(Odlomak iz romana „Apostolov”)
Putovala sam već jednom ranije prema Crnom moru. Dosta davno je to bilo. Na prvo putovanje u Bugarsku išla sam bez članova porodice. Pozvala me je Lilo, na put smo krenule nas tri: ona, njena ćerka i ja. Sestra je provodila raspust u nekom švajcarskom gradu, među brdima.
Do Sofije je sve išlo odlično. Lilo je vozila golubije plavi „mercedes kabrio“. Većim delom smo putovali sa spuštenim krovom, Lilo je bila umotana u ružičasti šal, nosila je bele šoferske rukavice a na nosu je imala moderne naočari za sunce. Lilo je bila san svih vozača kamiona, štaviše svih radnika koji su na autoputu između Zagreba i Beograda imali prilike da bace makar samo i jedan pogled na nju. Graničari su pokušavali da ostave utisak ozbiljnih ljudi prilikom pretresa auta, pa su na lica montirali najmarkantnije moguće izraze, ali im je Lilo u trenu smekšala srca. Podrobno su pregledavali golubije plavi auto iz bajki, ali ne toliko iz službene dužnosti, nego više da bi proveli još nekoliko minuta u Lilinoj blizini: otvorili su haubu, otvorili su prtljažnik, zatražili da vide sadržaj kofera od svinjske kože, zureći pritom u neverovatno privlačnu ženu dok je otvarala kofer. Svileni kombinezoni, čipkane gaćice, bočice sa lakom za nokte i svakojaki nakit, neseser marke „samsonajt“, mnoštvo blistavih sitnica kao da ste otvorili poklopac sanduka sa blagom – i sve to najukusnije moguće poređano. Kako je Lilo bila ponosna na svoje stvari!
Bila je veoma strpljiva i nije ometala pretres koji inače nije ni uzimala kao za uznemiravanje, nego više kao uzbudljivu pustolovinu sa muškarcima u uniformama, pred kojima je naočare za sunce skidala sa očaravajućom ljupkošću, tresući usput svojim loknama, smejala se, pokazivala besprekorne bele zube i naravno – zašto da ne – svoj pasoš i vozačku dozvolu.
Potpuno nasuprot našim roditeljima koji su granične prelaze bili primorani da prelaze sa svojim sumnjivim pasošima – kao stranci bez domovine, otac crven kao bulka, majka nervozna, pošto su na apsurdan način postali stranci bez domovine zato što u vreme kada su se venčali, 1945. godine, još nije bio na snazi zakon o državljanstvu, pa su tako svi Nemci koji su se venčali za stranca, automatski izgubili svoja nemačka državljanstva.
U tim su prilikama sedeli na prednjim sedištima „sitroena“ zamišljeni, utonuli u oblak nesreće i potisnutog bola, i ponašali se kao osumnjičeni, otac je čak i satima kasnije bio u mračnom raspoloženju zbog poniženja kog je morao da otrpi a majka nije uspevala da se uzdrži od proklinjanja kompletnog fašistoidnog sveta. Putovanje s roditeljima je bila teška muka – sa Lilo je prelazak granice predstavljao čisto uživanje.
Tokom puta sam sedela ili bolje reći ležala na zadnjem sedištu. Dobrovoljno, jer je to bilo moje omiljeno mesto. Imala sam devet godina. U to vreme sam počela da primećujem muke koje je stvarala ljubomora. Ljubomorne osobe je bolje zaobići u velikom luku, da njihov gnev ne bismo navukli na sebe. Lilina ćerka, tri godine mlađa od mene, bila je nesnosno ljubomorna, ludela je i na najmanju pažnju koju je Lilo pokazivala prema meni. Zato nisam ni smatrala da bi bilo pametno suviše približiti se Lilo, posebno ne da zatražim mesto pored nje na prednjem sedištu, koje je u stvari dolikovalo ćerki. Osim toga nije mi bilo zanimljivo da gledam tokom puta napred, na autoput, više sam volela da sedim na zadnjem sedištu. Uzglavlje je bilo udobno. Ako bi vetar isuviše zaduvao, pokrila sam se ćebetom, a od žarkog sunca su me štitile dečje naočari za sunce. Da mi vetar ne bi pomrsio kosu, na glavu sam vezala maramu.
