REČI ZAKON IGRE
(Ljubivoje Ršumović, Tri JaJaJa na oko, Laguna, Beograd 2023. i Ljubivoje Ršumović, Ma šta mi reče, Laguna, Beograd, 2022.)
Poezija za decu Ljubivoja Ršumovića i danas, kao i pre 60 godina, od kad je počeo da objavljuje, odiše istom svežinom svojih sadržaja i poruka. Posmatrano iz ugla književnih istoričara, početak moderne srpske književnosti za decu predstavlja pojava Dušana Radovića, a pojavu Ljubivoja Ršumovića možemo okarakterisati kao začetak novog talasa srpske poezije sa odlikama silovite i neobuzdane savremenosti. On je usmerio čitavu pesničku generaciju da se prema deci, detinjstvu, životu i pesmi ne ponaša isuviše akademski, već da se u druženju sa njima oseti komotno, da pesnici nove generacije sve oko sebe shvate kao slobodu i običnost.
Ršum je u pesmu za decu uveo sve motive, i to ne iz oblasti fantastike, ne izmišljene, nego iz našeg svakodnevnog okruženja. On im pristupa na originalan način, oneobičavajući ih. Kako je stari zadatak pesme za decu da zabavi, ali i da pouči, Ršum to ne izneverava, on ih ispunjava, samo to čini na neobičan način. Jedna od ključnih karakteristika njegove poezije jeste humor i on time osvaja mladu publiku. U njegovom odnosu prema temi uočena su tri pristupna momenta: destrukcija idilične slike sveta, osetljivost za fenomene savremenosti, velika razigranost njegove pesničke imaginacije.
Pažnju javnosti su privukle i njegove knjige zapisa, priča, dosetki Tri JaJaJa na oko (2023) i Dva JaJa na oko (2022), obe objavljene u Laguni. Kako je sam Ršum rekao u jednom intervjuu, to su, zapravo, autobiografske knjige. Nastale su, objašnjava on: Iz teške ali plodotvorne dvosamljenosti! Igra se rečima, stvarajući nove, neobične i komične. Tako od usamljenosti, kad je dvostruka, dobija dvosamljenost, podsećajući i na staroslovnesku dvojinu koja je postojala, ali se izgubila kroz istoriju. Šta je zabeležio u ovim neobičnim knjigama? Karakterišući ih kao „Koještare za neočešljane misli“, autopoetički pojašnjava da je beležio, u stvari „iskre duha, svakodnevno, i svakonoćno. Ono što beležim na računima iz samoposluge, dok vozim kola. Pa posle ne mogu da pročitam svoj svrakopis.“ On, ostaje veran svojoj pesničkoj stvaralačkoj liniji i jakoj želji za elementarnim životom i igrom oponašanja prirodnih pojava bez velikih gestova i nerazumljivih reči i postupaka. Uspeva da izgradi autentični duhovni medij detinjstva. On je ipak, kao što je i sam naveo u „koještari“ uspeo da odgonetne svoj rukopis i traži od čitalaca da sami procene „da li je ideja bila toliko duhovita da je pobedila moju uznapredovalu sklerozu, ili sam ja trenutno dobio poklon od Boga, prosvetljenje koje mi je pomoglo da se setim.“
Svoju poetiku gradi na autentičnom dečjem žargonu, pa su ovde takođe, kao i prethodnim delima, prisutne narodne i mangupske fraze, reklamni jezik, strane reči, čudne reči, govorni standardi, izmišljene reči. Ne izneverava ni ovog puta očekivanu raskošnu razigranost pesničke imaginacije, što čini osnovnu vrednost i posebnost njegovog književnog izraza. Druga knjiga „Koještara za neočešljane misli“, izriče i neke zakonomernice života: „Istina je ono kako se sećamo prošlosti, kako se osećamo u sadašnjosti i kako razmišljamo o budućnosti! Druga knjiga promišljanja o pesnicima, poreklu, porodici, prirodi, principima i – pegomantiji!“ Pegomantija je proricanje iz izvorske, bunarske vode, koje on pridružuje modernim odnosima i pojavama, a sve ublaženo karnevalskim humorom, razigranošću jezika i raskošnosti metafora. Izraz mu je eliptičan, građen prema sintaksi govornog jezika, pun domišljatosti i „opasnih opaski“. On je svoje stvaralaštvo za decu maksimalno otvorio mogućnostima koje izviru iz podređivanja reči zakonima igre.
