Svetlost je iza nevidljivih zidova
(Saša Jelenković: Bez tereta / Radio Itaka, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2022.)
Rasvetljavanje flip-poezije[1] Saše Jelenkovića predstavlja svojevrsnu avanturu duha kroz specifični simbolički sistem čije funkcionisanje možemo da pratimo u sistemu trostruko kodiranih znakova: doslovnog, šireprenesenog i užeprenesenog značenja. Drugi naveden se odnosi na opšte simboličku ravan, dok poslednji referiše ka ezoteričkom semantičkom sistemu.
Luminopoetika je ključna reč za hermeneutički upliv u značenja Jelenkovićeve poslednje, dvopartitne zbirke pesama. Ona doslovno označava „poetiku svetlosti“, odnosno pesništvo zasnovano na binarnoj opoziciji svetlo/mrak. Drugi opozit bi se ticao ocrtavanja oštre granice između dva principā: svetog i profanog. Naposletku, pitanje samokontrole lirskog subjekta i ravnoteže, tačnije emotivnog olakšanja, predstavlja treću neuralgičnu tačku zbirke.
Iako parabolično počiva na empirijskom, svakodnevnom iskustvu, Jelenkovićeva poezija je u velikoj meri spekulativna. Svet, rukovođen narkotičkim imperativom sticanja moći, izaziva kod pevajućeg „ja“ prezir, gađenje, žaljenje: „Siroti, neshvaćeni diktatori, izgubljeni / u kosmičkim prašumama, svaki od vas, / umro je stotinu puta, nikada dovoljno / mrtav da se odmori pre nego što nastavi / kontemplaciju, pre nego se strmoglavi / iz sujete u podvalu. (…) / (…)“ (pesma „XIV“). U suštinski besmislenoj egzistenciji političkih ljudi-mašina, nedovoljno prisustvo svetog principa preti da širi pustoš i mrak. Taj princip konstituišu etika i suvislost. Same „političke kreature“ pre ili kasnije se suočavaju sa nemogućnošću dostizanja numinoznog, uzvišenog. U tom procesu oni se nevoljno susreću sa uzaludnošću sopstvenog „narastanja“ do onog što narcisoidno, ekstremno egoistički, a pogrešno smatraju „božanskim“.
U simbolici boja, belo je svétlo, dobro; crno je mrak, zlo; sivo je srednji put u kome biće biva rascepljeno između istine i laži: „(…) // Svaki je čovek poslednji na svetu. / Svakome svetli skriveno svetlo. Dotakni me. / Tu sam i kad završiš. Dotakni me. / Tu sam i kad završiš. Uprljaj se / tako da se ne uprljaš. // (…)“ („VI“) Skriveno svetlo, sopstvenu suštinu i razlog postojanja subjekat mora da pronađe sâm, jer se rađa sâm i sâm napušta Svet: „Lunarni krugovi i solarni kvadrati / iscrtani na marginama starih novina. / Kome nije dodeljena uloga, moraće sam da je napiše. / Izvori su zagađeni, noći široke. Ako nedostajete nekome, / ne plašite se, i to će brzo proći. ///“ („XXI“). Navedena dva svetlosna stuba, sunce i mesec, simbol muškog i ženskog, ukršteni su sa geometrijskim slikama kvadrata koji znači zemlju (ženski princip) i kruga, neba, (muški princip). Jelenković, hibridizacijom simbola, metaforički ostvaruje implicitno još jedan, simbol androgina, koji je vezan za spoj muškog i ženskog u jednom.
