.
.
(Ognjenka Lakićević, Vodič kroz požare, Lom, Beograd, 2019)
.
.
…..Požar podrazumeva širenje vatre na brojnim tačkama. Požar je napadač i aktivna destruktivna priroda koja narušava bezbednost i mora da se sanira. Požar pokreće uzbunu i opasnost. Nakon njega uglavnom ostaje pustoš u kojoj pojedinac mora da se snađe. Požari su, dakle, projekcija velikog broja uzastopnih ili istovremenih buktanja.
…..Iako je vokacija priručnika prvo što se nameće pri čitanju naslova, ova zbirka pesama to nije. Senzibilitet koji teži da sebe objasni i utemelji struji kroz stihove, preživljavajući svoje intimne požare. Oni bukte u svakoj pesmi, unutrašnji nevoljno eskponirani ostaci snažnih emocija: ljubavi, tuge, usamljenosti, čežnje, straha. Vatra i požar postaju metaforično obeležje svega što prevazilazi mogućnosti duha, svih krasnih i opasnih čestica hipersenzibilnosti koje izbijaju na površinu, ne znajući da li će tu preživeti, ali svesne opasnosti da ostanu tamo gde već jesu.
…..Motiv vatre i požara se ne tako stidljivo već pojavljivao u prethodnim zbirkama Ognjenke Lakićević. Predstavljen je kroz male lokalitete njime zahvaćene – skupštinu, sopstveno telo, budućnost, globalizujući se na „čitav svet gori” (Mrzim poeziju). Čini se da ovde ima manje stihova o vatri i plamenu, za razliku od prethodne zbirke u kojoj sve od njih vrvi: „eksplozije kada se čestice razlete i sve postane ništa” (Sve je pank i sve je poezija), „kao hiljade cigareta gašenih po mojoj unutrašnjosti” (Dom), „sprženi prizori”…
…..Lirski subjekt sažima svoje emocije sa spoljašnjim svetom i njegovim životnim tokom, stapajući zaključke kroz jednu bolno otrežnjujuću sliku – sve je isto napolju kao i unutra, čak i gore, zato nema poboljšanja, spasenja, nade.
…..Prostor ove zbirke je personalizovano opustošeno prostranstvo koje se oporavlja.
…..Neposredna i vizuelno veoma uspela deskriptivnost pesničkih slika uspostavlja kontakt koji prepoznaje stih ne samo semantički, niti piktoralno, već počinje da ga oseća. Neposrednost koju gaje muzička i vizuelna umetnost prodire kroz zapisanu reč direktno do čitaoca, nalazeći u njemu ne samo empatiju već i dubinsko suočavanje sa opustošenošću predela sopstvenog života.
…..Na momente se čini da je obraćanje pažnje na fokalizaciju, odnosno lociranje lirskog subjekta, potpuno obesmišljeno. Lirski subjekt je neprestano tu, on podrazumeva sopstvenu, izuzetno ličnu i do krajnosti subjektivizovanu persperktivu, istovremeno reflektujući potpunu univerzaliju ljudskog iskustva: samoću, usamljenost, nedorečenost između sebe i sveta, nedostajanje, gnev, potrebu za nežnošću, sećanja na detinjstvo. Govoreći kao „ja”, „ti”, „on”, „mi”, lirski subjekt insistira na ličnom, intimnom kontaktu i na prisnosti. Nema prostora za obraćanje onima koji se nalaze prekoputa, združeni i drugačije okrenuti. „Vi” nije pravac kretanja lirskog subjekta, kao ni „oni”. Isuviše mistični i nedovoljno bliski da bi se osetili, oni ostaju po stranu praveći mesta samo za prisutne i nekog ko je to ranije bio.
…..Kompozicija je gotovo pravilna, ciklična, uz dva dodatka. Čini se da ne predstavljaju nikakvo izmeštanje u nepoznato, kao da je u pitanju nemogućnost otpora jednom svedenom kompozicionom toku, koji teče prirodno poput godišnjih doba i nosi njihove nazive. Zbirka počinje ciklusom pod nazivom U tvojoj kosi, kojem pripadaju dve pesme, jedine izdvojene osećanjima zaljubljenosti i pripadanja, srećne emocije koja se kasnije izvrće, beži, gubi, na momente vraća, pa ponovo nestaje. Kroz čitavu zbirku sledi traganje za tim pesmama. Nigde se više ne pronalazi domovina („biću tvoja prva i poslednja/ domovina”), a ni smisao života („u čemu je smisao života/ u tvojoj kosi”).
