.
.
Migracije talasanjem
.
(Željana Vukanac, U talasima tela, Beograd, Književna radionica Rašić, 2020)
.
.
Pesnička istina
.
Od Starog zaveta i izabranog naroda, pa dalje kroz brojne istorijske primere, na svetu je sve do danas prisutna tema izbeglištva. Ako bismo nešto želeli da saznamo o toj temi u kontekstu balkanskih prostora, a da u isto vreme ne budemo ni distancirani ni ostrašćeni, da ne zauzimamo ničije strane, već da se unesemo u mogućnosti ljudskih sudbina (što i jeste doprinos i jedna od funkcija književnosti!), ako bismo želeli da izmaknemo predrasudama, nacionalizmima i patetičnom, a dođemo do autentične spoznaje, onda bi jedan od puteva mogao biti iščitavanje zbirke pesama U talasima tela Željane Vukanac.
Pesme iz ciklusa koji se bavi ovom značajnom temom su odležale, dovoljno da pokupe sadržajnost prošlosti, a takođe i da sve ono što je u njima lično i intimno postane univerzalno lepo i značajno. Ove pesme otvaraju zbirku, a u prvom, kao i u svim ostalim ciklusima, osnovna tendencija je vredno i temeljno prikupljanje i sklapanje sopstvenog identiteta, sliku po sliku, spoznaju po spoznaju, reč po reč. Samopotraga i samosklapanje su procesi koje pesnikinja vrši pedantno, kroz sve slojeve i faze postojanja, preko susretanja sa prošlošću, mapiranja sebe, upoznavanja nerasvetljenih unutrašnjih kutkova, do nekih novih životnih migracija, ovog puta biranih. Zato zbirka sadrži pesme najraznorodnije tematike – porodične, zagledane u prošlost i u sopstveno poreklo, ljubavne i refleksivne, koje osvetljavaju put samospoznaje i razumevanja civilizacije u kojoj živimo. Kao što se to čini i u realnom životu i u bildungsromanu, kao uostalom i u psihoanalizi, i pesnikinja kreće od temelja i od prvih cigli sopstvene istorije, od „žegarskih poljaˮ. Pri iščitavanju pesama iz zbirke U talasima tela presreće me Andrićeva misao da se prava istorija čovečanstva ne nalazi u podacima i činjenicama, već u bajkama, večitim pričama koje čovečanstvo sebi ispreda. Tako se i u pesmama Željane Vukanac, kroz rekonstruisanje lične istorije, dolazi do istine jednog sveta.
.
.
Jednačina tela i poreklo
.
Egzaktne kombinacije gena i hromozoma nas sabiraju u telo koje jesmo, tačno ono koje „pokušavamo da istrljamo u kuhinji pod mlazom vodeˮ, ono koje samo sebe otkriva u talasanjima, koje je obeleženo „stoletnim umornim pogledomˮ. Telo je istina. Telo „koje nosi dušuˮ, puteno, ranjivo, nezgrapno, dirljivo, ono je kutija u kojoj smo bačeni u svet. Telo je jedan od ključnih pojmova zbirke. Ono ima dvogubo, ambivalentno značenje. U talasima tela nas, s jedne strane, podseća da je istina našeg tela u vremenu i prostoru takođe i istina našeg bića. Zajedno sa konkretnim telom dati su nam i domovina, mesto i vreme rođenja, podneblja u kojima smo proveli detinjstvo ili ona iz kojih su potekli naši preci. S njima smo, kako se igrivo potvrđuje u pesmi „hronologijaˮ, skopčani i sabrani, poput brojeva na porodičnoj grobnici, gde je svaki član „rođačke jednačineˮ tek jedan klin. Zbog toga telo ima svoju gravidnost, fiksira nas na mestima gde smo proveli život ili gde smo ga mogli provesti. Telo je u isto vreme i fluidno, ono je u talasima; uprkos svojoj težini i tome što nije ni blizu providnog, ono nas nosi i talasa i njegova istina i jeste u pokretu, što nam naslov zbirke i sugeriše.