Beslovesni svet, onaj koji (polu)slepo „ostvaruje“ svoje bivstvovanje na Zemlji, ne trpi nikakva odskakanja ni distinkcije. Zbog višestrukih mediokritetskih pritisaka (psiholoških, socijalnih i dr.) lirski subjekat je prinuđen na prikrivanje razlika, na kamuflažu: „Napolju je kao u priči u kojoj svako / pronađe svoju nit. I onda nadoveže / svoju rečenicu, glagole i prideve kojima je / potrebna kamuflaža kako ne bi postali ulice / koje se seku pod nepojmljivim uglom. // (…)“ („Kamuflaža“). Integritet pevajućeg „ja“ gradi se upravo kroz tihi/glasni obračun sa profanom pučinom: „Nikada neće posustati goniči, / a ti ćeš umirati stotinu puta, / kao na filmu, ubrzano pa usporeno, / dok ne naučiš kako se obnavlja / pamćenje, kao smiruju strasti. / Rasparena obuća, prosut sitan / novac, podrezani nokti – svet potonuo. ///“ („IV“) Sve rečeno nas uvodi u diskurs o (samo)kontroli sopstva.
Odnos između spoljašnjeg haosa i unutrašnjeg kosmosa, odnosno društva i pojedinca je vrlo kompleksan u Jelenkovićevoj poeziji. Spoljašnji svet, konekcije sa njim zahtevaju jedan identitet. Esencija iznutra je nešto sasvim drugo. To dovodi do rascepljenosti i formiranja dvojnika: „(…) / (…) Gluv sam za / velike teme, u ogledalu vidim / radosnog nekog i nepoznatog / koji je promenio glas, ime / i ruke, i nije više onaj koji / nudi, onaj kome prilaze, / koij hoda nesiguran i trči / dok se pred njim ne zatvore / sva vrata. Velikih tema je / nestalo, zbog toga sam / kao običan dešnjak koji je / bez prirpreme počeo crtati / levom rukom, i prvi put zna / i prvi put vidi svet. ///“ („Velike teme“). Sopstvo se nevoljno odnosi prema pitanjima velikih „metanaracija“ poput, recimo, napretka (profitirajućeg) čovečanstva i okreće se ka ličnim pukotinama, ličnoj neuređenosti na kojoj itekako treba raditi: „Prostor, unutar zagrada, pogledaj se, / prebroj u sebi. Sklopi ego. / Napravi salto mortale, od sebe, ka sebi, niko te neće sprečiti. Prebroj još jednom, / ovog puta glasno. // (…)“ („VI“) Prepreka ostvarivanju onog najdubljeg u identitetu, a to je svetlo sopstva, leži u jeziku koji se, neprijatno, kao bumerang može vratiti govorniku: „Stvarni život kao cigla ispadne / iz zida i napravi prazno mesto / da uzidaš po volji ili gledaš šta se jede / i kako se koraci pružaju, samo koraci, / ne razumeš šta je ko izgubio, / a ti pronašao, zablude ili proročanstva. / Ako te ne ubije san, ubiće te govor. / Prestani nakratko da se dosađuješ, / šta je napisano – napisano je. / (…)“ („XI“) Nema linearnog napretka, čovek je periodično u maloj crnoj sobi sa zrakom svetlosti. On je u svom mraku sa spoznajnom nadom.
Ono što je konstanta je put pesnika-lestvičnika, nimalo lak ni izvestan. On je okružen ljudima „zatvorenih očiju“ („Praktična geodezija“). Njihovog bića „ritam je isti“, kod njih „ništa se / ne menja“ i čine svetinu utonulu u sopstveni (polu)mrak: „Hodaju, hodaju, i stižu, stižu, / okreću se i prave buku. Voleo bih / da im izađem u susret, izbrojim / sve njihove blage amnezije. ///“ („Rečnik“). Korespondirajući direktno i indirektno sa tom masom raspadljivih identiteta, lirski subjekat spoznaje da je ispravni put trasiran kroz pukotine pučine i da su signali koje emituje socijalni milje plod iluzije: „Kraj je, i banalne reči sada su granica. / Pokreni mehanizam, udovolji senci, / napravi grudvu od poslednjeg snega. / Pokreni se, svet se rasipa, beskoristan je plač. / Ne oslanjaj se na svoju čovečnost, / izvan dohvata su činjenice.“ („XVI“) Koračanje lirskog „ja“ je, koliko imanentno put „u sebi“ i „kroz sebe“, toliko i transcedentno, kroz put „preko“ i kroz put „izvan“.
