.
.
.
Jasmina Ahmetagić, rođena 1970. u Beogradu. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, gdje je magistrirala i doktorirala s temom „Biblijski podtekst srpske proze od druge polovine dvadesetog veka (R. Konstantinović, M. Kovač, D. Kiš, M. Pavić, B. Pekić, V. Dobrivojević)“. Doktor književnih nauka, vanredni profesor i viši naučni saradnik. Bila je profesorica u Zemunskoj gimnaziji, koju je i sama završila, radila je u dva navrata u Narodnoj biblioteci Srbije, bavila se lekturom, predavala je na Internacionalnom univerzitetu i Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, radila je u Institutu za srpsku kulturu na Kosovu, kratko je bila na Univerzitetu „Alfa“ u Beogradu. 27. januara 2015. dobila je nagradu „Nikola Milošević“, za knjigu „Pripovedač i priča“, koja se od 2002. dodjeljuje u Srbiji za najbolje djelo iz oblasti filozofije, estetike i teorije književnosti i umjetnosti, za prethodnu godinu. Nagrada joj je svečano uručena 9. februara 2015, u prostorijama Radio Beograda.
.
.
Prva riječ koji ste izgovorili?
.
Ne i neću.
.
.
Vaše prve igračke?
.
Morale su to biti razne zvečkice, kao kod svih beba, mama kaže da sam prvoj lutki otkinula glavu i noge da vidim šta ima unutra, ali se ja toga ne sećam, a sećam se klikera, praćki i pištolja (valjda zato što je mama na njih nerado gledala, praćke i “municiju” bi zaplenjivala, a za kupovinu pištolja i mitraljeza sam morala slomiti tatu), sećam se štapića koji služe za učenje računanja, a meni izigravaju cigarete, tako da sam simbolički propušila pre polaska u školu. Mama me je uporno gurala ka lutkama, ja sam htela pištolje (sećam se svog plavog pištolja, sa crnim delovima na dršci, koji mi je kupio tata), a povodom moje želje za mitraljezom, u nadgornjavanju sa mamom, tata i ja smo izgubili. Kasnije je meda bio najvažniji. Zapravo dvojica meda, jedan mali žuti i jedan veći meda Pepito. Kada su mi doneli Pepita, mama je smatrala da sada žutog medu možemo baciti, jer je star. I onda ga je bacila s terase, umirujući me da ja imam novog medu, a tog starog neka uzme neko dete koje naiđe i kome treba. Zamislite tu utilitarnu perspektivu odraslih! Moja sestra je pošla u prodavnicu, pokupila medu i prokrijmčarila ga nazad u kuću. I danas imam Medu, samo je to vlastito ime plišanog psa.
.
.
Vaše igre?
.
Umela sam satima da se igram sama, imala sam svoje sanduče metalno u kome su bile nekakve knjige i sveske, gde sam crtala, pisala, svaštarila, kao nešto učila… nemam pojma šta sam to mogla ispisivati i fantazirati, to je bilo pre polaska u školu… Sa sestrom sam se igrala škole, bila sam učiteljica, ali to su igre u kojima u isti mah imate brojne uloge: obe imamo po lutku, pa smo mame svaka svojoj, a onda sam ja učiteljica, a kada njena lutka nije dobra, mora kod direktora što sam opet ja, a ponekad je i ona.. a kad se pitanje vlasti pokrene u igri, onda sam ja pravnik, mama kaže da sam u petoj godini u borbi za vlast sa sestrom obznanila da direktor ništa ne sme da uradi a da ne pita pravnika, te ću biti pravnik J Sa bratom od ujaka sam se igrala partizana i četnika… stalno sam bila Jastreb iz Kapelskih kresova J, a kad se dozvole ženske uloge Ina, takođe iz Kapelskih kresova, a igrali smo se i čarobnjaka i vila, izgovarala sam nekakve čarobne formule koje preobraćaju svet naopačke. Igrala sam se mnogo, društvo sam nalazila za tili čas, izlazila sam napolje kao da imam radno vreme sa krparicom i lutkom i sa devojčicama provodila celi dan… Od igranja lastiša sam pocepala djonove na cipelama, ali nisam prijavila roditeljima, da ne gubim vreme na kupovinu cipela, što se ipak desilo kada je to mama otkrila. Strasno sam vozila i rolšue.