Tokom puta, leškareći na zadnjem sedištu, a da mi krov automobila ne ometa pogled, mogla sam da posmatram s duplom ganutošću teatar koji se odvijao gore. Jugoslovensko nebo je bilo duboko plave boje i na poseban način usijano, što je moglo da bude i zbog specifično toniranih stakala naočara za sunce.
Na tom nebu su se vukla bledunjava, pahuljasta krda oblaka s dugačkim, izvučenim repovima, oblaci koji su među sobom bili povezani upletenim pupčanim vrpcama, a neki drugi zbijeni, snažno nabubrelih glava, vukući se između belih tragova kondenzovane vodene pare. Sunce je bilo njihov protivnički igrač, slalo je za oblacima vrele zrake i sve ih je redom spalilo, Sunce je svoje mesto na nebu bukteći potvrđivalo sve dok se nije formirala nova grupa oblaka koja je potom raskošno narasla.
Revija borbe visoko na nebu proizvodilo je uzivšeno uzbuđenje. Sve je tu bilo radi moje zabave. Lilo, njen lepršavi šal, „mercedes“, kožna sedišta u krem boji, ptice koje su nam letele iznad glava, slike koje se vukle na nebu. Svet je bio slobodan, gibao se i valjao. Nema ni roditelja, ni sestre, hura! Sve se ovde kretalo zbog mene, teklo kao nauljeno, odzvanjalo, cvrkutalo, zbog mene je sve išlo na pravom koloseku, svet mi je slao snove pritisnuvši me o zadnje sedište na kom sam se osećala sigurnije nego ikada pre. Mora da sam neko izvanredno stvorenje ako su već toliki napori uloženi u to da se moja nesreća odagna jednom za svagda.
Bila sam srećna.
Bila sam srećna, sve do Sofije. Tamo su me onda ostavili. Lilo je mogla na taj način da me ostavi čak i u džungli. Odjednom sam se našla u vlažnom, prenatrpanom stanu mojih dede i bake, u novoj nesreći koja je već u samom početku bila prastara. Sedela sam na crnoj stolici sa visokim naslonom koja je videla i bolje dane, na maslinasto zelenom somotskom tapacirungu, na kom je krivudalo krupno lišće vinove loze.
Ni ostale stolice nisu dugo bile prazne. Na vest da sam stigla, rođaci su počeli da pristižu u gomilama, mnogi od njih u velikom uzbuđenju, a neki gotovo da ni mesta nisu imali. Jedino mi je deda delovao kao razuman čovek, jer je mirno sedeo na pročelju stola, ni reči nije rekao, samo je gledao u mene dobronamerno.
Baku sam već poznavala, pa sam se potrudila da je zaobiđem, kao i obično.
Radi prilagođavanja su me ponudili tanjirčićem slatka, tim slatkišem, u stvari mumijom voća koje je bilo ulepljeno u izuzetno žilav sirup, čvrst kao ćilibar, braonkaste boje i najužasnijeg ukusa. Toliko slatko da me je već bolelo.
Tanjirić sam sklonila u stranu, ali to nije bio način da pobegnem, jer od neprestanih poljubaca, zagrljaja i milovanja uzbuđenih rođaka, od svih tih stranih reči koje su tekle poput reke, nisam mogla da se pomerim sa stolice.
Sestre moje bake su mi se utisnule u sećanje. Najstarija je bila već dosta stara, hodala je uz pomoć štapa. U početku je delovala mirna i strpljiva, ali se kasnije naglim ispadima potvrdila kao suprotno, usput je još i silno kašljala, kao da joj je u grudnom košu nagomilani šlajm morao smesta negde da izbije.