U siromašnoj, mediokritetskoj duhovnoj ponudi, sopstvo biva generator sopstvene stabilnosti, čak i onda kada ga prozaičnost svakodnevice izbacuje iz ravnoteže. Srodni, zvezde, teško se pronalaze: „(…) / (…) Takav sam kakav sam. / Ako je za utehu, utehe nema. Kad sam otišao, / kad su me poveli, bio sam lud, bio sam živ, / bio neposlušan i bio onaj koji neće doneti vest o pobedi, niti vest o porazu, bio sam / onaj koji će samo svratiti, ponašati se / kao da se vratio, kao da nikada više / neće otići, niti će ikada više u zvezde / gledati, jer zvezde su bile putokazi odlaska. ///“ („X“) Taj put za istinski verujućeg, za homo religiosusa, je redak i dragocen. Za njega Ljudi predstavljaju kosmičku sakralnost. Kažemo Ljudi, jer to su dobri ljudi, ljudi sa integritetom, na dobrom glasu. Lirsko „ja“ nalazi se u centru sveta, njegova kičma metaforično predstavlja kosmički stub a samoća način da se uspostavi psihički ekvilibrijum: „Disanju sam se učio sam. Gledao sam / pravo u oči. Hodao pazeći na pokrete ruku. / Uvek sam stizao poslednji, ali na vreme. / Nisam ostavljao tragove. / (…)“ („XVIII“). U pevanju primetna je, ipak, otvorenost prema svim ljudima, kombinovana sa rezonerstvom: „(…) // Tihe i darežljive ulice kojima šetamo / ne misleći o bojama, muzici i imenima / roditelja. Samo strpljivo, i svima će biti / lakše, stvarima koje dolaze na svoja mesta, / ljudima koji menjaju gradove, obale, imena, / čiji umor traje u raju i paklu podjednako. ///“ („Kamuflaža“). Time lirski subjekat pokazuje svoju „brigu za Drugog“ čak iako taj nemarni drugi živi površno, nekultivisano.
U Jelenkovićevoj poetici, jasno se vidi granica između profanog i svetog. Zidovi su možda nevidljivi ali su sveprisutni. Između mnogobrojnih spolja i malobrojnih iznutra, stoji stroga osa selekcije. Sever, vrata, kucanje, kula, spirala koja konotira ka zavojitom stepeništvu, simboli su koji prate put od mraka ka svetlosti. Narečeno možemo videti u malom kolažu stihova iz raznih pesama: „(…) / Svet je prepun / izgubljenih koraka, zašto se trudimo / oko obećanih stvari, ko je zapamtio, / zapamtio je. (…) / Tamo gde smo izgubili mećavu, sada su / pritajena vrata, u zasedi, smirena i odgovorna. / (…)“ („Mećava“); „(…) // Kada bi na ova vrata pokucao neznanac, / dobrodošao i sav u vrtoglavici, // ni glasne ni svetle ni siromašne / ni hrabre, sakrile bi se naše smrti. ///“ („Vrata“); „(…) / Kišno je popodne, lagano smo odeveni, / i hladno nam je. Zvezde kažu hodaj, / tamo kud ideš uvek je teško. Pocepaš krug / i nacrtaš spiralu, više nisi usamljena./ (…)“ („XIII“); „Čovek kome je teško uhvatiti osmeh / sedi u zastakljenoj prostoriji na vrhu kule. / Osmi je dan na izmaku, treba izvesti / još jedan trik. Žena koja bi da pređe granicu / kaže: patetika je legitmna dokle god je / terapijska. (…) / (…)“ („VIII“). Ogroman je kontrast između preširokog areala profanih, neupućenih, sa jedne strane, i prostora onih izabranih, upućenih, koji je mali, zatvoren a suštinski kompleksan, dubok i vitalan.