.
.
Kao dijete želeli ste da postanete?
.
Trafikant. Bili smo na moru, ja sam imala 6 godina i obznanila sam jednog jutra roditeljima i njihovim prijateljima da želim da budem trafikant – upravo sam tu reč upotrebila i zbog nje su me godinama ti porodični prijatelji zvali “trafikant”. Objasnila sam da je poenta u tome da ljudi dođu, kupe novine i cigarete i ostave me na miru da čitam; tako bih čitala i bila tek povremeno prekidana mušterijama. Nešto kasnije sam, valjda shvatajući da postoje i drugi putevi do čitanja, želela da budem direktor biblioteke. U igri moći sa sestrom, javlja se ideja o pravniku, a ideja da budem astronaut bila je više podržavanje i podražavanje sestrinih snova.
.
.
Prvo slovo koje ste naučili?
.
Ne sećam se pojedinačnih slova, jer sam naučila sama da čitam i pišem. U petoj godini sam tražila mami da mi donese knjige iz biblioteke, ona je kazala da će i to doći kada savladam slova, kazala sam joj da znam, ona je dohvatila prvu štampanu stvar koja joj je bila pri ruci, a to je bio časopis Kekec i pružila mi da dokažem svoju tvrdnju. Pošto sam čitala tečno, mama je bila šokirana, ali sam zaslužila svoju prvu turu knjiga.
.
.
Šta Vas je rastuživalo?
.
Ne sećam se razloga, sećam se da je tuge bilo. Iz današnje perspektive, rekla bih da je to rana verifikacija melanholičnog karaktera. Na primer, sećam se sebe kako se spuštam biciklom niz ulicu, imam 6 godina, tek smo se doselili u stan u kome i danas živim, razloga za tugu baš i nema, ali se sećam da sam ispunjena tugom… Imam u glavi pojedinačne epizode u kojima sam tužna, ali ne znam zašto: tako se, na primer, fotografišem sa razredom u četvrtom osnovne, u školskom dvorištu, i ja se sećam da sam iz nepoznatih razloga preplavljena tugom. Bilo je i manipulacije tugom: kada mi mama ne da da idem napolje, namestim se na terasu i tužno gledam s prozora, sve dok me ne vidi tata, onda on izvrši uticaj.
.
.
Društvo u najranijem djetinjstvu?
.
Ja sam došla na svet u kome je već bila moja, dve godine starija sestra (ta s kojom se igram škole), a živeli smo u ujakovoj kući, gde se godinu nakon mene rađa brat (taj s kojim se igram partizana i čarobnjaka, a mnogo se i tučemo). Tako da ulazim u svet u kome već imam društvo, I oni jesu moja prva sredina. Inače sam lako ulazila u svaku sredinu, lako sam nalazila društvo, problem je bio vratiti me u kuću, jer sam zaboravljala vreme, preskala ručak. Zato sam rano dobila sat i obavezu da se orijentišem u vremenu, a mama priča da je na moru sestru stalno tražila u vodi (jer je odlično plivala i odlazila daleko), a mene po plaži, jer sam se udruživala sa svim uzrastima neviđenom brzinom, pa i sa starijim ljudima, a ona je ima paranormalan strah da će me neko samo ukrasti i odvesti. Igrala sam se sa devojčicama iz kraja, bilo da je to u naselju u Zemunu, bilo da je to u Banjoj Luci – imala sam tu, kod tetke, čitav jedan kružok sa kojim sam provodila leta. Interesantno je da se sećam grupe, ali ne i pojedinaca: čini se da je igra bila važnija od ličnosti. Sećam se samo jedne Veronike iz Banja Luke sa kojom sam se dugo dopisivala.