Vođa trupe sestara je bila tetka Cveta, koketa s muštiklom. Čim sam joj videla usne, odmah sam se setila izraza koji sam čula od švapske bake: vavilonska kurva. Jedino je vavilonska kurva mogla da ima takve usne! Po prirodi je imala tanke usne, ali je šminku povukla debelo, podosta izvan linije usana, pa su tako crvene usne izgledale napola đavolske, napola komedijantske, na rubovima zamazane, dosezale su gotovo do pola obraza, hiperpokretna usta napukla od osmeha; usta s kvarnim zubima od kojih me je hvatao strah jer sam se bojala da ću i od tih usana morati da prihvatim poljubac, ali to je hvala bogu izostalo.
Verovatno sam bila dete bez humora.
Tetka Cveta je bila zaista neobična, ali je trebalo da se uzme u obzir i njen bizarni humor, koji ja nisam prepoznavala, kao što nisam razumela ni taj ponos kojim je u oskudnim uslovima, u kojima su tada svi ljudi živeli, sašila sebi haljinu od starih zavesa rđavo crvenih boja, s krupnim cvetovima, i sveopštem očaju prkosila tom haljinom, ili je možda bolje reći prkosila ustima, tim blještavim, provokativnim ustima koja su se izrugivala celom tom komunističkom izjednačavanju svih ljudi.
Inače je tetka Cveta bila interesantna pojava. Pušila je, želeći time samo još više da istakne svoju opakost, ali usput i da nervira dedu. Nisam je razumela šta govori, jer je pričala samo bugarski, dok su neki rođaci pričali pomalo i nemački, neki su znali dosta dobro francuski, koji ja tada takođe nisam znala, ali prva približavanja smo ipak uspeli da premostimo na nekom nemačko-francuskom bućkurišu.
Bila je mršava i krivih nogu, po prirodi nimalo lepa žena. Ali tu su bile njene zelenkaste oči i svetla kosa, koja doduše nije bila plava, ali je farbanjem dobila lepe crvenkasto-plave tonove. Imala je gustu kosu, živu grivu, koja joj se prelivala na ramena. Oči i boja kose su bili dovoljni da privuku pažnju bugarskih muškaraca, koji su se inače kao ludi ustremili na plavuše. Kasnije sam saznala da je tetka Cveta imala u svom stanu ogromnu škrinju u kojoj je čuvala na stotine ljubavnih pisama raznih muškaraca, pozivnice za ples, presovano cveće, nekrologe i gomilu čestitki s onim crveno-belim kićankama koje su se obično slale početkom proleća.
Stara pudrijera s pahuljavim resama i poklopcem iz koje se širio miris starog brašna (proizvod nalik na minijaturni puf iz Tuluz-Lotrekovog vremena), lepeza od kornjačevine i koralne ogrlice, jedna izvezena torba od platna, to je bila tetkina zaostavština koju sam dobila mnogo godina nakon što je umrla. Priča se da se zbog nje ubio jedan muškarac smrtno zaljubljen u nju.
Ne znam zašto je u meni detinjasti manihejac podvlačio tako oštre razlike. Lilo, koja je svirala na sličnoj klavijaturi ženstvenosti, mogla je da radi sve što je kod nas u kući inače bilo zabranjeno. Tetka Cvetu sam doživljavala kao karikaturu obožavane Neverle, i zato mi je bila odbojna. Osim toga je bila i stara. A za starije žene važe druga pravila. U ovom slučaju su važeća pravila švapske bake i njenih jedanaestoro braće i sestara, koji nisu morali ništa bitno da promene na svojoj odeći da bi ih ovekovečili na nekoj tabloidnoj slici iz osamnaestog veka.
Izgledali su kao časni luteranci, odeveni svi u crno, do grla zakopčani. Glave su im počivale na belim, uštirkanim kragnama, osim lica i šaka, ni komad kože više nisu pokazivali. Žene su bile veoma uredne, nisu se šminkale, mirisale su na sapun ili eventualno kap kolonjske vode. Kosu su sve, bez izuzetka, imale nameštenu u punđu. Sve do dana današnjeg, smatram da je to jedina ispravna slika jedne starije žene. Na to sam navikla, kao neka od svojeručno uzgajanih sivih guski Konrada Lorenc na svog hranioca.
