.
.
OSUNČANI „KOREN BOL”
.
.
(Žarko Milenković, Krhotine leta, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani”, Kraljevo, 2019)
.
.
„Mru, toplinom lape
vali lagani.
U srcu svih mrenja
sve dublje otkucava bilo.”
(„Tuga”, Momčilo Nastasijević)
.
.
Pišući o zbirci pesama Mapa (2017) Gojka Božovića, u prikazu naslovljenom „Ucrtavanje svakodnevice i pevanje opstanka”, objavljenom u časopisu Naš trag (br. 1–4, 2019), u tematu posvećenom poeziji Gojka Božovića, Žarko Milenković istakao je „Jedan veliki srpski pesnik, Ivan V. Lalić je rekao da pesnik ne može izvan svog vremena: ’Pesnik, sve i da hoće, ne može a da ne peva o svom vremenu. A to je, vrlo izrazito, i vreme zla.’ Fenomen zla i nesreće oduvek je privlačio pesnike, zlo i njegova funkcija u istoriji čovečanstva su, na neki način, glavno obeležje modernih pesnika. Istorija čovečanstva je jedna velika istorija zločina. Fasciniranost pesnika tamnom stranom ljudskog bića, učiniće da Hugo Fridrih zaključi da moderna poezija govori ’zagonetno i tamno’. Ali, s druge strane, fenomen zla, nikada nije pesnika učinio zlim. Nikada, dobar pesnik, nije postao hroničar zla. Nikada, dobar pesnik, nije pevao samo o zlu, već neizostavno o nadi, o opstanku, o borbi.” S druge strane, pišući o zbirci pesama 22 Nikole Živanovića, u prikazu naslovljenom „Objava broja 22”, publikovanom u Književnom magazinu (br. 219–222, 2019), Žarko Milenković primetio je „Pesnik treba da piše o stvarnosti koja ga okružuje, o smrti, o njoj pre svega i ponekad o ljubavi, ako je bude. Pesma ne treba da bude svedočanstvo, niti ispovest ’već samo enciklopedija / mog prisustva u svetu’. Pesnik treba da je i prevodilac koji na jezik prevodi svoje misli, ali i pesme drugih pesnika.” Iako istrgnuti iz prvobitnog hermeneutičkog konteksta, navedeni iskazi Žarka Milenkovića, nastali kao čitalački odgovor na poeziju dvojice pesnika savremenika (Gojka Božovića i Nikole Živanovića), doimaju se, istovremeno, kao naglašeno autopoetički i za razumevanje tematsko-motivske i stilske ravni lirike Žarka Milenkovića naročito instruktivni iskazi.
Pisanje o vlastitom vremenu, koje je, vrlo izrazito, i vreme zla, privlačnost fenomena zla i nesreće za poetsku obradu, tamna strana ljudskog bića kao umetnički izazov, odnosno, tematizovanje smrti i ljubavi („ako je bude”), i konačno, pesme, koje nisu ispovesti ni svedočanstva nego enciklopedije prisustva lirskog junaka u svetu, poetička su svojstva zbirke pesama Krhotine leta (2019) Žarka Milenkovića.
