.
.
Isposnice upisane u kamenu
(Isposnice, Milica Milenković, Sremski Karlovci : Brankovo kolo, Novi Sad, 2019)
.
Isposnice pune usamljenika javnih,
na svetlosti tronu kaligrafa božanskog značenja
koji pišu rukom lučitelja davnih
ostavljajući na pergamentu pismena znamenja.
(Vojsilovo otkrovenje, V)
…..U današnje vreme književni tokovi i uopšte interesovanje za književnost (a naročito za poeziju) se menjaju. Dok neki pesnici pronalaze inspiraciju u modernim pojavama, mlada i perspektivna pesnikinja Milica Milenković sačinjava zbirku duhovne poezije koja izaziva neverovatnu impresiju.
Zbirka duhovne poezije Isposnice, štampana lepim povodom – obeležavanje sto devedeset pete godine od rođenja Branka Radičevića, delo je Milice Milenković – pesnikinje, kritičarke, urednice, lektorke i dobitnice brojnih nagrada za poeziju. Milenkovićeva je nadarena pesnikinja koja ima udela u očuvanju (i na neki način oživljavanju) kulturne baštine mesta iz kojeg dolazi, ne samo ovom zbirkom poezije, već i priređivanjem Sabranih dela I–III Gordane Todorović i uredništvom u časopisu za književnost, umetnost i kulturnu baštinu Bdenje.
…..Zbirka Isposnice već svojim naslovom upućuje na to da se radi o duhovnoj poeziji i pre nego što i započnemo čitanje, očekujemo duhovne stihove prožete molitvenim mirom, karakterističnim za ćelije u manastiru – isposnice. Sadržaj je raspoređen tako da se uočavaju dva sonetna venca: prvi Otkrovenja sa beline, koji otvara zbirku, i drugi – Vojsilovo otkrovenje. Između dva sonetna venca nalazi se šest kratkih pesama u slobodnom stihu, naslovljenih Vojsilov monolog, pri čemu prva nema obeležje, a ostalih pet su označene brojevima. Vojsilov monolog koncipiran je kao svojevrsno obraćanje Vojsila Gramatika u stihu i na izvestan način spaja prvi i drugi sonetni venac i tako zajedno čine skladnu, zaokruženu, dobro osmišljenu celinu. Sonetni venci zbirke Isposnice napisani su diskursom duhovne poezije, poezije koja se naslanja na srednjovekovnu baštinu. Karakteristično za formu sonetnog venca, prve dve strofe broje po četiri stiha, druge dve strofe po tri stiha, te bez odstupanja uočavamo po četiri strofe u svakom sonetu. Reč je o ukrštenoj rimi, obogaćenoj različitom leksikom. Svaki poslednji stih postaje prvi u narednom sonetu, a svaki prvi obrazuje petnaesti sonet ili takozvane magistrale, što ukazuje da je forma sonetnog venca u potpunosti ispoštovana. Uzimajući u obzir leksičku stranu poezije, pomenućemo da sagledavanjem vrste reči u rimi zaključujemo da uglavnom prednjači kombinacija imenica – imenica (opširnije o rimarijumu videti u: Rimarijum srpske poezije, Milosav Ž. Čarkić, Beograd – Međunarodno ujedinjenje Stil : Institut za srpski jezik SANU, 2007.). Na kraju zbirke susrećemo se sa pogovorom Nenada Grujičića „Duhovna misija jedne pesnikinjeˮ.
…..Pre nego što se podvrgnemo čitanju Isposnica, neophodno je da se upoznamo sa delom koje je pesnikinji umnogome poslužilo kao izvor sveobuhvatne inspiracije. Reč je o Zapisu Vojsila Gramatika kojim su potpisani Svrljiški odlomci Jevanđelja, stara Jevanđelja prepisivana pre oko nepunih sedam i po vekova, a pronađena u lokalnoj crkvi pre jednog i po veka. Neosporno je da je reč o osobenoj inspiraciji koju Milenkovićeva pronalazi u mestu u kome živi i time stvara sliku koja čuva kulturnu baštinu jednog podneblja. Svrljiški odlomci Jevanđelja, pergamenti nastali tako davno, predstavljaju prototekst za zbirku i Isposnice i samim tim postaju metatekst, dok je Zapis Vojsila Gramatika intertekst. Setićemo se da su Desanka Maksimović (mislimo na zbirku Tražim pomilovanje) i Aleksa Šantić (u vidu imamo lirsku jednočinku Hasanaginica) pisali poeziju na osnovu prototekstova iz naše tradicije, te je jasno da Milica Milenković kreće njihovim stopama i sačinjava međutekstovno nadovezivanje. Nesumnjivo je da odlomci Jevanđelja svedoče o svrljiškoj prepisivačkoj školi, što ukazuje da su, osim u Resavskoj školi, prepisivači i monasi radili i u okolini Svrljiga. Stari dokument, nastao u trinaestom veku, važan je za našu pismenost, a pesnikinja Milica Milenković svojom zbirkom doprinosi da se skrene pažnja na značaj Svrljiških odlomaka Jevanđelja.