U pesmama često nailazimo na toponime. Poput čioda na pluti se zabadaju u konkretno geografsko podneblje, a u stvari kreiraju u svesti čitaoca pesničke slike. Tako se u pesmi „o nepoznatomˮ javlja tema migracija, gde se od „hladnih velebitskih vodaˮ autobusima kreće „ka nepoznatomˮ i na kraju stiže, i kako to lirsko ja ironijski primećuje, pronalazi svoje mesto „pod gazelomˮ. U pesmi „ravnicaˮ pominju se „žegarska poljaˮ koja stoje na suprotnoj strani u odnosu na „ravnodušnu ravnicuˮ. Babi, o kojoj je reč u ovoj pesmi s elementima naracije, draža su baš ta polja, kao i kamen koji bi mogla iz njih iskopati od plodnih njiva žita. Katarza u pesmi „dugo telo jablanovoˮ krije se u bolnoj ironiji i lucidnoj svesti izraženim u drugoj strofi pesme gde saznajemo da je upravo jedna velika opasnost i neizvesnost, kakva je bila napuštanje doma i odlazak u nepoznato, možda upravo spasila ukućane od druge opasnosti: „sreća je bila jedne duge letnje noći/ kada je pod teretom bure/ dugo jablanovo telo puklo/ palo preko dvorišne ograde/ i odnelo sa sobom deo krova/ da su ukućani već odavno prešli drinu/ u sličnom naletu oluje.ˮ
Na toponime nailazimo i u poslednjim ciklusima zbirke – „uskršnje jutro u kelnuˮ i „varšavske prodavniceˮ u kojima se selimo iz jugoslovenskog u evropski kontekst.
Iako su pomenuti toponimi konkretno odrediva mesta na mapi bivše Jugoslavije (ili šire) i na osnovu njih možemo rekonstruisati kretanje zamišljenih subjekata na koje nailazimo u Željaninim pesmama, oni imaju drugu funkciju. Toponimi nisu napisani velikim početnim slovom. Kao i imena svih pesama u zbirci, napisani su malim slovom. Drina, Gazela i most ispod nje postaju međe i odrednice jednog poetskog sveta. Čak i da ne znamo da uperimo prstom na neke od pomenutih toponima na geografskoj karti, mi shvatamo da su ti napušteni prostori definišući za likove koji promiču kroz pesme i da su ih duboko determinisali.
Osim toponima, u pesmama nailazimo na čitav korpus reči i motiva-signala, koji su prepoznatljivi i povezuju svet pesama sa određenim kulturnim i istorijskim miljeom.
U pesmi „zidoviˮ njih je „djed rukama dizaoˮ kako bi odoleli „vjetru, kiši, minama i vatriˮ. Oko tih zidova narašće drač i smokva. Motiv mina i odabranih mediteranskih biljaka imaju asocijativnu moć koja bez ekspliciranja, sugestivnim jezikom lirske pesme, upućuje na kontekst o kom znamo iz istorije ili ljudskih sećanja. Ono što je u ovoj i u drugim pesmama bitno jesu osobine „glavnih junakaˮ ovog ciklusa. O mentalitetu „djedaˮ, babe, mame i tate saznajemo na osnovu uspelo izabranih pesničkih slika. „Djedˮ je zidao sa svešću o opasnosti, on je uporan i ponosit, što saznajemo iz poslednjih stihova pesme: „da će se jednog dana stati pod njih i znati/ da ovo meso što stoji pravo/ od tih stabala je načinjenoˮ.
Čitajući pesmu „šlapeˮ, prisećam se ideje Mihaila Epštejna o Lirskom muzeju koju razvija kroz nekolicinu eseja u svojoj knjizi Posle budućnosti. Muzej koji on naziva lirskim je zamišljeno mesto na kom bi sve stvari i predmeti uzeti iz čovekovog života imali svoj sopstveni, a takođe i učestvovali u kreiranju smisla čovekovog života. Kao što to Epštejn primećuje, čak i jednu omotnicu bombone možemo prepoznati „kao mali, ali značajan deo sopstvene sudbine.ˮ[1] Na savremenom đubrištu, koje je produkt masovne hiperprodukcije, poslednjih barem pola veka se gomilaju napušteni predmeti, beznačajni i ničiji. Baš zbog svesti o tome, a pogotovo zbog upotrebe lokalizma u svom nazivu, pesma „šlapeˮ se čini još dubljom i dirljivijom. Pesnikinja bira za „junakaˮ ove pesme duboko intiman predmet, šlape, papuče u kojima su hodali preci lirskog ja iz pesme i, izvukavši baš taj predmet iz bunara sećanja i ormara, pa ma koliko ta asocijacija nosila nešto bolno, jer „njihove bose kosti sada ljube žegarsku zemljuˮ, ona ne propušta da ukaže na značaj odabranog predmeta – „da nema šlapa u vrhu ormara/ stvari bi mogle da budu bilo čijeˮ. Upravo ta stvar svedoči o konkretnim ljudima i njihovim identitetima. Šlape su pripadale precima kojih se neko seća, a ne ma kome.