Sastavljena od tri ciklusa („Prisustvo”, „Leto” i „Crne misli”) zbirka pesama Krhotine leta zasniva se na tematsko-motivskim dihotomijama: dobro i zlo, sumnja i vera, život i smrt / (samo)ubistvo, Sunce i tama, mrak, kiša. Otvorena epigrafom iz Jevanđelja po Mateju („Dosta je svakom danu zla svoga.”), zbirka Krhotine leta, u prvom ciklusu („Prisustvo”), donosi varijetetne oblike neulepšanog, sveprisutnog, pretećeg zla. U pesmama prvog ciklusa dominiraju crna boja „Crni oblak zaklanja sunce / (…) / Crna je košulja / Crno odelo / Crnom čoveku” („Senka”), „Odalo ga je crno lice / Smrad sumpora i uvele latice” („Prolaznik”) i mrak „Iz mračnog ugla / Mračni stvor / Posmatra” („Crnilo”), pozornica lirskih zbivanja postaje nekropola „U ponoć / Moj drug i ja / šetamo pustim ulicama / Groba-grada” („Drugovi”), naglašeno je prisustvo đavola (Satane, nečastivog), sa prepoznatljivim fizičkim (rep) i olfaktivnim (smrad sumpora) atributima, pri čemu Milenkovićev pandemonijum poprima ontološki ambivalentna svojstva – pored Satane kao reprezentativne figure, nosioca svekolikog zla, demonska svojstva ujedno se upisuju i u čoveka, koji postaje čovek-zver „Prestani da se skrivaš / (Znam te dobro) / Budi ono što jesi / Budi čovek / Budi zver” („Čovek: zver”). Ontološka klackalica, na relaciji živo: neživo, prepoznaje se i u postupku oživljavanja predmeta (elemenata „mrtve prirode”) „Sto nije sto / Stolica nije stolica / Krevet nije krevet / Pero se pretvara u koplje / Mastilo u otrov” („Model za živu prirodu”), dok se, kao ključno obeležje oživele i dejstvom noćnih (nečistih) sila preobražene predmetnosti može uočiti preteća relacija koju materijalni svet zauzima naspram sveta živih bića, neprekidno težeći da ugrozi i(li) poništi i sâmu egzistenciju lirskog subjekta. U svetu pretećih realija, kakav se otkriva u ciklusu „Prisustvo”, problematizovan je i doživljaj pesnikovog bića, ali i umetničkog dela (pesme), budući da je pesnik percipiran kao „đavolov sin” („San”), a pesma izjednačena sa smrću („Model za živu prirodu”). Predominacija tmine, mraka i crne boje, u ciklusu „Prisustvo”, realizovana je kontrastiranjem sa motivima svetlosti i Sunca. Tako, u pesmi kojom se zbirka otvara i kojom je sugerisan osnovni emocionalni ton i registar iz kojeg se svet sagledava, pesmi indikativnog naslova „Crnilo”, mračni stvor „Gasi moje Sunce / Sisa moju Svetlost”, dok, u pesmi simboličnog naslova „Senka”: „Crni oblak zaklanja sunce”. Za zbirku pesama Krhotine leta motiv Sunca nije neočekivan. Ipak, poput Sunca, koje je već u prvoj pesmi zbirke, ugašeno i usisano, ni leto neće biti pozitivno konotirano u poeziji Žarka Milenkovića. Ciklus „Leto”, tako, svedoči o „nezadrživom propadanju” („Letnje jutro”), osipanju, mrvljenju života, o bezizlaznosti, uzaludnosti, besperspektivnosti, o nepodnošljivoj samoći („Samoća u julu”), zatvorenosti i propadanju („Kiša početkom jula”), strahu od smrti („Julske noći”), o neprekidnom i neizbežnom rastu tuge („Sredinom jula”), o čekanju i neizvesnosti („Početak avgusta”), dosadi kao egzistencijalnoj dominanti („Dosadno popodne”), „nezadrživom krahu” („Avgustovsko jutro“), slutnji propadanja („Avgustovske vreline“), o potpunoj i poraznoj usamljenosti lirskog subjekta, njegovoj potrebi za nežnošću, dodirom, za Drugim („Početak septembra”), da bi se krug patnje i poražavajućih uvida u ljudsku egzistenciju završio, u pesmi „Pred Crkvom Svetog Marka”, sugestivnom metaforom „sveć[e] u zatvorenoj tegli” (gde je čovek, nanovo, označen kao sapeta, utihnula, nasilno ograničena svetlost). Na tragu poetike Ivana V. Lalića i