.
.
Prvi bicikl?
.
Imam samo jednu sliku u glavi, kako nas tata uči, sestru i mene. Čini mi se da sam bila veštija, kao što sam inače bila vešta u penjanju na drvo i drugim fizičkim aktivnostima. Ali, mama je stalno strahovala, od toga da nas neko ne ukrade do toga da se ne polomimo, i kad nas je tata naučio da vozimo, mama se dosetila da nam sakrije bickil, te da nas sačuva… Oko bicikla je stalno bilo sporova, mama je htela da vozimo samo pod njenim ili tatinim nadzorom. Sestra je digla ruke, a meni je ipak vožnja bicikla upisana u prvo zemunsko sećanje.
.
.
Prva lopta?
.
Ne sećam se.
.
.
Šta Vam beše najteže u školi?
.
Bilo mi je teško da budem mirna i da podnosim autoritete, najčešći razlog maminog odlaska u školu je to što ja pričam na času i to što se zbog nečeg bunim. Bilo mi je teško učenje bilo čega napamet, tako sam ubeđivala majku da tablica množenja apsolutno ne mora da se nauči napamet, da nam to učiteljica nije rekla, da je besmisleno to upamćivanje. Bogami joj nije bilo lako da nešto tako očigledno utuvi u moju glavu, jer se ja živo sećam svoje uverenosti da sam u pravu. Posle mi je bilo besmisleno da učim o nervnom sistemu člankovitih glista, kad ni o svom nervnom sistemu ne znam ništa – samim tim mi je bilo teško.
.
.
Učiteljica?
.
Volela sam svoju učiteljicu Gordanu Kalabu, koja je bila mlada, lepa, dobra i trudna (zato je u trećem razredu menjaju neke druge, koje nisu bile loše, ali su ipak zamena…). Volela je i ona mene, da li previše kako se učinilo mojoj mami, ili baš kako treba, kako je izgledalo meni, ne znam, tek majka, strahujući da se ne razmazim, interveniše: objašnjava učiteljici da sam ja mnogo mazno dete i da mi ne pokazuje svoje emocije baš previše. Zaključujem da sam se takmičila sa učiteljicom, jer je pitam, kad mi kaže da najbolje čitam u razredu, da li je čitam bolje od nje. Ili izlazim na tablu i hodam spoljašnjom stranom stopala, ona pita zašto tako hodam, kažem: “pa da me primetite”. To je učiteljici bilo beskrajno simpatično, ali ne i mami koja je u tome videla manu koju treba suzbiti ili bar držati pod kontrolom.
Pa ipak se živo sećam događaja koji mami ne daje za pravo. Za Novu godinu, u četvrtom osnovne, učiteljica je napravila poštansko sanduče i trebalo je da svi pošaljemo kome želimo iz razreda čestitku. Ja sam dobila čestitku od svih drugova i drugarica iz razreda. To je za mene bilo veliko iznenađenje, i osetila sam se zaista voljeno.
.
.
Predeli Vašeg detinjstva?
.
Na jednom proplanku u naselju u Zemunu provodila sam silno vreme sa drugaricama, igrajući se do samozaborava. Banja Luka je značajan grad mog detinjstva jer je tamo živela tetka, mamina sestra, a imala je dvoje dece, i provodili smo skupa letnje i zimske raspuste, Nove godine, bilo kod nas, bilo kod njih. Čekale smo, sestra i ja, ko zapete puške, raspuste i praznike. Kod tatinih smo išli u selo – to je planinsko selo kod Priboja, Krajčinovići, gde je uvek bilo puno dece, različitih uzrasta, sve braća i sestre, u toku dana idem s braćom da čuvamo krave i ovce, uveče se igramo, često igramo karte, “magaraca”, puno je smeha… Kasno sam videla selo, tek u šestom razredu osnovne škole, ali više sam volela da idemo u selo nego na more (a zbog mojih sinusa i bronhitisa more se nije preskalo), a i danas više volim planinu no more. Valjda zbog kasnog kontakta sa selom nisam nikad uspela da budem na ti sa životinjima.
