Kanon uzaludnog umovanja
(Kanon potištenog uma, Filip Grbić, Vulkan, 2023)
Filipa Grbića znamo kao autora tri romana, “Ruminacije o predstojećoj katastrofi” (2017), za koji je nagrađen prestižnom nagradom “Miloš Crnjanski” za 2016 i 2017. godinu, romana “Prelest”(2018), a sada i Kanona potištenog uma.
Naslov, moto i korice ovog novog Grbićevog romana ustanovljuju temu priče, „Najlepše je uopšte i ne roditi se”, što je ujedno i citat iz Sofoklovog „Edipa na Kolonu”. Nadovezujući se na tu misao, na koricama je slika freske „Grobnica ronioca“ (480─470) g.p.n.e, na kojoj mladić skače u vodu, oslikana na tavanici u Pestumu. Ovaj skok u vodu, odnosno skok u smrt predlaže ideju da smrt nije tako loša kao što mislimo da jeste, kao ni da život nije tako dobar kako želimo da mislimo o njemu (130). Naziv romana Kanon potištenog uma se oslanja na naziv Kantovog dela Kritiku čistog uma i u ovom romanu glavni juank Adrijan, po obrazovanju filozof, predlaže „istorijsku korekciju” Kantovog dela, menjajući princip „kritike” „kanonom” i pridev koji opisuju um iz „čistog” u „potišten”. U romanu se objašnjava da je princip „kanona” u stvari izgovor da junak ne „uradi ništa sa sobom”, pri čemu se njegovo obrazovanje stavlja u kontrast sa njegovom lenjošću, što ga čini „suvišnim čovekom” ili gončarovskim junakom. Na taj način, dijalog sa drugim piscima nije samo dijalog, već Grbićev obrt književne tradicije koju potčinjava temi ili poenti svog romana, a to je da je život besmislen.
Priča prati živote tri glavna junaka, Adijana, Vedrane i Dejana, koje priovedač naziva „moji prijatelji”, a Vedranu „moja sestra”. Na početku romana upoznajemo Adrijana koji pravi određene izbore koji ga vode na put upoznavanja druga dva glavna junaka.
Moto romana da je najbolje biti nerođen, ostvaruje se prvo preko Adrijanove priče. Adrijanov životni put je određen već njegovim imenom, te zato on u sebi nosi i nešto od karaktera glavnog junaka Hadriajanovih memoara Margerit Jursenar. Postavši doktor filozofije bez doktorata, sa zvanjem, ali nedosledan svojim ciljevima i planovima, Adrijana susrećemo na prekretnici njegovog ušuškanog života, onda kada puni četrdeset godina, što svima drugima znači više nego njemu. Svi događaji na Adrijanovom putu su usmereni ka nameri i želji njegovih bližnjih, da konačno „uradi nešto sa sobom”.
Prvi korak u Adrijanovoj promeni je poklon od majke i sestre Suzane, koji ga tera da se trgne iz društvene zapuštenosti i lenjosti. Dobija francuskog buldoga Tristiciju, ne bi li barem upoznao druge „kučkare”. Šetajući Tristiciju tako upoznaje Dejana i ljubiteljku pasa Vedranu, sa kojima ubrzo postaje nerazdvojan. Drugi korak se odnosi na Adrijanov „nesporazum sa spoljnim svetom”, koji ispoljava kroz potpuno nepoznavanje ljudske psihologije. Kao i njegovi bližnji, i Adrijan zaista hoće da „uradi nešto sa sobom”, a to „nešto” je traženje posla na poslovnoj mreži LinkedIn, ali u jedinstvenoj niši, niši „Gospodara života”. Adrijanova društvena zapuštenosti onemogućila ga je da predvidi da će asocijacije većine ljudi biti seksualne prirode, te se tako samo u izvesnom smislu na pogrešan način izložio svetu, nakon čega je bio i osramoćen. Ali još gore, oglas je dotakao i život njegovog oca, tajkuna Žarka, koji mu takođe daje poklon uz pomoć kojeg treba da „uradi nešto sa sobom”, a to je fascikla sa grbom firme.
Interesantno za ovaj roman je to što priču o upoznavanju troje junaka saznajemo iz perspektive svakog od njih, što se ogleda u postupku menjanja fokusa sa priče jednog, na priču drugog junaka. Prvo iz Adrijanove perspektive srećemo Dejana koji šeta dobermana Kasjara, da bi mu Adrijan ispričao o zborniku na kojem radio, dok Dejan njemu priča kako treba bežati iz grada u selo. Potom se pridružuje Vedrana koja traži da se slika sa dobermanom i ulazi u razgovor sa Dejanom.
Zatim se priča prebacuje na Dejanov fokus, a ovog junaka pokreće samo jedna želja u ime koje je napravio mnogo loših poteza, a to je da ode iz grada u selo. Dejan je iz nepromišljenosti poverio sve što je imao čoveku kojeg je slabo poznavao, zbog čega je zapao u ogromne dugove iz kojih sada ne vidi izlaz. Potraga za izlazom iz dugova i pastoralnim idealom ga vodi u odluku da, sa novim prijateljima, Adrijanom, kojeg je upoznao u parku dok je šetao psa i kojeg gotovo da i ne razume dok govori, i mladom psihološkinjom Vedranom, krene u preduzetničku avanturu.