njegove oneobičene semantizacije leta, središnji ciklus zbirke Krhotine leta, ciklus „Leto”, u klimaks godišnjeg i prirodnog zrenja, punoće, lepote i obilja, utiskuje smrt, propadanje, prolaznost „Sazrevanje / Do naprsnuća” („Početak jula”), „Napolju sve zri i propada / Propada pre zrenja” („Kiša početkom jula”), osećanje bezizlaza „Kiša početkom jula / Pojačava osećanje zatvorenosti” („Kiša početkom jula”), tragične, ponorne usamljenosti „Samoća u julu / Opasnija je od one / U jesenjim danima” („Samoća u julu”) i svest o blizini smrti „Julske noći su / Jedine noći / Kada se bojim smrti” („Julske noći”). Ipak, pored eksplicitnijih (i donekle očekivanih) binarnih opozicija – vrelina: studen, leto: zima, Sunce: kiša, prisutnih u pesmama „Avgustovske vreline”, „Prizivanje kiše” i „Letnja kiša”, koje su pretežno vezane za percepciju realija (kao i za njihovu metaforizaciju i simbolizaciju), ciklus „Leto” uvodi ne toliko transparentnu ali izuzetno važnu dihotomiju, koja bi se mogla označiti kao – prisustvo i odsustvo, punoća i praznina, ništa i nešto. Nasuprot ograničenosti, zatvorenosti i teskobne osuđenosti na kruženje u ponovljivim vremenskim (godišnjim) ciklusima, koja metaforom kruga i stihovima „Napred: Nazad / Isto: Isto” („Početak jula”) snažno priziva Nastasijevićeve stihove iz Reči u kamenu „I to pa to, / i sve to.” (kao što se i pesma „Krug”, posvećena Momčilu Nastasijeviću, ukazuje kao segment intertekstualnog dijaloga sa Nastasijevićevom pesmom „Priča”), nasuprot doživljaju ljudske egzistencije kao bespomoćnog i bezvrednog ništa „Stvorio si svet, da bi ga uništio, / pa opet stvorio, samo da bi nam pokazao ko smo. / (Niko i ništa, sveća u zatvorenoj tegli.)” („Pred Crkvom Svetog Marka”), konačno, nasuprot sumnji u Božju egzistenciju, tj. nasuprot njenom upitnom statusu „Pitam se ima li te ili nema?” („Pred Crkvom Svetog Marka”), postavljeno je jedno osunčano nešto, u zanesenom, gotovo himnično iskazanom poverenju u Božje sveprisustvo „Ima te Gospode / u svemu / U kapi rose / Ti si Cvet i Rosa / i sunčan letnji Dan.” („Ima te, Gospode”). Za razliku od Sunca koje utiče na rast tuge („Sredinom jula”) i koje svedoči o smrti u svom zenitu („Početak jula”), za razliku od zaklonjenog („Senka”) i ugaslog („Crnilo”) Sunca, u zbirci Krhotine leta, u kojoj se, kao u poeziji Momčila Nastasijevića, predano preispituju relacije između „stvora” i „tvari” (i kao kod Nastasijevića, uvek imajući na umu i trećeg člana ovog odnosa – Stvoritelja), Sunce postaje jedno od Božjih svojstava ili jedna od varijanti Božjeg (ob)lika. Ipak, Sunce, leto i Bog neprekidno se krune i osipaju, ostavljajući za sobom samo krhotine, reflektovane u duši (samo)zapitanog lirskog subjekta. Za razliku od prvog ciklusa („Prisustvo”), koji je kratkim a retorički i tropički zgusnutim stihovima podsetio na jezičko-stilske karakteristike lirike Momčila Nastasijevića (a ovom pesniku upravo je i posvećena jedna pesma ciklusa „Prisustvo”, pesma „Krug”), dok su, u modelovanju Sataninog lika uočljive neskrivene intertekstualne veze sa poezijom Novice Tadića (sa čijom poezijom Krhotine leta Žarka Milenkovića imaju neskrivenih sličnosti i na leksičkom i metričkom planu), i dok „Nikad samlji” Ivana V. Lalića figurira kao tematsko-motivska dominanta i lajtmotiv ciklusa „Leto”, dotle treći ciklus zbirke Krhotine leta, ciklus „Crne misli”, sačinjen od sedam prozaida, sažima sve bitnije motive prethodna dva ciklusa, a među ovim variranim i u stihovima dužeg daha dodatnim slojevima smisla obogaćenim motivima, posebno se izdvajaju: krug, kiša, ništa i nešto. Izuzetno