nije ona za tebe. Odleteće onda kada ti najviše bude trebala, onda kada se budeš navikao. Lepo se ušuškala kod tebe. Lepo joj je, toplo, prijatno. Kad grane sunce, kad zamiriše proleće i bukne život, odleteće, odlepršaće svom jatu, svom svetu, svojim običajima. Kad oseti nove dane pune izazova, uzbuđenja i neizvesnosti, zamahnuće krilima i potopiti svu učmalost, dosadnu svakodnevnicu, vojnička preseljenja i gorke zalogaje hleba. Šta joj mogu pružiti, čime je mogu zadržati? Ljubavlju? ?Strašću? Iskrenim željama? Jalovim planovima za budućnost koja zavisi od drugih, a ne od nas? Nema nade. Otići će ti ona. Otići će. Nema nade.

Ako nekada odeš, ako shvatiš da više ne budemo zajedno, hoću da znaš da sam ti zahvalan na svakom trenutku koji si mi podarila. Mislio sam da u svom životu nikada neću voleti, onda sam shvatio da je ljubav koju sam sa tobom doživeo jača i od samog života. Hvala ti.

Ne zahvaljuj mi se, samo me nikada nemoj ostaviti. I pokrij me tom vunenom dekom, hladno mi je. Đavolski mi je hladno.

Kraj tonskog snimka

Samo me nikad nemoj ostaviti, samo me nikad nemoj ostaviti…Živojine moj, nikada ti nisam otišla, do danas sam ti ostala verna, živela za tebe i sećanja. A ti nisi održao obećanje, otišao si kada si najviše trebao i meni i deci.

(Plače. Briše suze, ustaje sa kreveta)

Ana je trudna. Ne mogu da odćutim, rekla mi je sinoć. Uz to, ispričala mi je kako su ona i budući muž došli kod njenih da saošte vest da će se uzeti. Mala je više nego pametna. Smislila je da sa sobom povedu i kuma, prijatelja njenog supruga sa fakulteta. A kum – politički komesar, a uz to, jedno vreme bio oficir na Golom otoku. Kada su došli, najpre su predstavili kuma. Ljubomir se skamenio…ha ha…

Volela bih da sam videla njegovo lice kad su mu saopštavali da će se uzeti, da treba da dogovore datum svadbe i da je zet – Nemac. Ih, što nisam mogla to da vidim. Verovatno da je mučenik crveneo, pa zeleneo, srce je htelo da iskoči iz grudi, ali nije smeo reč da zucne uplašen prisustvom političkog komesara. Samo je klimao glavom, kaže Ana. Zamuckivao,  i klimao glavom. E tako, Ljubomire, ne može sve baš po tvom. Na kraju uvek pobedi ljubav i dobrota, koliko god je neko gušio u pakosti i zlobi.

Draga, Ana , milo moje dete, želim ti da ispuniš svaki svoj san. Živojin mi je jednom rekao: Probudila si me: do skora sam sanjao život, a sada živim san. Neka anđeli sreće prate svaki tvoj korak.

(ustaje i prilazi prozoru)

Veče. Već. Dolazi vreme moje pritajene nade da ću leći, i da se više neću probuditi. Tamo gore čekaju oni koje volim. Bićemo opet zajedno. Vreme je da legnem, da zaspim. I da se nikada više ne probudim.

Opet pada sneg. Hiljade belih pahulja. Tišina. Čistota. Hiljade belih pahulja…

Mrak.

Kraj.