Fokus se potom prebacuje na Vedranu, koju pripovedač naziva „moja sestra”. Vedrana je studentkinja psihologije, živi sa ocem i maćehom „koji je zlostavljaju” (83). Ima dogovor sa ocem da joj pruža luksuzan život, a ona da zauzvrat studira psihologiju i ide kod psihologa kako bi jednom nasledila porodični biznis od svog oca. Vedrana mrzi svoj dom, koji naziva „Gvantanamo”, i jedina svetla tačka joj je mladić kojeg je upoznala sa trinaest godina, ali koji nikako nije imao hrabrosti da joj se obrati. S dijagnozom „temeljne tuge” Vedrana, u parku vidi dva čoveka, „pandura” Dejana i „ukletog pisca” Adrijana, sa kojima postaje nerazdvojna i zajedno sa njima nezadovoljna životom.
U reminiscencijama o životu junaka, putem govora pripovedača, pisac na nekoliko mesta izražava svoj stav o savremenoj književnoj sceni. Čitaoca i scenu ujedno kritikuje rečima “neprijatno mi je dok ga gledam kako se, iz godine u godinu, zadovoljno brčka u kojekakvim književnim plićacima” (77). Poezija je dobila svoju ocenu kada je Adrijan našao pamflet u elektronskoj pošti „Biblioteka grada Beograda: „Pesnici čuvari snova i nade”. U đubre bez razmišljanja.“ (115) Preko epizodne junakinje Sanje, koja sebe naziva „mikroinflenserkom” kritikuje pežorativni jezik rečima „poezija će morati da sačeka bolja vremena” (102).
Svaki od tri junaka kako smo rekli ima svoj put, Adrijan treba da „uradi nešto sa soobom“, Dejan da otplati dugove i ostvari san seoske idile, a Vedrana da se reši porodice i ode da živi slobodno svoj život. Sve troje rešenje za svoja „stanja“ vide u restauraciji ili obnavljanju Rimskog carstva, koje treba da im da duhovne vrednosti koje oni nemaju – Adrijanu doslednost i marljivost, Dejanu strpljenje i promišljenost, a Vedrani „temljnu sreću”. Kada Adrijan u fascikli nalazi plan hotela „Ister” (149), koji je bio odmaralište za radnike „Železare“ u Burjanovcima, u njemu vidi potencijal da u njega unedri vrednosti koje su mu jedine važne, filozofiju antičke tekovine. Adrijan u planu hotela vidi mogućnost da obnovi Rimsko carstvo, a svoje nove prijatelje za ortake u tom poduhvatu. Žarko iz nekog razloga misli da je Adrijan prava osoba da gradi hotel, iako nema nikakvo iskustvo u tome, pa mu Adrijan poveruje da jeste. U poglavlju pod nazivom „Velika restauracija” junaci počinju da obnavljaju Rismko carstvo, otvaranjem firme pod nazivom „Senat i narod rimski d.o.o”. Obnova počinje zamenom imena delova hotela nazivima koji odgovaraju socijalnim strukturama Rimskog carstva. Hotel je „domus”, sauna je „terma”, a junaci su demokratski uredili svoje carstvo gde je glavni upravo Adrijan. Upravo u podizanju kompanije u duhu Rimskog carstva, počinje fabula romana u kojoj se tek tad zapravo ništa ne dešava.
Kako se njihovi problemi, i materijalni i nematerijalni, ne mogu rešiti jednom fasciklom sa grbom firme, i ovaj projekat je osuđen da propadne. Carstvo počinje da se urušava i pre nego što je nastalo, i to onda kada su naišli na prvu prepreku preko koje nisu mogli da pređu, što zbog toga što nemaju iskustva u građenju hotela, što zbog toga što su im njihove osobine, kao i površnost u pristupanju rešavanju problema, opet zasmetale da ostvare svoje ciljeve i želje.
Nakon kraha Senata i naroda rimskog, potvrdivši očevu sumnju da je nesposoban za život, Adrijan je poslat na Durmitor da se odmori, sve zajedno sa košmarima i osećanjem potištenosti zbog bezvoljnosti i dosade, kao i na početku dela. Dejan je na isti način zatvorio svoj krug, nepromišljeno potpisao da ne potražuje nikakvo dugovanje od osobe kojoj je poverio sav svoj imetak, te se priključio ruskoj policiji, gde je i banalno poginuo. Vedrana se takođe vratila na početak, samo sada bez mogućnosti da se stara sama o sebi, jer su otac i maćeha trajno obespravili. Ciklična kompozicija romana tako služi da podrži početnu misao, a to je da je bolje biti nerođen, odnosno, to da je biti nedelatan zapravo isto što i biti nerođen.