Emotivne fluktuacije lirskog subjekta u takvom jednom zatvorenom svetu su intenzivne i egzistencijalno granične. Sarkazam se javlja kao izraz ekstremne frustracije zbog neprepoznavanja, neosećanja zajedništva sa svetinom: „(…) / U spoljašnjem svetu previše mudrosti. / Ne mogu to da nosim. Krenuo sam, / ponešto me boli. Napolju je progres, / napolju je mudrost, napolju su krhotine / sa prozora pakla. Kreni ravnodušan, / ne mari za zidove. (…) / Kad budeš izlazio / iz sebe. Blagoslovi, skreni pažnju, / tamo si umro neke davne godine, / (…)“ („IX“) „Ponoćne vesti javile su o tvom iskrcavanju, / niko te nije prepoznao, dekada je dovoljno / duga da te sažvaće, prekratka da te / ispljune.“ Taj koji se ponovo rodio, taj neprepoznati među ruljom, implicitno i parabolično je označen kao Odisej. On je zapravo centralna luminopoetička figura, dete Sunca, sin svetlosti. U svom postojanju i rastu, on ritmično prolazi kroz inicijantska stanja, spiralno oscilirajući između smrti i života, leda i topline, slepila i spoznaje: „U čvor me veži, zaledi me, potrudi se / da dišem duboko, da pogled obuhvati / jezera i reke, krovove i mostove, / puteve i rampe, dozvoli mi da rastem / i sazrevam, popusti mi s vremena na vreme / kad budem tražio, kad mi glas zadrhti / u tami, dok klečim bos pred kapijom. / Daj mi radost, daj mi pažnju. Pokreni me. ///“ („XVII“).
Egzistencijalna zebnja, koja neretko prerasta u groznicu ali se razrešava u olakšanje onome koji je izdržao, koji je završio svoj lični „obred prelaska“: „Oznojen i tajanstven / dobro došao / među opijene i zanesene. ///“ („XVII“). Kao protivteža postojanja vakuumu u kome nema nikoga kome bi prisno mogao reći „Ti“, stoji uporna potraga za Čovekom kojim bi podelio „težinu“ bivstovanja: „Nasmešen slušam čoveka ozbiljnog lica dok priča / o štetnosti slobode. U ranoj podeli tereta / on je pripao meni. U nekom drugom milenijumu, / tu negde iza ugla, pripašću ja njemu. Prenećemo / jedan drugome svoje težine, otkucaje, bolove / i stid što smo se sreli u danim panike, u danima / vrtoglavice, dve zbunjene stare kornjače. ///“ („U nekom drugom milenijumu“). Taj čovek prepoznaje se kao brat, kao jednak, kao slobodan: „Počni taj život, razboli se od trajanja / koje treba savladati. Leđa smo uz leđa. / (…)/“ („XVII“). Ma koliko protivrečno, drčno, eksplozivno bilo pesničko „ja“, ono je beskompromisno u svojoj čistoti, u svojoj ne-laži, jer samo tako može drugima da se dâ i da se bude preko potrebna podrška („XX“), spasilac („XV“), prijatelj i blizak srodnik. To je Jelenkovićev kategorički imperativ i on snažno i dosledno pulsira knjigom, u svim njenim pesmama.
[1] Pojam flip-poezija dovodimo u direktnu vezu sa pojmom flip-roman, koji označava roman sa dva početka. Štampan je sa obe strane. Da bi se pročitao ceo roman potrebno je, posle čitanja jednog dela, okrenuti (eng. „to flip“) knjigu i pročitati drugi deo. Primer za ovakav postupak imamo u romanu Milorada Pavića Unutrašnja strana vetra ili Roman o Heri i Leandru. U prvoj je fokus na Heri a u drugoj na Leandru. Flip-poezija je štampana na isti način kao i flip-roman a njeni delovi mogu da poetički funkcionišu, kako zasebno, tako i zajedno.