U pesmi „o daljinamaˮ pesnikinja ispituje temu porekla i odrastanja. Ko svoje poreklo ne vezuje za urbani gradski ambijent, već za „široku tromu rekuˮ, „guste šumeˮ i „gole stene što se cakle usred letaˮ, verovatno se znatno teže „presađujeˮ u neku novu sredinu. Za zemlju na kojoj živimo dublje nas veže snažan doživljaj prirode i uska povezanost s njom nego saobraćajne gužve i sivila, odrođenost od sebe i ljudi.
Ono što Željanu Vukanac izdvaja među modernim pesnicima s naših prostora, možda upravo ima veze sa autentičnim tematsko-motivskim korpusom o kom je gore bilo reči. Da bi jedan pisac ili pesnik bio bremenit, da bismo osetili da je nosilac sopstvenog, autohtonog sveta, opojnog i punog značenja, izgleda da je potrebno da ima svoju pesničku domovinu, izvorište motiva i pesničkih slika zbog kojih postaje prepoznatljiv i zbog kojih i jeste pesnik. Ta se domovina može, a i ne mora, poklapati sa nekim realnim geografskim podnebljem. Tako „velebitski kršˮ ili „žegarska poljaˮ u Željaninoj poeziji postaju znakovi pesničkog sveta koji čitalac uči da dekodira.
.
.
Lirsko/epsko ja
.
Lirsko ja je promenljivo, turbulentno. U zbirci je prisutno višeglasje. „Jaˮ skače iz jednog u drugi gramatički broj, nekad je zagledano u sebe, nekad nastupa iz „miˮ. Ponekada lirsko ja stoji sa strane i posmatra i beleži, pa iako je jezik duboko metaforičan i lirski, primećujemo i nešto epsko. Ti epski, narativni elementi su posebno prisutni u prvom ciklusu zbirke U talasima tela. Čitajući pesme iz ovog ciklusa nailazimo na veliki broj pesničkih slika i imamo utisak da se sve one uvezuju u integralnu priču. Tako se upoznajemo sa likovima roditelja, babe, „djedaˮ i ostalih i, čitajući o njima, saznajemo da je tema ciklusa napušten dom i sudbina članova porodice koji su se, već duboko definisani podnebljem iz kog su potekli, našli na nekoj „ravnodušnoj ravniciˮ i „jugoslovenskim poljanamaˮ.
U pesmi „jesenje popodneˮ pesnikinja ne želi da izdvoji lirsko ja iz mase opisujući posledice civilizacije koja je učinila da nam „nešto izmičeˮ i da zato nismo u stanju da sagledamo ništa što je izvan i iznad nas. Nebo je iznad, a oko nas su „zeleni divoviˮ, odn. šume, ali mi, odrođeni od prirode i od samih sebe, u ovoj tmurnoj viziji čovečanstva ni ne znamo da smo ravnopravni učesnici u uništenju i gluposti. Ta neosvešćenost je najizraženija kroz poslednje stihove – „kada budemo motali svilu poslednjih buba oko svojih pilećih vratovaˮ.
U pesmi „osvajanje sebeˮ skiciran je lik subjekta koji nastoji da se suoči sa svetom koji je sav u kretanju i kog odlikuje dinamičnost, razmena i neprestana promenljivost. Možda to i jeste izazov življenja u eri globalnog sela, masovnih migracija, dinamičnog životnog stila. U današnjem svetu, u kom ustaljeni obrasci življenja na jednoj lokaciji zasigurno više nisu modus vivendi, suočavamo se sa neprestanim „malim borbamaˮ i dinamikom „zbog koje ne znaš šta biˮ. Pesnikinja kroz ovu temu ispituje kakvu vrstu adaptibilnosti od sebe zahteva subjekat koji prolazi kroz neprestane migracije, a takođe i gde se nalaze stožer, oslonac i dom? Pošto domove moramo tražiti u sebi, izgleda da ključ postaje prepuštanje nečemu što bih nazvala – migracije talasanjem. Naše telo ne sme biti samo sebi breme iz kojeg god razloga ono bilo u pokretu.
Jedna od značajnih osobina pesama Željane Vukanac jeste moć da nas ošamare. To se dešava u trenucima kada se svet pesme odjednom iz područja estetskog premešta u područje egzistencijalnog, kada iz bonace lepog pređe u buru bivstvujućeg i potopi čitalački komfor. Takav doživljaj, doživljaj straha i drhtanja, pruža nam pesma „u krug u krugˮ. Pesnikinja poziva na sklanjanje koprene s očiju, i samoj sebi i svojim čitaocima oduzimajući mogućnost samoobmane. Treba skupiti hrabrost i složiti se s njom da je „pridržavanje za nešto čvrsto samo iluzijaˮ i da se prostor našeg života i postojanja često zaokružuje na surove i brutalne načine, one koje nismo planirali i od kojih nas ni sav oprez ne može spasiti.