.
.
Da li ste pisali ljubavna pisma?
.
Nisam.
.
.
Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gdje je šta radi?
Sećam se svih prvih simpatija, jer ih je bilo više – u najranijem uzrastu sam nekoliko dana naklonjena jednom, a posle nekoliko dana drugom dečaku, i tako u krug. U kasnijim razredima osnovne škole zaljubljena sam u jednog Gorana, godinu dana starijeg od mene, koji svira gitaru u nekom bendu i ne važi baš za momka kojeg bi majka izabrala za zeta, ali to nije ni važno, jer se ta zaljubljenost svodi na posmatranje iz daljine i ponekoj razmenjenoj rečenici. Nije čudo što pojma nemam ni gde je ni šta radi, jer se nisam našla u njegovom društvu, ni kada sam u to društvo bila pozvana: znala sam gde mi nije mesto. Zanimljivo je kako sam ja, kao mala, razumevala koncept zaljubljivanja. Sestra se u Banjoj Luci zaljubi u jednog dečka, i ja se zaljubim. I onda mi sestra od tetke kaže da ne mogu da budem zaljubljena u njega, jer je u njega zaljubljena Senada. Ja sam razumela da je ona već napravila izbor “za nas”, šta sad ja moram u nekog drugog da se zaljubljujem. Prvi dečko, u smislu držanja za ruke i dogovorenih susreta, bio je dečak iz škole, i iznenada je umro pre nekoliko godina.
.
.
Vaš nadimak iz škole?
.
Nisam imala nadimak koji je bio opšte prihvaćen. Za sve sam bila Jasmina, samo za najbolju drugaricu Jasna, što je kasnije, kad sam bila student, bilo rezervisano za njen socijalni krug u koji me je uvela. U kući su me zvali Jaca, majka je bila posebno kreativna kada sam ja u pitanju, to Jaca je stalno nekako obrtala, dodavala slova, rimovala, pa bismo dospevali do najčudnijih kombinacija, koje ne bih da navodim jer bi bogami mogle zvučati i uvredljivo, a to nije bilo ništa drugo do balkanska nežnost.
.
.
Da li ste se tukli?
.
Tukla sam se s bratom od ujaka (redovno i ravnopravno), sa sestrom (koja je valjda ukapirala hijerarhiju, da su njoj autoriteti tata i mama, a meni, kao najmlađoj u kući, i ona). Tukla sam se jer sam izabrala tatinu strategiju, a ne maminu. Naime, sestra i ja smo bile izložene najpre maminoj pacifističkoj teorija koja nas je učila da se sklanjamo kad nas neko dira, jer smo devojčice i ne treba da se tučemo. Mama bi, verujem, tako učila i sinove, jer slutim da je nije brinula rodna uloga već da joj detetu ništa ne fali. I mi smo se sklanjale. Tata je onda rekao da ćemo se tako sklanjati svima, pa i mnogo slabijima od sebe. Njegova je strategija bila da nikada nikoga ne napadamo, ali da uzvratimo kad god procenimo da smo jače. I mi smo, sledeći tatinu strategiju, vrlo brzo bile nedodirljive.
.
.
Šta ste čuli o Vašim precima?
Imam jednog strica koji je najupornije tragao za tim ko smo i odakle smo. Od njegovih istraživačkih zaključaka do mene su dopirale mrvice. Tako sam načula da smo došli iz Anadolije, što mi nije delovalo uverljivo, pa se sećam silnog smeha na jednoj sedeljci, kada sam mašti dala na volju, opisujući mučan put na kamilama iz Anadolije. Potom sam od istog izvora čula da potičemo od Tanovića, iz Crne Gore, tačnije iz Herceg Novog, te smo izbegli u Hercegovinu, gde smo primili islam. Iz Hercegovine dolaze na prostor u blizini Priboja dva brata Ahmet Ahmetagić, koji je bio kurah (kako mi objasniše, “vrhovni hafiz”), to je titula koju je dobio jer se 6 godina školovao u Kairu u verskoj školi i Šaćir Ahmetagić. Zamenili su zemlju, te Ahmet uzima deo “kod Kule”, a Šaćir Radaje. Ahmet je imao sina Mustafu, koji je dobio 6 ćerki i jednog sina, mog dedu Ahmeta. Čula sam i da su mog strica Remziju, kada je bio dečak od 15 godina, zaklali četnici kod jabuke koja raste u dvorištu.
