Sofisti su pobedili

Rasprava između Sokrata i sofista često se čita kao dovršena epizoda antičke filozofije. Sokrat ostaje znak mišljenja koje pita dok ne dođe do istine. Sofisti ostaju znak govora koji ume da pobedi i kada ga istina ne obavezuje. Ta podela je pedagoški korisna, ali istorijski varljiva. U savremenom javnom prostoru mnogo je snažnije preživela sofistička logika nego sokratovski zahtev za ispitivanjem.

Platon je dijalektiku postavio kao put ka istini, a sofistiku kao njenu izopačenu senku: veštinu govora koja proizvodi privid znanja. Istorija filozofije uglavnom je prihvatila tu presudu. Sofisti su upamćeni kao učitelji ubeđivanja, trgovci rečima, ljudi koji su pokazali da se govor može odvojiti od istine i ipak ostati delotvoran. Njihova imena su preživela kao upozorenje.

Ipak, dvadeset i pet vekova kasnije, pitanje koje su otvorili nije zatvoreno. Može li se istina otkriti dijalogom, ili se javna istina proizvodi tehnikama ubeđivanja? U učionici filozofije odgovor se daje u korist Sokrata. U javnom prostoru odgovor sve više pripada Protagori.

Sofisti su razumeli nešto što filozofija često potcenjuje: čovek ne živi samo u svetu istinitih i neistinitih tvrdnji. Živi u svetu utisaka, interesa, straha, prestiža, publike i pobede. Tvrdnja ne deluje samo zato što odgovara stvarnosti. Deluje i zato što je izgovorena u pravom trenutku, pravim tonom, pred pravim ljudima. U tome leži trajna snaga sofistike. Ona ne ukida istinu. Ona pokazuje koliko lako istina gubi javnu moć kada se nađe pred boljom režijom.

U Atini petog veka pre nove ere ta veština imala je lice. Postojao je učitelj. Postojala je cena. Postojala je javna svest da se pred slušaocem nalazi neko ko podučava govor kao zanat. Sofist se mogao osporiti, imenovati, ismejati, optužiti. Njegova tehnika bila je vidljiva. U tome je postojala i mogućnost odbrane.

Danas se ista logika javlja bez jednog govornika. Algoritam ne stoji na trgu i ne drži govor. On raspoređuje pažnju. Ne mora da zna šta je istina. Dovoljno je da registruje šta zadržava pogled, šta izaziva bes, šta se deli pre provere, šta proizvodi najbržu reakciju. Tako stara veština ubeđivanja dobija novu infrastrukturu. Sofistika više ne zavisi od pojedinačnog retora. Postaje uslov pod kojim sadržaj uopšte dolazi do publike.

Ranije je propaganda imala prepoznatljiv oblik: studio, urednika, termin dnevnika, državni ton. U Srbiji devedesetih taj oblik bio je dovoljno konkretan da se mogao povezati sa institucijom, režimom, slikom na ekranu. Čovek je mogao da zna da gleda uređenu stvarnost. Mogao je, makar naknadno, da prepozna centar iz kog poruka dolazi.

Savremena propaganda često nema takav centar. Ona kruži kao spontani govor korisnika. Jedan čovek deli snimak jer ga je pogodio. Drugi dodaje komentar jer ga je razbesnelo. Treći pravi kratku formulaciju koja bolje zvuči od događaja koji opisuje. Četvrti izvlači sliku iz konteksta. Niko u tom lancu ne mora sebe doživljavati kao manipulatora. Svako može misliti da samo reaguje. Upravo tu nova sofistika postaje delotvornija od stare: korisnik učestvuje u retoričkom činu, a sebe vidi kao svedoka istine.

Primer je svakodnevan. Dogodi se politički incident, nasilje, izjava, snimak iz javnog prostora. Pre nego što se ustanovi celina događaja, već postoji moralna presuda. Komentari ne pitaju šta se dogodilo, kojim redosledom, pod kojim okolnostima, šta nedostaje iz kadra. Oni odmah traže stranu. Jezik se zgušnjava oko već postojećeg uverenja. Jedni vide dokaz pokvarenosti protivnika. Drugi vide dokaz sopstvene ugroženosti. Treći vide priliku za dosetku. Događaj nestaje pod slojevima tumačenja koja su bila spremna pre njega.

To je sofistički trenutak savremenosti. Za svaku tvrdnju postoji protivtvrdnja, za svaki izvor protivizvor, za svaku sliku drugo objašnjenje, za svaku činjenicu retorički okvir u kome ona menja značenje. Problem nije samo u laži. Laž je stara. Problem je u tome što se razlika između argumenta i imitacije argumenta sve teže opaža u brzini kojom sadržaj prolazi. Kada se sud formira za nekoliko sekundi, dijalektika nema gde da počne.

Sokratova metoda pretpostavlja vreme. Pitanje traži odgovor. Odgovor traži novo pitanje. Pojam se ispituje, primer se proverava, sagovornik se vraća na ono što je upravo rekao. Takav razgovor podrazumeva strpljenje i spremnost da se izdrži neprijatnost sopstvene protivrečnosti. Internet rasprava radi po suprotnom ritmu. Ona nagrađuje brzinu, oštrinu, prepoznatljiv stav i kratku formulu. Promena mišljenja pred publikom retko se doživljava kao intelektualna snaga. Mnogo češće se vidi kao slabost, povlačenje, gubitak pozicije.

Sofisti su znali da javni govor nije čista razmena razloga. Govor je i borba za status. Zato su bili opasni za Platona. Ako se svaka pozicija može braniti, onda sama sposobnost odbrane počinje da liči na istinu. U digitalnom prostoru ta opasnost postaje svakodnevna. Najubedljivija formulacija često preživi bolje od najtačnije. Slika preživi bolje od objašnjenja. Rečenica koja se pamti preživi bolje od rečenice koja proverava.

Ipak, dijalektika nije nestala. Samo je izgubila privilegiju javne brzine. Ona još postoji tamo gde razgovor ima dovoljno sporosti da misao promeni pravac. U razgovoru između dvoje ljudi. U pažljivom čitanju. U tekstu koji ne traži trenutnu reakciju. U priznanju da je neka rečenica bila pogrešna, nepotpuna ili prerano izgovorena. To su skromna mesta u poređenju sa obimom digitalnog prostora, ali filozofija je često opstajala upravo na mestima koja nisu delovala istorijski presudno.

Sokrat nije pobedio zato što je istorija prihvatila njegov metod. Pobedio je samo u onoj meri u kojoj još postoje ljudi spremni da pitanje shvate ozbiljnije od pobede. Sofisti su pobedili u svemu ostalom: u javnom ritmu, u ekonomiji pažnje, u pretvaranju govora u tehniku utiska. Njihova pobeda nije došla kroz povratak antičkog učitelja retorike. Došla je onda kada je tehnika prestala da liči na tehniku i počela da liči na stvarnost.