Divlji ples u Prekrasnim ruševinama „Američkog snaˮ
(Savo Stijepović, Prekrasne ruševine, Dereta, Beograd, 2020)
„To je to
zabava je završena
smrt svake radosti
stigla je.ˮ[1]
Roman Prekrasne ruševine Sava Stijepovića objavljen je 2020. godine i nedugo nakon toga ušao je u najuži izbor za Ninovu nagradu, kao i za Evropsku nagradu za književnost. Slojevitost samog dela i opseg tema koje se u njemu prikazuju alati su kojima Stijepović vešto barata u pokušaju da, prateći narativ, koji na trenutke uskače u ruho magijskog realizma, secira urušenje etosa „Američkog snaˮ, kao i posledice ovog procesa, koji su kroz književnu istoriju u svojim delima ispitivali monoliti američke spisateljske scene, poput Frensisa Skota Ficdžeralda i Artura Milera.
Stijepovićev roman bi se na prvi pogled mogao klasifikovati kao primer onih narativa u kojima se prikazuje avantura na putu (on the road roman). Međutim, ovo delo žustro se opire strogom žanrovskom određenju i predstavlja mešavinu više žanrova, ili čak medija. Tako se polazna Stijepovićeva ideja može locirati u muzici, čineći vezivno tkivo ovog romana, koji i sam predstavlja posvetu velikim muzičarima poput Vana Morisona, Tima Baklija, Džima Morisona, Nila Janga, i mnogih drugih velikana anglofone muzičke scene, čije numere čine prateći deo ovog narativa. Junaci (koji na trenutke poprimaju neke odlike anti-junaka), Dante Kovač i detektiv Virdžil Bak Maligen odlučuju da se otisnu na put kroz vene Amerike s ciljem da u ime izdavačke kuće „Vejnrajtˮ i izdavača Maksa Beketa, koji se nalazi na njenom čelu, pronađu Martina Komana, autora rukopisa Mahagoni hol. Putovanje se odvija u Americi sedamdesetih godina XX veka, u dekadi koja čini prekretnicu u istoriji ove države, budući da je tada kontinent preplavio poslednji talas hipija, koji se urušio na isti način na koji se i formirao – burno, ostavljajući za sobom deponiju razorenog „Američkog snaˮ.
Neminovno se može zapaziti da zainteresovanost domaće scene za duh američkog podneblja nije nimalo nova pojava. Zato se, kao jedan izraz tog interesovanja, mogu izdvojiti mnogi lokalni bendovi koji već godinama unazad nastupaju, a kojima se pripisuje da pripadaju tzv. Amerikana muzičkoj sceni. U vezi sa tim, jasno je zašto se u njihovom zvuku već na prvo slušanje može uočiti odjek muzike koja se stvara u Americi, pri čemu je, takođe, važno naglasiti da su najčešće u pitanju kantautorski bendovi, što ne predstavlja ništa drugo do jednu vrstu stvaralačkog kreda karakterističnog za američke muzičare. I Stijepovićev roman sadrži jednu takvu sličnu melodiju, zbog čega najpre treba istaći uspeli podvig autora, koji minuciozno ispituje američko društvo i smešta roman na naznačeni geografski i kulturološki teren, da onemogući čitaocima da se odupru osećaju da stranice ove knjige odišu Amerikom. Ovo postignuće maestralnog opisivanja duha jednog specifičnog podneblja u Prekrasnim ruševinama treba posebno pohvaliti, naročito imajući u vidu to da se Stijepović zapravo nikada nije otisnuo putem Amerike i sa njom i njenom kulturom ostvario neposredan dodir.
Kao što je već napomenuto, roman nije moguće smestiti unutar okvira jednog žanrovskog određenja, ali jedno jeste sigurno – može se uspešno tumačiti kao postmoderni narativ. Raskid sa linearnim se zato uočava upravo u tome što se prvobitni zaplet – potraga za Komanom, autorom rukopisa Mahagoni hol – koji je naizgled ključan za dalji tok razvoja romana, u jednom trenutku napušta i ne biva razjašnjen i ispripovedan do kraja. Iako protagonisti pronalaze Komana prilikom putovanja kroz Ameriku, dolazi do preokreta, te se stiče utisak da pomenuti rukopis i nije toliko važan, pošto i sam izdavač od diže ruke od pregovaranja i publikovanja ovog dela. Svojstveno delima koja nastaju na idejama postmodernizma i koja se iz te vizure i tumače, odgovor na dati problem ili njegovo rešenje nikada nisu ni bili važni. Akcenat je nasuprot tome stavljen na sam čin potrage, u ovom slučaju na avanturu kroz Ameriku, te tako ova narativna nit postaje smelo oružje u rukama pisca, čija je primarna ideja da čitaoce tokom putovanja kroz kontinent zapravo upozna sa ruševinama sna na kojima je nacija izgrađena i koji je toliko dugo činio značajan deo u konstituisanju vizije života svakog američkog stanovnika.
