O Željku Obrenoviću

Prošli zločini i sadašnje korisne laži 

(„Drugi deo leta“, Željko Obrenović; izdavač „Veseli četvrtak“ Beograd, 2025)

Izdavačka kuća „Veseli četvrtak“, koja se do sada prevashodno bavila izdavanjem stripova, započela je sa izdavanjem i književnih dela različitih tematsko-žanrovskih profila ’smeštenih’ u nekoliko edicija. U Ediciji Lavine pojavio se roman „Drugi deo leta“ Željka Obrenovića (1982), afirmisanog autora srednje generacije koji je, pored pisanja scenarija za stripove odnosno pisanja horora, fokusiran na dela sa kriminalistički zapletima. I novi roman, nominalno, na odstupa od ovog usmerenja. No, Obrenović je pisac koji ne dozvoljava da njegova dela imaju samo jednu liniju pripovedanja-čitanja pa je tako i sa ovim delom. Roman započinje kao opis dogodovština trojice srednjoškolaca koji provode leto na gradskoj periferiji. Godina je 1996. sa svim što to nosi, od traumatizovanih povratnika iz rata, sećanja na poginule i sveprisutnog principa ’sastavljanja kraja s krajem’ za većinu prosečnog sveta (na granici siromaštva) do obesnog šepurenja bogate manjine, sitnih i krupnijih kriminalaca, korumpiranih predstavnika svih nivoa vlasti… Dečaci osećaju i trpe posledice prošlih vremena, pokušavaju da se nose sa izazovima sadašnjosti ali su opsednuti i svojim željama i planovima, u rasponu od ’pravljenja rep muzike’ do ’muvanja’ devojaka, izbegavanja kontakata sa bogataškim sinovima, sitnih pakosti ekipama iz komšiluka do (bez)opasnih obilazaka obližnje šumice ili sličnih nestašluka. Tako će odlazak u nedovršeni bogataški zamak rezultirati otkrivanjem tegle sa nepoznatim prahom (koji je možda droga) dok će klinci u šumi naći skelet koji je, opet možda, ostatak famoznog drekavca koji je plašio ljude ili je, (opet i opet) možda, dokaz zločina koji se desio u ratnim godinama a koji je zaboravljen a možda i zataškan… Dečačka mašta bujna je i sklona svakojakim zaključcima koji vode u neslućene smerove. Kad se na to dodaju nerešeni porodični odnosi, neobična ponašanja (ćutljivi povratnik s fronta, deda-namćor, razvedeni roditelj, jedna posesivna majka i druga koja živi u svom svetu…), bolna otkrića (’švaleracije’), dobija se gusto tkanje stvarnosti koja je, uprkos spoljnoj ’normalnosti’, zategnuta do pucanja i samo je pitanje trenutka kada će do toga doći.

Obrenović razvija više paralelnih priča koje se prepliću a generalno se drže obrasca ’bildungsromana’ i to one vrlo specifične (krnje) podvrste koja je najširoj publici poznata iz niza romana Stivena Kinga (provincijski gradić, grupa veselih dečaka, drugastvo i međusobni sukobi, opasnost – najčešće natprirodna – koja im preti). Naš pisac koristi ovaj model i čini se da će poštovani njegove postavke odnosno ograničiti svoje delo na sopstvenu ’stilsku vežbu’ oponašanja obrasca – istina sa vrlo živim i ubedljivim junacima duboko uronjenim u prepoznatljivo lokalnu atmosferu. No, kako roman odmiče tako se početni obrasci relativizuju odnosno bivaju zanemareni: umesto bezazlenosti mladih junaka u rutiniranoj malograđanskoj sredini, dečaci sve dublje ulaze u mračne tajne svojih porodica i šire okoline otkrivajući određenost svog detinjstva događajima za koje nisu čak ni znali (niti ih naslućivali) a što ih stavlja u pozicije koje traže donošenje ozbiljnih odluka. Tako njihov urođeni/iskonski osećaj za pravdu čak dovodi jednog od njih u situaciju da svesno truje dedu kako bi spasao mlađu sestru! Tim postupkom dečak naprasno odrasta, više nije dete. Konačno rušenje Kingovskog obrasca dešava se u trenu smrti jednog od protagonista što priču izmešta iz relativne bezbednosti u stvarnosnu brutalnost kakva je viđena u romanu „Dečaci Pavlove ulice“ Ferenca Molnara. U trenu sve dotadašnje igrarije bivaju poništene činjenicom da su njihove posledice (hteli ih dečaci ili ne) fatalne i nepopravljive. No, tu nije kraj Obrenovićevog iskoraka iz obrazaca jer ubrzo sledi novi udarac realnosti ili nova stepenica u odrastanju: zvanično policijsko objašnjenje ubistva je – nesreća za koju je kriv ubijeni dečak (proglašen za nemarnog). I svi zaključuju da je to najbolje rešenje – mrtvi se ne mogu vratiti a bogataši po prirodi stvari (i sili/moći novca) ne mogu biti krivi. Istina je stvar nagodbe pod otvorenom pretnjom. Odrastanje i opstanak su pitanje sposobnosti da se ’savije kičma’. Ovaj bolni zaključak zasenjuje sve prethodne ideje i izdiže roman na nivo društveno kritičkog dela koje ima jasno definisan i angažovan stav prema tekućoj stvarnosti.

Obrenović je samosvestan autor sposoban da osmisli roman koji ’funkcioniše’ na nivou postavljanja obrazaca i potonjeg poigravanja njima. On već na početku knjige, kao moto citira rečenice Džeksona, Kinga i Molnara, i nadalje postupa u skladu sa predstavljenim uzorima što svakako imponuje pažljivim čitaocima. U konačnom sagledavanju, roman „Drugi deo leta“ predstavlja se kao uzbudljivo i intrigantno delo talentovanog i visprenog autora čijim knjigama svakako treba pokloniti puno poverenje.