.
.
Preci koje ste sreli?
.
Živeli smo sa nanom, majčinom majkom, do njene smrti, do mog polaska u školu. To je bila izvanredno mudra, nepismena žena, i bili smo za nju jako vezani. Tatine roditelje sam videla svega nekoliko puta u životu, jer je to mnogočlana familija, u kojoj se veze održavaju na drugačiji način. Tatin otac, Ahmet “od Kule”, kako nas tamo označavaju kad pitaju od kojih smo, imao je dve žene u isto vreme i kuća u selu bila je podeljena na dva dela: u jednom je živela moja nana sa svojima, a u drugoj nena, kako smo mi zvali tu drugu ženu, sa svojima. I sad zamislite svu tu svojtu, jer su obe imale po sedmoro dece, sve te tetke i stričeve i njihovu decu, to je ono što je meni selo činilo prezanimljivim. Deda, Ahmet od Kule, bio je po karakteru pravi razmaženi jedinac (kao jedini sin među sestrama), tiranin, a ja ga pamtim iz već poodmaklih godina kao duhovitog i unucima, pogotovo onim najživljim, veoma zanimljivog.
.
.
Slika oca?
Miran, malorek čovek, dobar i blag. Ne otvara usta za badava, a u tome šta mu nije za badava prepoznaje se plemenitost posebne vrste: duhoviti komentar, detinjasta šala, to mu je jednako vredno kao i savet, uvek kratak, ali upečatljiv. Sećam se, na primer, da mi o ljubavi kaže: “Strašno je teško održati jednu vezu, odnos sa drugim čovekom, teško je i kada stalno govoriš istinu. Ali, ako lažeš, nemaš nikakve šanse. Lagati je glupo.” Sećam se i njegove definicije uspešnog čoveka, sebe je smatrao uspešnim: “Živim u slozi i ljubavi, sa ženom i dve super ćerke, šta mi još treba?” Majka je bila zadužena za sva socijalna prenemaganja i konvencije, a on je bio iskren. Tako zaspi dok su nam gosti u kući, majka ga trgne, a on kaže: “Izvinite, bili ste mi dosadni.” Njega su svi voleli. Iz današnje perspektive mi se čini da je on jako dobro znao razliku između bitnog i nebitnog.
.
.
Šta danas želi Vaša majka?
.
Moja je majka potpuno pomirena sa smrću, a živi vedro. Ali znam da svaki dan misli da bi to mogao biti njen poslednji dan. Čini joj se da je dugo živela, ali to je zato što svoga oca i ne pamti, majka joj je mlada umrla, pa joj se čini da je ona sama već sve nadmašila. Pogotovo od tatine smrti, a potom i važnih gubitaka koje je podnela poslednjih godina. Ona je fokusirana na sestru, mene i svog unuka, sebi želi želeći nama.
.
.
Fudbal ili košarka?
.
Nijedno.
.
.
Gdje je otišla Vaša prva plata?
.
Moja prva plata je bila u mojoj osamnaestoj godini, u proleće, kada sam spremala prijemni za fakultet, a mama nije želela da me pusti tog leta na more sa društvom, te je kao razlog protiv kojeg ne može biti pobune navela to da nemamo novca. Onda sam se zaposlila u Večernjim novostima, radila koješta, a mama se našla u drugom problemu tvrdeći mi da neću položiti prijemni jer idem u školu, honorarišem i spremam prijemni paralelno. U svakom slučaju, zaradila sam džeparac za more (ispostavilo se da imamo novca, pa mi je dala i mama), te sam posle prijemnog otišla na more. Kada sam zaista počela da radim, nakon završenog fakulteta, u Zemunskoj gimnaziji, ta je plata bila tako mala da je se i ne sećam kao značajnog prihoda.
