Ovoga petka, moje oko nedremano opazilo je izvesnu količinu paučine na vrhu polica kućne biblioteke. Tamo gde u muku i tami CD tašni, boravi moje muzičko blago, popeo me unutarnji gonič na neurednosti u potkrovlju našeg gnezda u visinama ptičijim, u Osendorfu, na obodu Kelna. Nadvladala je radoznalost, šta je sve pohranjeno tamo. Već sam zaboravio. Nije zgorega katkad uspomene arhivirati, odložiti na izvesno vreme. Svaki ponovni susret deluje kao da je prvi.
Gle, ovaj prvi CD sa svojim pesmama poklonila mi je u Helsinkiju 2008. Miranda Vuolasranta, članica Konfederacije finskih Roma. Žena lepog, kao alabaster belog lica i kose duge do pasa koju je vezivala u pletenicu. Bila je odevena u tradicionalnu nošnju: svilenu belu košulju sa puf-rukavima i čipkanom kragnom i suknjom do poda (u slojevima omotan, ponekad do 14 metara dug somot). Još i danas Romkinje iz Finske nose svoju tradicionalnu nošnju i njih je sramota biti u drugoj odeći javno ili pred porodicom. U Finskoj, koja se deklarisala kao zaštitnik političkih, kulturnih i teritorijalnih prava manjina, među brojnije manjinske grupe spadaju Romi i Laponci koji žive na severu zemlje. Preslušao sam pažljivo sve pesme otpevane čistim i nežnim falsetom na Kalo finskom romskom jeziku, jednim od sedam individualnih jezika romskog makrojezika. Bili su to uglavnom zaslađeni staromodni šlageri koje i danas izvode poljski i češki Romi. Prvo slušanje bilo je dovoljno da mi jedna balada nastani sluh. Vokalno uspavljujuće izvođenje raščlanio sam na slogove i pokušao da napišem tekst na srpskom jeziku. Tako je nastala balada sa naslovom „Bez Imena“ na istoimenom albumu -prvencu popularnog pop-pevača, takođe romskog porekla, Saše Vasića.
– Ne znaš ti mene još, kazala mi je Miranda na rastanku zbog opaske da me tako upasana do grla podseća na ruske Babuške.
Evo uspomene iz Ulma, sa potpisom najpoznatijeg sving-gitariste u Austriji Harija Stojke, nećaka čuvene romske pesnikinje i slikarke Čeije Stojke. Njegova najupadljivija karakteristika jeste brzina kojom izvodi gitarska sola. Ali toliko učestalo, gotovo svakog drugog takta, da se osim te, formula jedan metronomske brzine preletanja po žicama, nema šta drugo upamtiti. U Salcburgu sam upoznao njegovog perkusionistu i sjajnu pevačicu, bračni par iz Novog Sada. Desetak godina ranije, u austrijskoj pokrajini Burgenlad, upoznao sam njegovu odličnu džez-pevačicu, (takođe iz Novog Sada !), koja mi se u garderobi poverila da je u nedostatku posla pevala narodnjake u kafanama po Vojvodini.
Retko posežem za CD-om sa svirkom koja me podseća na sving gitarsku obradu „bumbarovog leta“ iz opere Rimskog Korsakova. Sa Harijem sam se posle susreo najmanje desetak puta, u raznim gradovima Evrope. Pri svakom susretu mi smo se po pravilu iznova veoma, veoma srdačno i učtivo upoznavali.
Disk kojega sada držim u ruci, darovala mi je u Minhenu na Balkantage festivalu, Sintica Doči Reinhardt. Pamtim njen glas boje kafe i duvanskog dima, izgrađenog tembra, naočitu curu nesklonoj dužem razgovoru. Na bukletu, neskriveni eros proviruje iz njenog bosog stopala. Nasuprot strogim svetonazorima koji vladaju unutar romskih zakona, Marime – da se ženska obnaženost toleriše samo do grudi, računajući i grudi, kao dečiju trpezariju. Od stopala na gore obnaženost je najstrože zabranjena jer može lako mušku misao uputiti na zlonamerne vizije korena. Ta njena bosa noga, bez ikakvih asocijacija na fetiš estetizam, ostade mi ponajviše u sećanju od svih njenih vokalnih aktivnosti.