…..Kao što nam je poznato kakve su muke pratile prepisivače kako bi se sačuvali spisi od zaborava i kako bi svedočili o jednom vremenu, narodu i veri, moramo sagledati njihove napore i uvažiti ih za stvaranje neprolaznog dela: zapisima o sopstvenoj muci/ Spisano za buduća pokolenja (Otkrovenja sa beline, VI). Prepisivanje se vršilo na dugo pripremanim listovima kože, što pesnikinja u sonetnom vencu Otkrivenja sa beline pominje u svojim stihovima. U Otkrivenjima sa beline Milenkovićeva misaonim, duhovnim stihovima naglašava teškoće, iskušenja i napore prepisivača Vojsila Gramatika (ne samo Vojsila Gramatika, već i drugih prepisivača Teodor, Nifon, Pahomije, Uteh – Otkrovenja sa beline obuhvataju više zapisa kao prototekstove i intertekstove; ti zapisi su navedeni na početku, a naredni sonetni venac Vojsilovo otkrovenje za prototekst ima samo Zapis Vojsila Gramatika) i ta činjenica u velikoj meri zaokupljuje prvi deo zbirke prožete ovim motivima, ističući važnost prepisanog koje će biti sačuvano, a samim tim i preneto kroz vekove:
U vencu kaligrafskog metra i sloga/ nižu se životi zaboravljenih pisara,/ njihova glad i spora ruka, iskušenje zloga… (Otkrovenje sa belina, IV),
…..Opšti motiv u prvom sonetnom vencu vezuje se za napore prepisivača i njihove nevešte ruke da zapisivanjem spis vinu do nebeskih visina. Pesnikinja na vrlo umešan, slikovit, pomalo mističan način pred čitaocima niže stihove, stvarajući misaonu sliku oživljenu uzvišenim, nebeskim sjajem Tvorca. Molitvenim tonom Milenkovićeva nam predočava poteškoće, lepote, ali i iskušenja koja su prisutna dok traje prepisivanje Jevanđelja, Apostola ili Otačnika.
…..Središnji deo zbirke Vojsilov monolog pesnikinja sastavlja tako da se odnosi na zapis Vojsila Gramatika koji je na poslednjoj strani Jevanđelja. Kroz zbirku uočavamo antičke motive koji doprinose opisu težine prepisivačkog napora, a u Vojsilovom monologu pominje se i napad Grka na Trnovo, čime se izvodi analogija prema opsedanju Ilija, odnosno Troje. U prvom delu zbirke Otkrivenja sa beline kao da kroz stihove i molitve čitamo opis zapisivačke delatnosti prepisivača, dok središnji deo Vojsilov monolog predstavlja obraćanje Vojsila Gramatika, što umnogome doprinosi njegovoj autentičnosti, u čemu se vidi pesnikinjino zalaganje da zbirka dobije na originalnosti. I u prvom i u drugom delu uočavamo topos skromnosti monaha (prepisivača), koji je veoma naglašen, baš kao što je slučaj u srednjovekovnoj književnosti: od svih poslednji i grešniji (Otkrovenja sa beline, VI).