uspela i slojevita, prozaida „Kiša”, sa sivim, teškim oblacima i kišom koja uporno pada, dodatno naglašava osnovni emocionalni registar zastupljen u ciklusima „Prisustvo” i „Leto”, registar koji bi sačinjavali: seta, bezizlaz, zatočenost, samoća, bespomoćnost, izgubljenost i napuštenost. Iako imaginativno podstaknuta intermedijalnim predloškom, prozaida „Krik”, „po slici Edvarda Munka”, u citatni spektar nanovo uvodi Momčila Nastasijevića, budući da „Pokušaj da se pretvorim u kamen i zauvek zaćutim, prošao je uspešno.” suptilno priziva stihove „Prostreli, o prostreli. / Kamen da sam na veki.”, gde je značajno primetiti da, na nivou relacije ja: oni, koja postoji i u Nastasijevićevoj pesmi „Osama na trgu”, Milenković produbljuje sučeljenost između lirskog subjekta i sveta („Osama na trgu” Momčila Nastasijevića počiva na kontrastu ja: oni, tišina, ćutanje: buka, vreva, nepomičnost: „laki stupaj”, dok se težište opozicije ja: oni Milenkovićevog „Krika” prenosi na retorički, autopoetički plan, pri čemu bujica reči postaje nemi krik i osujećeni pokušaj dijaloga između lirskog subjekta i drugih ljudi, potencijalnih slušalaca / čitalaca, čime se problematizuje teleološki aspekt samog stvaralačkog čina), a ujedno, motivi reči, kamena i gluhote sveta intimni su dijalog autora Krhotina leta sa Rečima u kamenu Momčila Nastasijevića. Konačno, binarna opozicija ništa: nešto, kao jedna od značenjskih okosnica (semantičkih težišta) zbirke Krhotine leta, dodatno je iznijansirana i usložnjena u prozaidi „Krug”. Poput ciklusa „Leto”, obeleženog osciliranjem između upitanosti o Božjem postojanju i razrešenja ove nedoumice u eksklamativnom „Ima te, Gospode”, ciklus „Crne misli”, sa dominantno melanholičnim emocionalnim registrom, koji svedoči o upornom prisustvu ništa, ipak vrhuni u pozitivnom polu, polu nešto „Sigurno postoji nešto! Ništa ne postoji! I ništa je nešto! Mada nešto nije ništa! Nešto je veće, lepše i bolje od ništa (ničega).” („Krug”), pri čemu je ovo nešto, uprkos osujećenom kriku, ipak, kao vlastita „Priča”, rezervisano „za one koji umeju da slušaju.”
Od sumnje u Božju promisao i Božje postojanje do poverenja u Božje prisustvo u stvoru i tvari, od sumnje u recepcijski potencijal izgovorene / napisane „bujice reči” (čija je sinegdoha krik) do ostavljanja mogućnosti da se reč ipak čuje (mogućnosti koja je otvorena za one koji umeju da slušaju), od naglašenog prisustva tame i zla u svetu i ljudima do otvorenosti za svetlost i Sunce, od osećanja uzaludnosti, besmisla i zatočenosti do transponovanja ovih emocija u umetnost (njihovog nadograđivanja i pre-osmišljavanja), od „korena bola”, zbirka Krhotine leta prelazi put do osunčanog, toplog, letnjeg dana, u kojem ima svetlosti, Gospoda i nade. Dakle, iako piše o vlastitom vremenu (koje je, vrlo izrazito, i vreme zla) i iako je zaokupljen fenomenom zla i tamnom stranom ljudske prirode, Žarko Milenković dokazuje kako dobar pesnik nije puki hroničar zla, budući da on nikad ne peva samo o zlu, već „neizostavno o nadi, o opstanku, o borbi.” Ispisujući pesme kao „enciklopedije svog prisustva u svetu” i prevodeći „na jezik svoje misli, ali i pesme drugih pesnika” (Momčila Nastasijevića, Novice Tadića, Jovana Hristića, Ivana V. Lalića), zbirkom Krhotine leta Žarko Milenković progovorio je o neiskorenjivom zlu i tami, ali, isto tako, i o svetlosti (Suncu), opstanku, nadi, o poverenju u (pesničku) reč i recepcijske sposobnosti njenih slušalaca (čitalaca), o poeziji (umetnosti) koje, poput Gospoda („Ima te, Gospode”) ima u svemu – u cvetu, kapi rose, u sunčanom, letnjem danu.
.
.
.
.
.
