Nada sam i san roba

 

Fenomenalna žena

 

Lepe žene pitaju se u čemu je moja tajna.

Nisam slatka niti manekenski građena

A kada pokušam da im objasnim,

Misle da lažem.

Kažem im,

To je zbog raspona mojih ruku,

Širine mojih kukova,

Načina na koji hodam,

Ivice mojih usana.

Žena sam

to je fenomenalno.

Fenomenalna žena,

To sam ja.

 

Uđem u sobu

Ravnodušno

I priđem muškarcu,

Momci stoje ili

Padaju na kolena.

Zatim se okupe oko mene,

Prava košnica medonosnih pčela.

Kažem im,

To je zbog vatre u mojim očima,

Sjaja mojih zuba,

Okreta mog struka,

Razigranosti mojih stopala.

Žena sam

to je fenomenalno.

Fenomenalna žena,

To sam ja.

 

Muškarci se pitaju

Šta vide u meni.

Trude se zdušno

Ali ne mogu da dopru

Do moje unutrašnje tajne.

Kada pokušam da im je pokažem

Kažu da i dalje ne vide.

Kažem im,

To je zbog luka mojih leđa,

Sunca mog osmeha,

Njihanja grudi,

Dražesnih manira.

Žena sam

 

to je fenomenalno.

Fenomenalna žena,

To sam ja.

 

Sad shvatate

Zašto mi glava nije pognuta.

Ne skačem ne vičem

Niti pričam glasno.

Kada me vidite dok prolazim

To treba da vas učini ponosnim.

Kažem vam,

To je zbog udaraca mojih potpetica,

Talasa moje kose,

Dlana moje ruke,

Mog okrilja,

Žena sam

to je fenomenalno.

Fenomenalna žena,

To sam ja.

 

 

Ustajem ipak

 

Možete me upisati u istoriju

Svojim gorkim, izopačenim lažima,

Možete me baciti u blato

Ipak ću se, poput prašine, podići.

 

Da li vas moja drskost uznemirava?

Zašto ste se smrkli?

Jer hodam kao da imam naftne bušotine

U sopstvenoj dnevnoj sobi.

 

Poput meseca i sunca,

Neizbežna poput plime,

Kao nada

Rastem.

 

Hteli ste da me vidite slomljenu?

Pognute glave i spuštenog pogleda?

S ramenima koja se spuštaju poput suza.

Oslabljenu jaucima.

 

Da li vas moja oholost vređa?

Zar vam ne pada strašno teško

Jer se smejem kao da imam rudnike zlata

U svom dvorištu.

 

Možete pucati u mene svojim rečima,

Seći me pogledom,

Ubiti me mržnjom,

Ipak ću se, kao vazduh, podići.

 

Da li vas moja seksualnost vređa?

Da li vas iznenađuje

Što igram kao da imam dijamante

Na ušću svojih bedara?

 

Iz koliba srama istorije

ustajem

Iz prošlosti ukorenjene u bolu

ustajem

Crni sam okean, nemiran i prostran,

Šireći se donosim plimu.

Ostavljam iza sebe noći užasa i straha

ustajem

U zoru čudesno vedru

ustajem

Donosim darove koje su mi preci dali,

Nada sam i san roba.

Ustajem

Ustajem

Ustajem.

 

 

Ženski rad

 

Moram o deci da brinem

Odeću da ušijem

Pod da obrišem

Hranu da kupim

A onda pile da pečem

Bebu da presvučem

Goste da nahranim

Baštu da okopam

Košulje da ispeglam

Sitnu decu da obučem

Konzerve da otvorim

Ovu čatrlju da sredim

Onda za bolesne da se pobrinem

Pa pamuk da berem.

 

Obasjaj me, sunce,

Kišo padaj na mene

Roso, nežno me prekrij

Čelo mi ohladi.

 

Olujo, oduvaj me odavde

Svojim najjačim vetrom

Pusti me da nebom lebdim

Dok se ne odmorim.

 

Padajte nežno, pahulje

Prekrijete me belim

Ledenim poljupcima i

Pustite me da se odmorim večeras.

 

Sunce, kišo, nebo

Planine, okeani, lišće i stene

Zvezde što blistate, meseče što sijaš

Jedino vas mogu nazvati svojim.

 

 

Izabrala i prevela Danijela Jovanović

 

(Videti: https://mypoeticside.com/poets/maya-angelou-poems)