Ršum nije pesnik didaktičar, ni u svojim novim zbirkama, ni u starim koje i danas doživljavaju nova izdanja, kao što je knjiga Ma šta mi reče čije je peto izdanje objavljeno 2022. u Laguni. On svojim pesmama nastoji da se što više vrati u svet detinjstva, obojen jakom željom za elementarnim životom i igrom stvorenom prema potrebi beskonačnog imaginiranja sa svetom pojava i odnosa, najviše radi izražavanja prirodnih potencijala veselosti.
Njegove pesme su igrolike, izgovaraju se iz guste, čudne i ponekad paradoksalno skupljene rime. Muzika reči u mnogim njegovim pesmama ima vladajuću ulogu. Skupovi reči ne organizuju se da oforme jedan smisao ili da sugerišu jednu sliku – njih često vodi zvuk. Takva sintaksa prvo mora da se pokori razigranoj zvučnoj imaginaciji pesnika, pa tek onda da u tom mediju opšte veselosti i nonšalancije dođe do nekog malog smisla ili pomerene slike.
„Nije, nije, nije, nije,
nije istina.
Bolje reći: to je laž!
Laž je raž,
raž je paž,
paž je puž,
puž je duž,
duž je ruž,
ruž je gar,
gar je čar,
čarobna je stvar
praviti dar – mar.“ (iz pesme „Kako deca rastu“)
U pesmi „Ma šta mi reče“, svet mašte se potpuno oslobađa prismotre racija i igra se razigrava. Mašta se pokazuje kao samodovoljan svet u kojem se ne stavlja u opoziciju tradicionalni par – racio. Dakle, svet detinjstva može da autentično živi u čistoj maštovitoj igri i bez prisustva večnog oponenta:
„U Novom Sadu svanulo veče
Ma šta mi reče
Južna Morava uzvodno teče
Ma šta mi reče
Na svakom drvetu klikeri zveče
Ma šta mi reče
U Štipu meče uštipke peče
Ma šta mi reče
U brzom vozu šišali kozu
Ma šta mi reče
I kao treće
Zemlja se večeras ne okreće
Niti šta radi
Niti spava
Zemlja večeras zabušava
Ma šta mi reče“. (iz pesme „Ma šta mi reče“)
U ovoj pesmi postoje dve reči zagonetnog značenja: u stihu „Ma šta mi reče“, ono „ma šta“ može se čitati dvojako i kao mašta (reč rastavljena na slogove i sama dobija novo značenje) ili u direktnom značenju kao izraz čuđenja. Sagledavajući zbirku u celini, može se reći da nema motiva u konvencionalnom smislu, već da niz detalja postaje pesma. Naslovi su slučajni, najčešće je to prvi stih. Iznenađuje paradoksom, kalamburom, igrom ispremeštanih reči i posvađanih slova u jednoj asimetričnoj slici koja ima najvišu vrednost za dete, vrednost igre.
Poezija za decu Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. „Jedan ciklus poezije za decu završen je i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića, a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni…“ napisao je upravo Radović u predgovoru Antologiji srpske poezije za decu (1984) koju je izdala Srpska književna zadruga. Neka ova ocena bude deo zaključka razmatranja njegovih novih, i starih knjiga u novom ruhu, koje pozivaju na igru generacije dece tokom više od pola veka. Duhovito, Ršumović peva o sebi i drugima, igri, ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevnici u naizgled običnim trenucima našeg života. On, ovaj običan svet u kojem žive ljudi, ali i personifikovane životinje i stvari, čini smešnijim, paradoksalnijim, zanimljivijim.
