RODITI I BITI
(Aleksandar Tanurdžić, Lakrimarijum, Prometej, Novi Sad 2022)
Na listu književnih stvaralaca Aleksandar Tanurdžić se upisao još 2013. godine svojom prvom pričom Terevenka, da bi pozornost književne javnosti na svoj rad skrenuo prvim romanom Usta mi puna višanja (2020). Nagrade koje su Tanurdžiću izmakle za prvi roman, usledile su za roman Lakrimarijum za koji je do sada dobio nagrade „Grozdana Olujić“ i „Stevan Sremac“.
U romanu Lakrimarijum Aleksandar Tanurdžić obrađuje veoma važnu temu ne samo u književnom narativu, već i u životu. Reč je o položaju nerotkinja u društvu i porodici. Iako se može steći utisak da je osobenost ovog dela u tome što se tema nerotkinje otkriva iz prizme autora, a ne autorke, što bi bilo očekivanije, moramo se setiti i Ćosićeve Simke iz romana Koreni, koja kao i Ana, junakinja Tanurdžićevog romana, bije istu bitku. Vezu Lakrimarijuma i Korena uspostavlja i prezime Katić, koje prepoznajemo kao usud ženske patnje i borbe za potomstvom.
Autor priči o ovoj, i danas u 21. veku tabuiranoj temi, prilazi iz ugla glavne junakinje. Iako je narativ u trećem licu, jasno je da sve u romanu od emocije do sagledavanja sebe i drugih polazi od glavne junakinje i njene percepcije sebe i stvarnosti, kao i ljudi koji jesu ili su bili deo njenog života. Tako, Anu Katić pratimo kroz njene odnose sa suprugom, lekarima koji je doživljavaju kao još jednu sintagmu „I rest my case“, i prijateljicama od kojih je još sa dvema bila u kontaktu, i to sve ređem i šturijem, jer „nije imala ništa novo da im kaže“ (60), budući da je „sada živela u drugom i drugačijem svetu kao i toliko drugih žena“ (60).
Borba za potomstvo je borba za sopstvo, za pravo na intimnost, na odluku, želju, za ostvarivanje prava koje vrlo često biva na udaru društva i sagledavano kroz lupu društvenog morala. Iako ih Tanurdžić eksplicitno ne navodi, jasno se može naslutiti plejada pitanja i saveta: Koliko ste u braku? Još nemate dece? Šta čekate? Ima li šta novo? A trebala bi da odeš kod mog ginekologa… Čula sam ovaj čaj je dobar… Jedna moja rođaka kaže da ima žena u selu…
Žena je sama i Ana je sama. Svaki savet, čak i majčin, za nju ništa ne znači. Ono prazno, šuplje, što odzvanja u njenoj utrobi, samo pojačava potrebu za borbom. Neuspele oplodnje, terapije, krvarenja u kojima ističe ono što još nije postalo život, uzrok su mnogo dubljim problemima. Junakinja Tanurdžićevog romana Ana Katić, u potrazi za ispunjenjem sna, (onog u kojem svaka devojčica u sebi vidi nevestu, ženu, majku) suočava se sa surovom realnošću nerotkinje, jalovice. U traganju za slikom iz sna Ana gubi vezu sa porodicom, prijateljima, suprugom. Željeni i slućeni život dobija drugačiji tok, biva istočen u lakrimarijumu koji je simbol svih iskapanih i neiskapanih suza, svih grčeva, pitanja, patnji i krikova žene koja se bori da fizički i psihički pobedi iskušenja koja su pred njom.
Važnu temu o sterilitetu, Aleksandar Tanurdžić sagledava kroz psihološku dramu junakinje i kroz ličnu tragediju progovara i o onoj društvenoj, koja pokazuje koliko je današnje društvo nespremno da razume i podrži ženu u njenoj egzistencijalnoj borbi.
Elma Halilović