.
.
Gdje Vam beše lepše, u danima ili u noćima?
.
Noć je moj izbor. Za rad, čitanje, kontemplaciju. Iskreno govoreći, žao mi je bilo da noć ne prospavam radi izlaska. Ali, šta god da sam radila, noć je doba kada je lakše biti ufino sa sobom i svetom.
.
.
Da li ste ikada poželeli da budete glumica?
.
Jedna od mojih noćnih mora – san koji se povremeno ponavlja – to je da ja želim da upišem književnost, ali me roditelji preko veze upisuju na FDU, i sad moram da se bavim glumom. Ako potoji zanimanje kojim nikad ne bih volela da se bavim, onda je to baš da budem glumica.
.
.
Da li ste poželeli da odete?
Zapravo ne. Ja poružnim kad odem iz Srbije, i prolepšam se čim se vratim. Imala sam i jedan pokušaj da odem u Holandiju, ali to nije bila unutrašnja želja, već logičan put u datim okolnostima – zato valjda nisam ni dospela gde sam naumila i dobro je da je tako ispalo. Sad možda češće no ikada pre pomišljam da bih volela da odem, jer se dugo već osećam kao osoba bez poslovnih izazova, ista meta – isto odstojanje, kao da su mi putevi u Srbiji već propisani, zna se šta mogu šta ne mogu. Još napisanih tekstova ili još knjiga neće me odvesti nikuda u spoljašnjem smislu, samo u unutrašnjem, dublje u temu kojom se bavim, što je sasvim ok, ali ne bi loše bilo imati i neke izazove u spoljašnjem svetu.
.
.
Vaša leta?
.
Nisu mi važna ni leta ni zime, ni radno vreme ni godišnji odmori. Moja je mera isključivo unutrašnje vreme. Iskusila sam da u toku leta u unutrašnjem smislu može biti ciča zima, te mi se ne ide ni na odmor, ni na putovanje, ali i da odjednom želim nekuda da odem – pa to i uradim. Malo je ponavljajućeg i obavezujućeg u tom smislu da se negde obično provode odmori. Ali, ponavljajuće je, na primer, to što mrzim vrelinu leta, pa sam znala da pobegnem kod sestre u Holandiju, obično čitav avgust, i spojim druženje sa njom, nešto kao miholjsko leto (kad imate sreće), i pisanje. Volim da pobegnem na planinu više nego na more, ali kad na tom tzv. odmoru želim da radim i mislim, izaberem planinu, a kad želim da se družim, izaberem more. Mene zelenilo i priroda odmaraju, a “plažne aktivnosti” umaraju jako.
.
.
Grad?
.
Istanbul sa svojim kontrastima okupljenim na jednom mestu, Berlin sa svojim kosmopolitizmom, Pariz koji vas mami da ga prelazite pešice – to bi bili moji gradovi. I, naravno, Beograd – već na aerodromu se prolepšam.
.
.
Selo?
.
Da bude planinsko, raštrkano, nalik na Krajčinoviće, koji su formirali moju predstavu o selu.
.
.
Planina?
.
Durmitor je moj hronotop sreće.
.
.
Pustinja?
.
Nisam posetila nijednu.
.
.
Zašto se ljudi zaklinju?
.
Valjda da bi bili uverljivljiviji, posebno sebi, iako je dovoljno da i ne, a sve što je više od toga od đavola je.
.
.
A zašto proklinju?
.
Zato što je njima najgore.
.
.
Čemu služe milioni zakona i propisa?
,
Kada bi se ljudima ostavilo da delaju po savesti, vapili bismo za zakonima i propisima. Izgleda da su, ma koliko neki bili apsurdni, pouzdaniji od ljudske prirode.
