.
.
(Ajtana Dreković, Fosil Sumnje, Ustanova Cekit, Zaječar, 2016)
.
…..Knjigu „Fosil sumnje“ odlikuje tematska šarenolikost kao i različitost u pogledu forme. Svaka pesma ima jedinstveni, nezavisni status, pa knjiga može biti čitana bilo kojim redom. Ipak, postoji vezivna struktura odnosno zajednički skup tema koji se prepliće i koji stoji u osnovi poezije Ajtane Dreković. Ponovnim čitanjem uviđa se ta veza, pa i sama zbirka dobija kompaktiniji oblik. U većini pesama geografski motivi su vešto iskorišćeni kako za građenje same pesme tako i za prenošenje konkretne poruke. Sem geografije, kroz poeziju Drekovićeve provlače se i teme poput mitologije, istorije, pa sve do svakodnevnih događaja koji u njenim pesmama bivaju izdvojeni kao oni vredni beleženja i čuvanja od zaborava (npr. pesma „Jezerkinje“). Čini se kao da sve te raznolike teme koje zaokupljuju pesnikinju imaju zajedničku osnovu – potrebu za samospoznajom i određivanjem svoje pozicije kako u društvu u kome živi tako i u širem, ontološkom smislu.
…..Pesnikinja pokušava da održi distancu i objektivnost posebno kada govori o nekim događajima kojima je i sama prisustvovala (npr. pesma „Ratne atrakcije“). Istrajavanje u ovom teškom zadatku donosi željeni rezultat, pa tako Drekovićeva daje svedočanstvo jednog vremena, jedne tragedije kroz perspektivu običnog čoveka (nemoćnog da promeni stvarnost). Iako lični doživljaj i iskustvo same pesnikinje nisu uvek ili bar ne lako uočljivi, pesnikinja ih vešto koristi za građenje pesama kombinujući svoje lično iskustvo sa stvarima o kojima je možda samo čitala ili razmišljala. Tako nam njen lični doživljaj približava stvari koje su nam prostorno ili ideološki daleke (npr. „Moj bes/ nahranjen Kerberovom ljutnjom/ otišao je u zemlju/ i buknuo kroz Vezuv. //Na vestima slušaš/ o aktiviranom vulkanu.“ iz pesme „Vezuv“ ili „Ne znam/ kako će ovog leta/ mirisati Bosfor,/ ali svaka ulica ovde/ meni je periferija Istanbula/ i lako mi je podneti/ večeri same”, pesma „U nezemaljske noćne sate“).
…..Uprkos tome što pesnikinja uglavnom ne zauzima jasan kritički stav o svetu u kome živi, kroz neke pesme (npr. već pomenuta „Ratne atrakcije“) jasno se čuje šta pesnikinja misli o egzistencijalnim pitanjima. Drugi primer je pesma „Pagansko doba“ koja obrađuje temu neželjenog ženskog deteta, koja nije samo karakteristična za vreme i podneblje u kome živimo. Iako možda ni nije nameravala, pesnikinja povlači pitanje posledica koje ima shvatanje da je devojčica, zbog svog pola koji nije birala, manje vredna i neželjena, čime biva obeležena i osuđena na osećaj neadekvatnosti i nedovoljnosti: „Žensko dete/ Džahilijeta,/ oca sram,/ nemaše kada da umiri plač/ u kratkome zraku.// Jedna se devojčica/ jutros probudila u meni/ da posumnja u svet.//Fosil sumnje/ nadživeće moje telo.“ Drekovićeva ovde uspešno izbegava obe krajnosti, radikalniju osudu (koja bi kao takva možda bila pogrešno shvaćena i obezvređena), ali i da upadne u patetiku. Ona ne osuđuje, ne traži krivca niti pravdu, već prednost daje doživljaju devojčice kojoj je u amanet ostavljena poljujana vera u svet i sumnja u sebe. Ipak, ta devojčica koja se „probudila“ u pesnikinji „da posumnja u svet“ odlično se snalazi u svetu neizvesnosti. Preispitivanje sebe i svega onoga što je unapred dato kao jedino ispravno omogućava pesnikinji da prihvati više od jedne „velike“ istine. Tako istinska težnja za razumevanjem, prihvatanjem i integracijom svojih ali i tuđih iskustva, postaje bitna odlika ove poezije. Još jedan primer je pesma „Karta sveta“ u kojoj pesnikinja iako naizgled usputno, snažno osuđuje besmisleno umiranje i životarenje: „Ima rov čija se precizno izmerena dubina/ samo naslućuje.// Rudnike čiji rudari spavaju negde izvan nje/ i ne ginu pod površinom/ svetlih i tamnih nijansi zelene i braon”. ili “Ima granice koje niko ne prelazi,/ koje nikog ne razdvajaju,/ na kojima se niko ne bori.” Ista pesma se završava stihovima: „Ponekad ležim na njoj/ bez straha/ od rata, poplava i kiša.”. Iako kraj pesme zvuči kao poraz, mirenje sa besmislom, on zapravo daje jasnu kritiku sveta tj. “karte sveta” koja bi trebalo da bude sigurno mesto, a ne tek povremeno utočište od nedaća.