Bila je tu i tetka Mila. Jedna sasvim drugačija priroda. Velika, široka, seljačkog izgleda, dobroćudne naravi, već na prvi pogled se to videlo. Nije se šminkala i imala je uvek opasanu kecelju, najčešće stajala u kuhinji, preznojavala se i kuvala, postavljala sto, prala sudove. Njene sestre su ne jednom zloupotrebile njenu blagu i trpeljivu prirodu, a nisu se libile ni da je koriste kao marvu.
Ne sećam se više koliko dugo sam morala da budem u Sofiji. Tri dana? Pet? Ili više? Vreme provedeno u Sofiji se rasteglo unedogled. Odvele su me na izlet na planinu Vitošu, odvukle na žensko odeljenje turskog kupatila koje je krivudalo kao lavirint i završavalo se u ogromnoj pećini gde je sve grgotalo i pušilo se u pari, kupatilo prepuno golih žena koje su ribale sitne crne pundravce od prljavštine sa kože, pod budnim okom krupnih nadzornica koje ste uzalud pitali bilo šta – odgovor niste dobijali. Vitlanje mokrim krpama, pljeskanje peškirima, glasovi žena, sve je zvučalo preoštro u vodenoj magli i isparavanjima.
Najviše sam se bojala noći. Deda i baka su spavali glavom uz glavu u jednom uglu dnevne sobe, na dva kaučića koji su bili namešteni u pravom uglu, a obadva zida iznad njih su bila okićena ikonama. Meni su namestili krevet za spavanje na sofi, u drugom uglu dnevne sobe. Noću je stranost narasla poput grdosije, imala sam utisak da sam zaključana s potpuno nepoznatim ljudima. Ono malo simpatije što je tokom dana možda stvoreno, noć je pobila. Bila sam osuđena da osluškujem samu sebe i da kontrolišem mirise. Preko se čulo hrkanje, a ja sam ležala u tišini, nepomično na leđima, i da bih se odbranila od mirisa sa suprotne strane, pritiskala sam dlanovima nozdrve. Zbog dlanova o koje se odbijalo, moje disanje je zvučalo kao neobično šištanje. Svako hrkanje sa suprotne strane izazivalo je nove strahove kod mene. U sobi je disalo troje. Šta li je to u meni disalo tako naglašeno i glasno?
U to vreme deda i baka još nisu bili dobili svoje prve staračke obrise.
Promene se još nisu odvile.
Efekat pre i posle je kasnije bio uočljiv. Deda posle nije više bio toliko razdražljiv. Začaurio se u osobenjaka, a baka je prestala da bude plašljiva i konačno je uzela upravljanje u svoje ruke. Naplatila je sa kamatom svako zlo koje joj je deda u mladosti naneo. Kako joj je muž postajao sve više gluv, baka je namerno govorila sve tiše, da bi mu što više otežala da je razume.
Staru raspravu oko ikonodula i ikonoklasta je baka u vreme tih strašnih noći odavno već odlučila. Iako je deda mrzeo ikone, visile su mu iznad glave, stomaka, nogu. Morao je da spava ispod jednog Svetog Ilije s kog je delimično već otpala boja jer je ikona jednom već gorela. Neki učitelj iz Pasardžika je pobacao gomilu ikona na vatru da bi na taj način pokazao primer koji je trebao da se sledi. Ali tetka Mili je pošlo za rukom da spase, barem delimično, Svetog Iliju koji se u zlatnim kočijama vinuo ka nebu dok mu je ogrtač padao dole na zemlju, i odonda je deda morao da drži glavu ispod tog napola izgorelog putnika ka nebu, iz noći u noć.
Ta ikona postoji i dan-danas. Sada visi u uzanom predsoblju naše rođake Atanazije. Izgleda da je nekada bio zaista lep primerak, ali sada je okvir već sasvim crn, a na licu sveca su vidljive braonkaste fleke, kao i na oreolu, na sapima konja, na kolima i na nebu. Samo je Ilijin plavi ogrtač sačuvao svoju raskoš, taj lepi komad odeće sa ružičastim krznenim okovratikom protkanim zlatom, koji u spokoju pada na zemlju, pred noge gomili začuđenih svedoka.