.
.
Kome verujete?
.
Svima sa kojima se družim. Kad ne verujem, prestanem da se družim.
.
.
Pred čijom slikom ste najduže stajali?
.
Preko puta Mona Lize u Luvru, bar kada sam ja tamo bila, nalazila se raskošna Svadba u Kani Paola Veronezea. Ispred Mona Lize je bila takva stiska da se Veronezeova slika mogla mirno posmatrati, a potrebno je znatno vreme da se uopšte sagledaju njeni motivi. Ljudska vreva, detalji, karakterizacija prikazanih ljudi, dramatičnost, svet u pokretu, to je ono što je, laičkim jezikom kazano, mene potpuno zadivilo. Ćupovi iz kojih se toči vino, ili psi na slici, mogli bi biti centralna tema, a to je stoti deo sadržaja ovog platna.
.
.
Kurosava ili Bergman?
.
Bergman.
.
.
Začin?
.
Bosiljak.
.
.
64?
.
Znam pravila igre i to je sve. Ne privlači me.
.
.
Vaši strahovi?
.
Brojni. Bojim se jakih vetrova, pa i jakih kiša, nepogode da i ne pominjem. Pasa, mačaka i ostalih životinja. Narcističkog poremećaja ličnosti. Mraka. Nepoznatih ljudi koji koračaju iza mene. Ponekad i sebe.
.
.
Šta čekate?
.
Iznenadnu silu koja se pojavljuje i rešava sve.
.
.
Čime se utešiti?
.
Knjigama, prijateljima i ljubavlju. U najvećem ličnom mraku, samo verom.
.
.
Čega se stidite?
.
Stidim se u konvencionalnim socijalnim situacijama. Tamo gde je potreban “small talk”.
.
.
Praštate li?
.
Da. Možda je to posledica zaboravnosti, mnogo zaboravljam i ne mogu da putujem kroz život sa suvenirima iz prošlosti, otpuštam situacije, događaje, uvrede, povrede. Kao kada zaboravljate siže romana, prvo zaboravljate kauzalitet koji je događaje uvezivao u celinu, pa na kraju ostane tek utisak i poneka slika. Sve mi se pre ili kasnije zadrži u sećanju u tom obliku: opšti utisak i niz slika. Ko bi pamtio sve te motivacije koje je nekada precizno znao i opsesivno osvežavao sećanjem ili govorenjem i pisanjem.
.
.
Tražite li da Vam se prašta?
.
Da, čim shvatim grešku. Ako nisam zatražila, još nisam shvatila.
.
.
Čime se ponosite?
.
Ponosim se svojim prijateljstvima.
.
.
Ko Vas je razočarao?
.
Neki bivši prijatelji, neke bivše ljubavi. Uvek istim: ljudi su manji no što bi smeli biti. Razočarava me svakodnevno manjak empatije, egoizam, stalna potreba da se govori o sebi, ma šta, ma kad. Konstantna buka koju ljudi proizvode razmenom reči, a ne misli ili osećanja, umara me, nervira i razočarava.
.
.
Koga ste Vi razočarali?
.
Ne znam, niko mi to nikada nije otvoreno rekao.
.
.
Čemu uvek dajete prednost?
.
Ljubavi, vrlini i tišini. Prečesto klađenju na nemoguće.
.
.
Šta posvećujete voljenim bićima?
.
Misli, vreme, energiju. Životne resurse.
.
.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
.
Na mahove. Budući da je bezbrižnost pitanje mudrosti a ne životnih teškoća, još učim… a uspevam možda više sad nego kada sam sve razloge za bezbrižnost imala.
.
.
Šta dalje?
.
Ne znam, niti mogu znati. Uvek sam osmišljavala samo delić puta pred sobom. U susretu mojih planova sa brojnim nepoznatim, jer nas nešto uporno osmišljava izvan nas, aktualizuje se naša sudbina.
.
.
.
.
Razgovarao Enes Halilović
.
.
.
.v
