UME PESMA DA VAS ZAROBI I OMAĐIJA
(Slađan Milošević, Gibanje senke, NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2023)
Četvrta knjiga Slađana Miloševića pod nazivom Gibanje senke ukazuje na spremnost autora da svoju poetsku viziju sveta oko sebe i u sebi obelodani i izazove na razgovor, razmišljanje i ocenu. Mlad čovek koji se našao u (za njega) velikom svetu, u kome se mešaju različiti kulturni, jezički, fizički i drugi uticaji, posmatra, stvara slike, apstraktne i konkretne, odlučuje da samo sa svojom pesničkom snagom ispeva, otkrije nešto i nekoga što se običnim okom ne može. Trenutak je dovoljan da se Milošević odvaži i shvati svu komplikovanost i složenost, makar i najmanjeg živog i neživog, minijaturnog i viđenog. Mnoga su pitanja pred njim, traži odgovore, brine se i boji istovremeno da se ne zaboravi ono već stvoreno, prošlo iz kojeg niče sadašnje. Sumorne slike prirode nagoveštaj su osećanja koja su njima preplavljena. Simboli koji upućuju na neprekidno traganje, kretanje, borbu za opstanak, pesnik vidi u prirodi oko sebe. Njoj se obraća sa mišlju da će pronaći smisao svega postojećeg. To nalazi u pojedinim viđenjima umetnutim u stihove, ali vrlo brzo njegovo pero sklizne u očaj i traganje, jer zahtev „pričaj mi o daljinama“, ipak budi nadu za nastanak brojnih životnih pitanja. Ta duhovnost koju svako poseduje u različitim manifestacijama njegov je unutarnji vez misli, mučenički, koji briše, ali i stvara, mukom iznedreno.
Veliki svet je, kako u pesmama piše, put kontrasta, preoblikovanja, pokušaja da se iz haosa izvuče dobra nit koja vodi humanosti preseljava se u Potez, drugi ciklus knjige, u stvarne ili imaginarne akcije, u kome se nemiri pojačavaju u zavisnosti od pokušaja da se suprotnosti izmire, ako mogu, makar i u mislima. Ali to su samo pokušaji. Još tmurnije misli otkrivaju nedosanjane snove, naviru i roje se, traže slobodu izraza, ne žele ćutnju, probiraju putanje kojima mogu naći ili pronaći izgubljeno vreme, prostor, stare spomenike, mahovinom prekrivena dvorišta, kamen temeljac. Uzburkanost misli, lutanja za onim što je upamćeno po lepom ili ružnom, nostalgičnost za vekovnim i tradicijskim kao neprekinuta žica niže stihove u pesmama kako bi se naslutilo ili pojavilo „belo videlo“. Iznenadno zatreperi sreća drugačijeg odrastanja među prirodom, gašenje žeđi sa izvora, druženja sa životinjama. Tu je na prvom mestu čovek koji je ugađao sebi i univerzumu.
Kontrastne slike borbe za jačanje identiteta iskrsavaju iz, reklo bi se, poeme sastavljene od tri, izgleda namerno tri, poetske celine, autobiografskog karaktera, smeštene u gradskom prevozu. Pažnja i pogled na taj raznovrsni svet, na njegove muke i potrebe koje se ocrtavaju na njihovim licima, pokretima i nevezanim govorima usmerena je na jedan posebni velegradski život, buran i izgužvan. Naborana čela i misli koje ih tište zarobljene u gvozdenom oklopu koji jauče i brekće na svakoj prepreci, zbunjuje čoveka iz provincije, uslovno rečeno, navlači mu još jednu brigu, pored onih ponetih odande odakle je krenuo, da bi se u jednom teškom momentu zapitao kuda beže i idu ljudi, i zašto u različite granične pravce.
Pesimistička misao ne napušta Miloševića ni kada svom sledećem ciklusu, raznovrsne, a opet začete tematike daje naslov Osmesi u bronzi. Očekuje se da u pesmi zasvetli pokoji zrak obojen vedrom bojom. Samo za tren prošeta zrak u mislima o veličanstvenosti kosmosa, da bi opet za tren, palo pitanje slobode i šta bi to ona bila u današnjem danu. Zna se, sve ono što je bilo, moglo, prošlo, upamćeno, treba i može se slobodno iskazati. I to je vid slobode, kao i iznenadni, pomućeni čin oduzimanja božjom rukom datog. Kolebanje nad tim svim što jedno mlado biće vidi, proživi, primi, iznenada od sebe zatraži da urami kao odsanjani san. O čemu, pita se, iako je s dosta napora tražio smisla svemu. Smatra da praznina u kojoj ne nalazi smisla liči na pećinu u kojoj nema oglašavanja. Krug oko svega, misli pesnik, neosvojiv je, čak i onda kada se nešto, negde odbije, razbija, širi. Zato u pesmi Neopredeljenost, iako mlad, želi povratak detinjstvu, kao svetlom svetu koji negde, zna dobro, postoji, traje, učvršćuje svest o tome da je čovekova misao jedinstvena, stvorena samo individualnom snagom, duhovnom, kao i željom da je veliki i mali svet razume. Nezadovoljstvo onim što se doživljava, bilo vidljivo ili ne, iskazano pesničkim buntom, samo je jedan od koraka ka mogućem pronalaženju puta do sebe samoga.
Pesnička zbirka Gibanje senke Slađana Miloševića pisana slobodnim stihom i jasnim izražajnim stilom oglašava viđenje svega postojećeg kao prepreke na putu ostvarenja ličnih, može se reći, univerzalnih ciljeva koji će voditi čoveka slobodi duha i uma.