…..Drugim rečima, iako poezija Ajtane Dreković nije socijalno angažovana, niti ima pretenzija da to bude, to ne znači da je vrednosno neutralna. Ona samo bira drugi, tiši put za iskazivanje svoje poruke, a još češće beleženje onoga što smatra da treba biti sačuvano narednim generacijama kao opomena. Iako nije glasna u osudi, pesnikinja vešto primećuje i ukazuje na licemerje i apsurd društva u kome živimo (na primer: “ Kašika koja te hrani/ iz ruke koja ti pokriva oči/ dok tražiš svoju istoriju”, pesma „Ratne atrakcije“ ili “Bežim pred ljudima/ do grla zakopčanih nepristojno.”, pesma „Samospoznaja je golo telo“). I kada su aktuelni događaji povod za pisanje konkretne pesme, pesnikinja uspeva da govori o univerzalnom, onom što je suštinski važno.
…..Jedna od stvari koju je potrebno posebno istaći jeste činjenica da pesnikinjino široko obrazovanje i zanimanje za različite teme i pojmove doprinose kvalitetu njene poezije. Drekovićeva tako vešto približava i čini životnim teme koje nas možda ni ne bi zainteresovale u nekom drugom kontekstu, pri čemu spretno izbegava da upadne u hermetičnost. O čemu god da piše, komunikacija između pesnikinje i potencijalnog čitaoca ostaje otvorena. Ideje koje nju zaokupljuju nudi nam suptilno, čime upravo pojačava zainteresovanost čitaoca i navodi ga da dalje istražuje teme o kojima ona peva. Nenametljivost ovde može da ima još jednu važnu ulogu: čitalac se ne oseća posramljenim jer se ni u jednom trenutku ne pretpostavlja da mora znati sve o čemu pesnikinja govori. Višeslojnost i višeznačnost poezije Ajtane Dreković omogućava svakome da u pesmi za sebe pronađe sopstveno značenje. Tako je na primer u pesmi „Laurazija“ vešto iskorišćen motiv prastarog superkontinenta za građenje ljubavne priče koja se odigrava sad, dvesta miliona godina kasnije, a koja je istovremeno univerzalna i bezvremenska (a na samom čitaocu je da odluči koji ga aspekt pesme više intrigira). Višeznačnost takođe omogućava, sa svakim novim čitanjem, otkrivanje jednog novog sveta, novog nivoa pesme.
…..Koristeći geografske, antropološke i istorijske motive, pesnikinja putuje kroz vreme i prostor ali i kroz različite dimenzije sopstvenog bića i sopstvene istorije. Čitalac dobija priliku da na to putovanje ide utabanim stazama pesnikinje ili da sam potraži svoje puteve i značenja. Drekovićeva vešto uklapa teme koje je zanimaju, o kojima čita sa svojim ličnim iskustvom, i na taj način stvara osećaj povezanosti između događaja iz prošlosti i onog aktuelnog, ali i otvara mogućnost za veze koje će postojati između nas i nekih budućih generacija (na primer: „Kost mog ramena/možda jednom bude/ u rukama antropologa/ s tvojim imenom“ iz pesme “Laurazija“). U poeziji Drekovićeve ne postoji jasna granica između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti – čini se kao da je sve povezano da se sve istovremeno događa („ To sećanje/ on će nositi u sebi/ i kad putuje,/ i kada spava sa ženom,/ i kada ćuti s tuđim ženama,/ i kad laže pred strancima,/ i kada na svom jeziku/ u tuđoj zemlji opsuje/ (službenike)” iz pesme „Ulice ranih jada i veselja“).