Poznata mi je još jedna ikona iz predsoblja naše rođake. Ona koja je visila negde iznad dedinih kolena, dok je još bio živ. Krst blagoslova na smeđoj podlozi. Čini se da razapeti Hrist ne pati mnogo, barem ne koliko se očekuje, noge je udobno ispružio na neku daščicu a rupe na rukama i nogama, iz kojih krv curi u tankim nitima, samo su nagoveštene. Levo i desno od ruku, u uglovima poprečne grede, Sunce i Mesec gledaju u Spasiteljevu glavu dobroćudnim, okruglim očima koje više liče na palačinke nego na lica uzvišenih planeta. Ispred njegovih nogu je srednjevekovni grad, ofarban u vesele boje, a pored se izdiže valovita stena u kojoj dremaju mrtvačke glave sa zjapećim usnim šupljinama.
Usne šupljine otvoriti, usne šupljine zatvoriti.
Sestra je takođe doživela strašnu noć na istoj sofi, kada je mnogo godina kasnije spavala tamo. Imala je u to vreme sedamnaest godina i bila je prvi put u Bugarskoj. Deda i baka su bili već poprilično oronuli. Zaobilazili su se u stanu tužnim licima, jedna manja vreća kostiju i jedna vreća kostiju. Do tada su se promene već odvile.
Dedina usta su bila otvorena cele noći. Hrkao je. To je jedne noći nagnalo baku da ustane, upali svetlo i sedne mu na grudni koš. Dok se deda borio da dođe do vazduha, mlatarala mu je kažiprstom pred očima i šištala na njega. Prizor pravog užasa. Sestra je taj događaj ispričala Rumenu dok smo se vozili a on se samo smejao jer je kao dete mnogo puta i on doživljavao slične scene. Ali kakvo je to tajanstveno šištanje bilo? Baka, tanka kao plot, sedela je na dedinim grudima raspuštene kose kao neka avet, jer je htela samo da se uveri da li joj je muž još uvek živ.
Preko dana, kada su noćne more bile odagnane, dedi sam uvek prilazila s većim poverenjem. Jer on ništa nije očekivao od mene, i nigde nije hteo da me vodi. Ali njegovo bavljenje zečevima i golubovima je na mene delovalo razočaravajuće. U to vreme ništa nisam znala naravno o Tolstoju, ni o njegovim idejama o jednostavnom životu. Da sam kojim slučajem bilo šta o tome znala, verovatno bih dedina nastojanja da tolstojevske ideje oživi na balkonu smatrala još apsurdnijim. Balkončić malen kao maramica obuhvatao je obe sobe u pravom uglu, dole ispod njega se protezao autoput sa šest šavova, nasuprot njemu odvratan stambeni blok a nešto dalje odatle neugledan park sa niskim grmljem.
Na balkonu je buka bila toliko nesnosna da se nije moglo ni razgovarati. Pogotovo ne s nagluvim dedom koji je zapravo govorio najbolji nemački od svih rođaka, ako je uopšte bio raspoložen da govori. Na balkonu na Lenjinovom bulevaru me obuzela žudnja za našom baštom u Degerlohu. Učinila mi se ogromnom, kao teren slobode i pustolovina, zona slobodnog kretanja za mačke, pse i decu. Čak su i nepoznati psi bili dobrodošli. Posebno bizarne karaktere su imali psi koje su nam dovodili prijatelji naših roditelja, njih je bilo teško zaboraviti. Ali golubovi i zečevi? Nije mi bilo jasno zašto se jedan starac bavi tim dosadnim stvorenjima, mada mi se dopadalo što su golubovi sletali na dedino rame, glavu i ruke, a on je onda ispružio ruke preko betonskog balkona kao da je glasnik mira, ispružio ih je daleko, daleko iznad betonskog okvira tog njegovog groznog balkona, – kao da poziva nebo na slavlje, ili ne, upravo suprotno: kao da poziva nebo da ga uzme konačno pod ruke i da ga odvede negde daleko, zajedno sa njegovim golubovima.
Nakon nekoliko dana su Lilo i njena ćerka došle po mene. Odvezle smo se u pravcu mora.
Sa nemačkog Angela Pataki