Na književnoj večeri u Gracu 2010. nastupao sam zajedno sa, kako je pisalo na flajeru, Diknu šnebreger triom. Na sam pomen izvođenja sving muzike povlačio bih sluh naunutra kao puž rogove. Međutim, nakon samo nekoliko taktova nisam mogao da verujem sa kakvom je tehničkom lakoćom, virtuozno i ritmički precizno, svirao mladi gitarista. Naslušao sam se do tada svega i svačega na temu svinga i sving parafraza. Ovaj mladić je izvajao svaki ton, sa izrazitim osećajem za melodiju; pod njegovim prstima izletale su triole oble kao ping-pong loptice. Istinskoj zvezdi u usponu, izrazio sam na kraju koncerta lično divljenje strukovno odabranim rečima. Razumeo sam iz osmeha na njegovom licu da mu se dopalo odsustvo ispraznosti. Diknu je rođen 1990. godine u Beču. Tek mu je dvadeset godina bilo tada, a već je sa 16. godina dobio Hans Koler, državnu nagradu Austrije za talenat godine.
Ne znam kako se udesilo da mi odprve ruku dopadne baš ova tašnica, ali su stala da me pohode sećanja na situacije i ljude za koje me veže upakovana kolekcija romske muzike.
Ni jedan od ovih diskova nije kupljen, svaki je poklon sa književnih nastupa i učestvovanja na konferencijama: Sastanak OECD-a u Varšavi, Holokaust Konferencije u Vašingtonu, Roma Media Program u Budimpešti, Festivalu poezije „Voix Mediterannee“ u Lodevu, itd. Na manje važnim susretima od Lisabona do Novosibirska, od Helsinkija do Kalzmate u Grčkoj, upoznao sam veliki broj romskih političkih aktivista. Gotovo svaki drugi Rom ili Romkinja nosili su u džepu CD sa muzikom sopstvene proizvodnje! Muzikalnost i politika, gotovo nespojivo, osim kod Roma.
Poznato je koliko je ciganska muzika uticala na muziku balkanskih naroda i do koje mere je inspirisala najznačajnije svetske kompozitore, Ravela, Dvoržaka, De Falju, Sarasatea, Bizea, Štrausa, Lista… Koliko je Cigana iznedrilo svetske muzičare od Manitas del Plate, Paka de Lusije, Bajramovića, Redžepove, Zamfira, Lakatoša, Veru Bilu, te orkestre od Taraf de Haiduk, Džipsi Kingsa, mađarskih „100 violina“ ili ruskog Trija Romen. Namenjeni prostor, neće biti dostatan daljem nabrajanju.
Sve značajniji filmski festival Berlinale otvoren je u glavnom gradu BRD projekcijom filma Đango, pričom o čuvenom romskom džez muzičaru Đangu Rajnhartu, (Jean Baptiste Reinhardt) gitaristi i kompozitoru koji je 1943. bežao od nacista.
Šta je muzika značila Romima, u svojim knjigama i studijama istraživači romske kulture, romolozi su saglasni: muzika je za Rome diljem viševekovna puta od Pendžaba i Radžastana bila trezor, nacionalna biblioteka ukupnog kulturnog pamćenja ovog velikog evropskog naroda. Čitavo blago romske usmene tradicionalne književnosti bilo je mumificirano pratnjom prenosivih muzičkih instrumenata. I na taj način preživelo je sedam vekova progona i pogroma u tadašnjoj Evropi da bi se ubaštinilo u generacije potomaka i uživaoca. Muzika je dakle preživela dočim su njeni izvođači prepušteni preživljavanju.
Predamnom je zinulo pitanje kao zjap: zašto su samo muzika Roma, Sinta, Gitanosa, Kalo, Manuša (itd) i muzički virtuozi koje je iznedrio romski narod, ostali paradigma njihove kulture sve do današnje 2017. godine i jedini proizvod pripušten demokratskom i visoko civilizovanom Evropskom salonu? Ostalom, dvanaestomilionskom nevidljivom horu pripadnika pepeljuginog plemena, preostalo je samo da slušaju sopstvenu muziku sa udaljenih dvorova.
U višegodišnjim izveštajima, organizacije poput Amnesti internešenal i Hjuman rajts voč, naglašavaju da je društveni i socijalni položaj Roma u svim zemljama Evrope veoma nepovoljan, a život sveden na umetnost preživljavanja.
U danima kada su bile širom raširene ruke i vrata BRD u znak dobrodošlice velikom broju migranata, tokom noći ili u ranu zoru, sakupljane su u gomile čitave porodice romskih izbeglica sa Balkana i deportovane natrag u nevid i nečuj svojih „sigurnih zemalja“. Licemerje? Politika dvostrukih standarda? Produženi, plišani Holokaust, Porajmos, Samudardipe? Nemam ideju kako nasloviti ovaj paradoks vraćajući nosače zvuka u mrak i muk CD tašne, odustajući od prašine jer se toliko nakupila nad otvorenim pitanjima da će se sve teže dati pobrisati.
Romi nevidljivi evropski narod, koji ima zvuk, ali nema sliku.