…..Karakteristično za većinu pesama iz zbirke je to da se u njima nalaze preokret ili po(r)uka. Iako ovo nije novina, važno je istaći lakoću i uspešnost sa kojom pesnikinja koristi ovu tehniku. Čitanjem zbirke „Fosil sumnje“ čitalac stiče utisak da Drekovićeva veoma vodi računa o strukturi i obliku pesme i da su sve one odlično osmišljene. Osim osmišljenosti na misaonom planu, pesnikinja gotovo uvek uspeva da provuče i emociju, bilo kao njeno lično iskustvo, ili kao poruku za one koji će jednom čitati. Melanhonija koja se provlači kroz većinu pesama izaziva posebno stanje kod čitaoca, terajući ga da se zamisli i često preispita svoja uverenja o svetu ali i sebi samom.
…..Jedina zamerka, uslovno govoreći, mogla bi biti neujednačenost forme. Jedno od potencijalnih objašnjena je da su pesme iz različitih perioda stvaranja. Najjednostavnije, a potencijalno efektno rešenje, moglo je biti razdvajanje ovih pesama u dva (ili više) ciklusa. Neke pesme, posebno one kraće forme, predstavljaju misaone (logičke) eksperimente. Takve pesme nisu nužno loše ali, iako izazivaju kognitivnu pobuđenost, ne prati ih uvek i adekvatna reakcija na emocionalnom nivou. U kontekstu drugih pesama iz ove zbirke (npr. „Zoja“, „Portret umetnika iz zatvora“, „Ratne atrakcije“, „Laurazija“…) koje provociraju reakcije na oba nivoa, ove pesme su za nijansu lošije odnosno manje uspele. Naravno, ovaj sud treba uzeti sa rezervom, jer se kao logično pitanje nameće objektivnost, odnosno referentni okvir. U nekom drugom skupu (ili zbirci) ove pesme bi možda imale i superiorniji status. Ipak, veština da se bez patetike prikažu najtananije emocije svakako treba biti dalje negovana, a možda i stavljena u prvi plan. Kao jedan od najboljih primera izdvaja se pesma „Zoja“ koja ostavlja poseban utisak upravo zbog emocije koju u nama izaziva (ali ne samo emocije, svi mi znamo neku Zoju ili smo i sami ona). Tako jedna žena koja možda ni ne postoji (a zar je i bitno?) postaje simbol svih naših neostvarenih nadanja i snova i podsetnik da neke kompromise ipak na kraju napravimo.
…..Dodeljujući sebi skromnu poziciju onog čiji je zadatak da zabeleži, sačuva od zaborava a ne nužno vrednuje pojave i događaje, Drekovićeva uspeva da stvori delo koje ne oslikava samo aktuelna dešavanja i trenutne književne trendove. Preispitivanjem datih istina i unapred definisanih vrednosti koje se dosledno provlače kroz zbirku, pesnikinja podstiče čitaoca da se otisne dalje od književnosti, da posumnja u sopstvenu filozofiju i uverenja, i da potraži neke nove istine. Knjiga „Fosil sumnje“ je više od zbirke pesama: riznica istorijskih, geografskih i antropoloških podataka (kojima Drekovićeva daje lično značenje i interpretaciju), ali i prilika da kroz pesnikinjinu perspektivu (bar za početak) sagledamo neke svetove za koje nismo znali da (paralelno) postoje. Tako „Fosil sumnje“ postaje vredan „artefakt“ kome se vredi iznova vraćati.
.
.
.
.
.
