.
.
.
Pariz, Teksas i sve između – poetski prvenac Vladana Krečkovića
.
(Vladan Krečković, Pariz, Teksas, PPM Enklava, 2020)
–
.
Mislio sam da je Vladan prozna duša i presrećan sam što nisam bio u pravu.
Razuverio me je kompaktom, silovitom i lucidnom zbirkom, u kojoj je blista kondenzovano lično iskustvo. Pariz, Teksas je zbirka putovanja, gde je promena u prostoru uvek u nadopunjujućem razmimoilaženju sa unutrašnjim kretanjima. Iz tog trenja, odnosa između više (značenja) kretanjâ, nastaje kramp kamp-prikolice, koji, ako i ne razbija ledeno more u nama, onda nas još jednom podseća da je proces putovanja uvek suvisliji od odredišta. Gajeći nostalgiju kao kućnu biljku, ali ne bežeći od divljenja svetom, Vladan prigrljuje sve ono najbolje iz beat-generacije, trijumfalno uspevši da izbegne sve njene zablude, površnosti i klopke.
Možda su najbolja vrata do njegovih stihova zaobilazna – preko pritajene filmografije zbirke, u kojoj su dozvani Venders, Linč, Vong Kar-Vai, ali i čuveni Vinipeg Gaja Medina, koji predstavlja jednu sasvim posebnu geopoetičku kategoriju, dostupnu samo onima koji pate od idealne nesanice. Ono što je zajedničko Vladanovoj zbirci i filmovima svih spomenutih režisera, jeste osobena poetika prostora, koja nam pokazuje kako atmosfera može biti izuzetno dalekosežan književni činilac. Ima tu nečeg od onog Sloterdijkovog zapažanja iz druge knjige Sfera gde tvrdi kako je atmosfera neinforamtivna (str. 137) – ne neinformativna na način nemogućnosti njenog opažanja, već u smislu nesvodivosti na pojedinačne utiske. Atmosfera jeste, stoga, dostupna, gotovo misteriozno, ili u svojoj celini, ili nikako. Jer, ukoliko se samo jedan njen element osamostali, pada cela konstrukcija – a mi, umesto spomenute spoznatljive neobuhvatljivosti, dobijamo neki neodgovarajući surogat. Zato je pokušaj odgovora na neodgovorivost atmosfere jedan od večno nadahnjujućih književnih ideala.
Svestan posredne prirode atmosfere, oživotvorujući okolinu kroz govor stvari, Vladan dozvoljava misterijama da dišu. Ne guši ih suvišnostima, niti, toliko danas prisutnom, šupljom škrtošću. I iako pokatkad u dosluhu sa tišinom, put njegove poezije nikad nije usmeren na nerečje, maternju melodiju, ili neku projektovanu drevnost (iako ima razmišljanja o njoj – hlađenje sijalice i prapočetak sveta (56) ili, „desetohiljadugodišnja ljubav” (53)), koliko na univerzum sadašnjeg trenutka, u svoj svojoj receptivnoj moći. Nema zaumnosti, niti pametovanja, već poziva na saputništvo, u kojem je ocrtana čitava istorija sastanaka, rastanaka i međuljudskih mimoilaženja što u sećanju imaju samostalne, zasebne živote.
Tako bi u svetlu spomenutih tema, Vladanovoj poetici najbliži bili Ognjen Aksentijević i Maša Seničić, čiji je izraz, doduše, nešto apstraktniji, što svakako ne mora da bude dobro po samu poeziju. Naprotiv, u konkretnosti nekonkretnog, Vladan uspeva da obistini zahtev jednog svog stiha – „Neophodno je pratiti sintaksu zenice.” (12). Ovaj, ne samo autopoetički vredan stih, predstavlja i jedan prijateljski gest, savet za otvaranje sveta stihova koji mame na ponovna čitanja: „sve što kadrira prostor / vitraž je otpada” (10); „Presečena stabla / ostavljala su eho godova” (24); „U julu se noć / navlači preko neba / kao iznošena majica / i zvezde će uskoro / pokazati zube.” (51) ili „Dvorišta su grlila kuće, / simfoniju veša na žici, / lica nepoznate dece / bez osmeha” (55).
Ipak, na tragu moje napomene sa početka, treba primetiti da ima ovde i izrazite prozne siline koja čeka da bude dosegnuta, ali kojoj su stihovi pravi dom. Ipak, kad se dopre do nje, jezgro je opet lirsko, kao kad se zagrize pralina sa tečnim punjenjem. Grle se.
I za kraj, uvek, naravno, ima prostora za dalji pokret, za napredak, i ako iko to zna, to je sam Vladan, koji je načinio neverovatan pomak od svog prvog romana Aleksa ili kroz snegove i sirene i postao, već ovom zbirkom, zaista respektabilan poetski glas.
P.S. Jedno od vrlo intrigantnih pitanja za tumačenje (ne samo) ove zbirke jeste na koji se način lirski glas menja u odnosu na tipove prevoza. Sam proces puta kao saznavanja sveta se u poeziji neretko prenebregava, a može predstavljati izuzetno zanimljiv interpretativni činilac. Tako ovde možete pronaći upisane ili neposredno predstavljene: vozove, bicikle, avione, automobile, kao i, kako digitalno, tako i fizičko tumaranje. Ipak, kako to inače biva obećavajućom poezijom, najveći koraci su unutrašnji.
.
.
.
.
.
.