S tim na umu, pomisliti da su Kovač i Maligen junaci uobičajenog putovanja čije je odredište unapred određeno velika je varka. Što sa njima dublje zalazimo u utrobu Amerike, jasnija postaje slika ruševina u koje se pretočio „Američki sanˮ, nekadašnja pogonska sila tog društva. Ovaj koncept se u literaturi pojavio tridesetih godina XX veka, nakon što ga je definisao eminentni istoričar Džejms Adams, pri čemu su koreni ove ideje bili locirani u ličnom razvoju, uz prateće obećanje da će svi koji vredno rade uspeti i da se ostvare. Tokom decenija koje su usledile, u periodu Velike ekonomske krize koja je pogodila sam centar Amerike i poljuljala vrednosti koji su se do tada smatrale ukorenjenim i neprobojnim pred bilo čim, a zatim učvršćivanja kapitalističkih vrednosti u društvu, san je pretrpeo mnogobrojne promene, sve dok se u potpunosti nije iščašio iz zgloba. U tom trenutku se lični razvoj našao u zapećku usled pretendovanja ka ostvarenju materijalnog uspeha, gomilanju kapitala i zadobijanju slave.
Naši junaci zatekli su se u ruševinama američkog društva, nepreglednim poljanama krasnih ideja koje je nacija obećavala svima koji se u Ameriku upute u nameri da se ostvare putem rada. Hipi komuna Lafajetovih jedno je takvo odredište u ovom romanu, gde Kovač i Maligen spoznaju obrise ideja koje su hipici uzimali za svoje polazne vrednosti. Na tu pozornicu raspolućenog američkog društva, koje se odalo alkoholu, drogama i seksu, Stijepović uvodi elemente magijskog realizma, te tako na scenu stupaju i demoni sa različitim željama i prohtevima (na primer, demon Abadon želi da uzme dušu dušu junaka Skipa Lenskog, jednog od hipika koji živi u spomenutoj komuni Edgin). U trenutku kada čitalac pomisli da je u potpunosti uronio u mrak Amerike i njenih urušenih vrednosti time što je upoznao i tamnu stranu ove organizovane zajednice hipika, kao i tužnu sudbinu Indijanaca koji su uvek u položaju podređenog, onog „drugogˮ, nad kim surovo društvo u čijim je rukama moć i dalje ima primat, on iznenada shvata da Stijepović ide korak dalje; zato se može pretpostaviti da uvođenje demonskih sila u ovom romanu služi tome da se još dublje prodre u tamu u koju je zaronilo čitavo društvo i time se ukaže da je i ono samo postalo odraz demonskog i nečovečnog, te da su ljudske duše lako zavodljive, jer se u njima već krije mrak svesti, tama čovečnosti i prekrasne ruševine nekadašnjih obećavajućih ideja.
U prilog mogućnosti tumačenja knjige iz vizure postmodernizma služi i činjenica da se u ovom romanu razaznaju elementi metafikcije, te tako Kovač na trenutke i sam komentariše proces potencijalnog pisanja romana pod nazivom Prekrasne ruševine. Neposredno pre nego što se prvi put sastane sa Maligenom u baru pod nazivom „Blue Flamingoˮ i sa njim se otisne na put u srce Amerike, Stijepovićev junak će istaći da ima sličnosti sa Robertom Luisom Stivensenom, te da je tako i on „tim stvarima sklon, hitrom izmišljanju uz malo utemeljenih činjenicaˮ kao da priča istinu koja je neporeciva i „svima obećanaˮ, pa da naposletku i samog sebe ubedi u to. On, takođe, razmišlja i o tome da bi upravo Stivensonovim rečima mogla da otpočne „cela ova pričaˮ, misleći na knjigu koju mi već držimo u rukama i iščitavamo. Poigravajući se postmodernim narativom, formom romana i žanrovskim određenjima, Stijepović stvara delo koje ne pruža odgovore, već postavlja pitanja, što nije ništa drugo do još jedan od postmodernističkih manira.
Svet Stijepovićevih junaka teskoban je i na trenutke deluje kao da su junaci zatočeni na pozornici koju uređuju propast vrednosti i urušenje sistema, koji je nekada obećavao velike stvari svima koji se odvaže da pokušaju i pruže vlastiti maksimum. Iz tame ovih likova ipak izranja Babet Lafajet, najsvetlija tačka u ovim ruševinama, ali čak ni ona ne uspeva da dosegne sreću za kojom traga. Zatočeni u okove kapitalizma i raspolućenog, nemilosrdnog društva, junaci su zakopani u mestu i ne uspevaju da prodru do sebe, ne bi li tako pronašli beg iz surove stvarnosti u kojoj su se zadesili. Na trenutke turoban, ali do samog kraja preplavljen izvrsnim rokenrol numerama, Stijepovićev roman predstavlja kompleksan narativ koji izaziva uragan pitanja i nesvakidašnju spregu polaznih ideja i njihove realizacije, ne pretendujući da osvoji visine domaće književne scene (iako se može zapaziti da mu to ipak uspeva), već da čitaoce poduči da se odupru binarnom pogledu na svet – jer ništa nije samo crno ili belo, dobro ili loše, već se suština locira u nijansama koje se prostiru između. Ovaj roman širom otvara „vrata percepcijeˮ onima koji su spremni da realnost sagledaju iz više uglova tako što neće očekivati da im se odgovori pruže, već će razumeti da za njima sami moraju tragati, čak i nakon što zatvore poslednju stranicu knjige.
[1] Odlomak iz pesme „Američka molitvaˮ Džejmsa Daglasa Morisona u prevodu Zorana Paunovića, koja je u celosti objavljena u časopisu Gradac, broj 194-195, 2014.