U pesmi „odrastanjeˮ lirsko ja okreće objektiv ka unutra. Trenutak u kom pojedinac uviđa da je smisleno „biti čist biti ispeglan biti lepˮ je i trenutak u kom se prerastaju mladalačka pobuna i nered, koji su u određenom periodu neophodni, a time se i kreće ka hrabrosti da se odraste drugačije nego što su nudili uzori iz detinjstva i da se na kraju, poput lirskog ja, rasprostre kosmopolitski po celoj zemljinoj kugli.
.
.
Ljubav nije poslušnost, već smelost
.
U talasima tela sadrži veći broj umetnički uspelih ljubavnih pesama. Izdvojiću „letovanjeˮ koju smatram jednom od najboljih pesama u celokupnoj zbirci.
Pesma „letovanjeˮ se pojmom ljubavi bavi na ontološki način. Čovek na ovom svetu postoji na nekoliko ravni – fiziološkoj, gde je upućen na namirivanje potrebe za hranom, snom, itd, socijalnoj, gde je zaronjen u društvene odnose i njihovu toplinu i metež u isto vreme, i ontološkoj, gde zadubljen u suštinska pitanja o sebi i kosmosu traži odgovore i osmišljava svoj život na duhovnoj ravni. Ljubav nadskače socijalnu ravan. Ne samo da se stavlja iznad nje, nego je ljubav neuklopiva sa raznim ulogama i dužnostima – društvenim, porodičnim, političkim – koje čovek tokom života preuzima. Pesnikinja se pita „ko će nam školovati decu/ ako se utopim u tvom teluˮ, zatim „ko će kuvati ručak/ i kupati roditelje / ako zaboravim ko sam i umrem od tvog daha/ otrujem se milinomˮ. Uviđamo da se dužnosti koje imamo prema drugima iz nekog razloga ne mogu uklopiti sa prirodom ljubavi, koja je sveobuhvatna i traži celokupnost naših bića. Nikolaj Berđajev u svojoj knjizi Smisao stvaralaštva pravi razliku između porodice (braka) kao svetovne institucije i polne ljubavi. On primećuje da „ljubav ne podleže nikakvom prilagođavanjuˮ i da u „ljubavi nema perspektive života prilagođene ovom ‘svetu’ˮ.[2] On smatra da „ljubav nije poslušnost – poput porodice, već smelost, slobodni polet.ˮ[3] Dužnosti koje imamo prema porodici pesnikinja dalje pojačava građanskim dužnostima. Kontrast u sledećim stihovima, kojima se pesma i završava, nespojivost političkih dužnosti i „beskrajnostiˮ koju pruža ljubav, čini ih jednim od najsnažnijih uzleta misli i izraza u ovoj zbirci: „ko će glasati ako u tebi ne poželim pobunu / zbog čistote / beskrajnostiˮ.
Kako to uočava Berđajev „u porodici postoji teret dobrobiti i bezbednosti, strah od budućnosti, breme, isto kao i u drugim oblicima prilagođavanja – u državi (…)ˮ, dok se samo „u ljubavi pobeđuje tegobnost ‘sveta’ˮ.[4] Zato nas ova pesma postavlja pred jedno od najvećih pitanja – kako izabrati između sopstvenih slobodnih poleta i dužnosti koje znamo da imamo i kako ih, između ostalog, sklopiti u jedan život u kom nam je suđeno da se premeštamo s jedne na drugu ravan, iz očekivanja od sebe i drugih u prostore slobode. Možda je baš u pobuni odgovor. Ali ne u onoj mladalačkoj, o kojoj je reč u pesmi „odrastanjeˮ, niti u političkoj, već u pobuni protiv zaborava porekla i sopstvene istorije, zbog čega je pesnikinja istrajno ispituje i fiksira u svojoj zbirci U talasima tela, kao i u ljubavi, umetnosti samoj po sebi, koja se suprotstavlja tegobnom i prolaznom svetu svojom čistotom i kosmičnošću.
.
.
.
[1] Mihail Epštejn, Posle budućnosti I, Beograd: Draslar partner, 2010, str. 75
[2] Nikolaj Berdjajev, Smisao stvaralaštva, Beograd: Brimo, 2001, str. 165.
[3] Isto, str. 171.
[4] Isto, str. 171.
.
.
.
.
.