…..Nakon Vojsilovog monologa, zbirka se nastavlja još jednim sonetnim vencem Vojsilovo otkrovenje, koji počinje citatom Zapis Vojsila Gramatika iz 1279. godine, a on u većem delu određuje tok motiva od početka do kraja. Drugi sonetni venac naslanja se na prvi i snažno ih povezuje zajednički motiv – težnja da se istorijski, duhovni dokument sačuva od zaborava i prenese kao kulturno nasleđe novim generacijama. Oba sonetna venca predstavljaju po jednu zatvorenu, zaokruženu celinu, te se stoga mogu čitati i nezavisno jedan od drugoga – no, nit koja ih povezuje neraskidiva je. Kroz skladne stihove zavičajnog miljea pominje se Svrljig, mesto za koje se vezuje nastanak i pronalazak pergamenata: Napisah ove stihove u mestu Svrljigu –/ potomcima u budućnost značajnu poslanicu/ šaljem – blagovesnu knjigu/ koja slika poslednju isposnicu/ pod kulom. (Vojsilovo otkrovenje, IX)
…..Pored mesta u kome nastaje Jevanđelje (i zbirka) učitava se zavičajni milje i kroz pominjanje Žitija Stefana Nemanje, koje svedoči o padu Svrljiga (i drugih okolnih mesta) i Psaltir što u neku ruku predstavlja jasnu konkretizaciju mesta kao važnog, a za koje se vezuje nastanak starog Jevanđelja. Osvrnućemo se na reč otkrovenje u naslovu oba sonetna venca, što nas asocira na Otkrovenje Jovanovo iz Novog zaveta. I zaista, imajući to u vidu, u Vojsilovom otkrovenju jasno uočavamo motive iz ovog dela Biblije. Pominje se jagnje, žig, zveri, sedam pečata, što nam omogućava da naslutimo povezanost sa apokalipsom, koja je u sonetnom vencu upoređena sa rušenjem gradova. Dakle, rušenje gradova predstavlja stanje kao da se bliži kraj sveta. Međutim, važno je da pomenemo i simboliku svetlosti (koja je tipična za duhovnu poeziju i uopšte hrišćansku veru), jasno vidljivu posebno u drugom sonetnom vencu, gde nalazimo i ključ za spasenje i završetak prepisivačke misije Vojsila Gramatika.
…..Vojsilovo otkrovenje karakteriše i često pominjanje isposnica (ćelije u manastirima, monaške pećine gde se vršilo duhovno podvizavanje) i ti stihovi posebno plene molitvenim tonom i mirom koji je spasenje od tame: U vekovnoj isposnici plamti luča tamom obuzeta,/ tu ideje Tvorca se gnezde,/ blagoslovena ćelija od matice preuzeta/ sija sjajem svetlokose zvezde/ na čelu sabranih u ime jagnjetov/ što skrivaju ključ stiha i slovo (Vojsilovo otkrovenje, V).
…..Na kraju zbirke dat je pogovor „Duhovna misija jedne pesnikinje” Nenada Grujičića, pesnika duhovne poezije, između ostalog, koji piše o vrednostima zbirke Isposnice kao i o pesničkom poduhvatu Milice Milenković, videvši ga kao duhovnu misiju. Grujičić ističe važnost duhovne poezije pesnikinje, a u pogovoru možemo pronaći podatke o pronalaženju Svrljiških odlomaka Jevanđelja koja su poslužila kao bogata inspiracija za nastanak Isposnica.
…..U našim rukama nalazi se zbirka duhovne poezije kojom je pesnikinja stvorila novi dokument jednog mesta, grada Svrljiga, za buduće vekove i generacije. Uzvišeni, molitveni ton oplemenjuje dušu i širi osećaj spokojstva dok čitamo jednu skladnu, zatvorenu celinu, sonetne vence Otrovenja sa beline i Vojsilovo otkrovenje. Zbirka nenametljivo može da otvori dva pitanja koja bi se mogla naći u svesti čitalaca: koliki je napor prepisivača da bi se sačuvao određeni dokument (u cilju opismenjavanja i produžavanja korena hrišćanske vere) i da li dovoljno poštujemo i vrednujemo ono što je sačuvano kroz vekove. Međutim, naglasićemo da ne smatramo da pesnikinja kroz zbirku slika ambijent i propadanje Svrljiga kao paradigme za većinu mesta, čak ni u naznakama.
…..Neosporan je napor pesnikinje da sastavi ovu zbirku na osnovu prototeksta, ali ispred svega moramo istaći i njen talenat koji je neporeciv i ideju koja je originalna. Pesnikinja zaista uspešno stvara stihove ove zbirke, pritom opredelivši se za formu sonetnog venca – nimalo lake književne forme, i uspeva da ostane u domenu prave duhovne poezije, što je zaista za svaku pohvalu, budući da je ovo prva njena knjiga takve vrste (ako izuzmemo nekoliko pesama iz njene zbirke Manje od dlana). Pored ostalog, važnost zbirke nastale na motivima vezanim za Svrljiške odlomke Jevanđelja leži i u tome što svojim nastankom doprinosi kulturnoj baštini Svrljiga, zavičaja pesnikinje Gordane Todorović, čijim se delom Milenkovićeva bavi već dugi niz godina.
.
.
.
.
.
.