…..Leto je puno „neosporive tuge” koja „možda nije moja ali je postala ja”, leto je početak, leto je toplo i strašno. Leto podseća da zapitanost iz detinjstva još uvek traje. Biće se ne slaže sa poretkom („dakle, ovako izgleda poredak”), čiji model prvo spoznaje u detinjstvu kroz porodicu, a zatim školu i šire okruženje. S pesmom Nikad obazrivost počinju požari. Predstavljen je do krajnosti oprečan pristup bića – želja za primenjenom destruktivnošću i želja za održavanjem svega u harmoniji „zapalila bih svet/ da bih čim krene da gori/ telom gasila vatru/ i izvinjavala se svima”. Čitav ciklus je cikličan, a pesma Komplikovana tuga opominje da će kraj života biti jednak početku, dok se neprestano preuzimaju modeli ponašanja, modeli voljenja, intimne jedinstvene neponovljive unapred šablonski predodređene ljubavi.
…..U ciklusu Jesen ponavlja se jedan manir iz prethodnih zbirki – telo je manifest unutrašnje slabosti. Kroz jesen je prošlo sve: i osvrt na prepoznavanje ljubavi, i reminiscencije na rana životna razdoblja koje opravdavaju neke sadašnje postupke, i gubitak, i preispitivanje, i strah.
…..Centralni deo zbirke zauzima Zima. Ona ne predstavlja samo godišnje doba, čak ni refleksiju unutrašnjeg stanja. Ona se pojavljuje kao privremena neumoljiva smrt („jedino se radovao/ samoubica u meni”). U pesmi-poemi, u čijoj formi je oblikovan ovaj ciklus, nema ničega što navodi na optimizam. Zima je sa sobom ubila sve ostalo. Zimski kvartal proširen je, dupliran („šest meseci je sneg padao i topio se”), zauzeo je polovinu jedne godine, deo jednog životnog iskustva („ali ovo je bila zima mog života”), apsostrofirajući neprolaznost svog uticaja.
…..Uporedo sa ovim delom zbirke tu je i ciklus Idiott. Iako uvek asocijativno vodi ka Dostojevskom, ovo malo (beogradsko[1]) sklonište koje pruža zaklon od zime dobilo je ulogu podrške. Predstavlja skupinu Drugih u kojima lirsko Ja traži svoj prostor. Tu se (pro)nalaze ljudi koji na isti način pokušavaju da prežive, svako svoju zimu.
…..Proleće podseća na prošlu zimu, nosi se sa onim što je nakon nje o(p)stalo, ali nudi i nov, svež, empirijski razvijen pogled na život. Tako Pismo mojim sestrama postaje neka vrsta pamfleta ženske solidarnosti, sestrinskih saveta. Nadrealistički momenti protiču kroz zbirku, doprinoseći vizuelizaciji kompleksnosti stanja duha.
…..Drveće je čest motiv u ovoj zbirci (u pesmi Moj savez sa drvećem „stabla me podsećaju na/ ono što mi fali/ dostojanstvo”). Oseća se izvesna povezanost između njega i pesničkog ja. Ipak, često je u nekoj sprezi sa domom. Nudi razumevanje, podršku i utehu lirskom subjekt. Moguće i da odražava poistovećivanje. Lirski subjekt usled usamljenosti i osećaja nepripadanja u potrazi je za mestom koje je izgubio – domom. Drvo nikad nije unutar doma, već u dvorištu, ispred kuće, nadomak. Drveće najlakše poklekne pred požarom, a požar se brzo širi kroz šume, ostavljajući dim u tim brojnim velikim i malim svetskim plućima.
…..U pesmi Koliko je sati na fejsbuku stih „požar im je iza leđa” upućuje na opomenu sreći, podseća da nešto može pokvariti čak i prosečne bezbedne sreće koje ne razmišljaju o opozitnoj mogućnosti koja vreba.
…..Pesma Često sanjam kako gori moja zgrada pojavljuje se kao kulminacija straha pred nestajanjem. Biće se nalazi u konfliktu neposredno pre oslobađanja: „jedva čekam da izgore do kraja/ stepenice niz koje si poslednji put sišao”, ali i „ja tražim tvoje dečije fotografije/ ne idem nikud bez njih”. Ipak, Ustanak svitaca najavljuje pokretanje u dugom pravcu. Svici kao paradigma malim požarima, ali onima koji osvetljavaju put u mraku, koji podsećaju na neprestanu promenljivost i nestabilnu predivnu krhkost života, trepere, dajući svetlost mračnom vazduhu.
…..Zbirka se završava Letom i osvrtom ka ljubavi i njenim efektima i mogućnostima. Uobičajene neobično opijajuće slike iz svakodnevnice, bliske onima na samom početku zbirke, stižu do prostora na koje ljubav odlazi kada se naslute bezvremenske odrednice koje ovde nisu upotrebljene, poput: stalno, do prestanka življenja, zajedništvo, završavajući u maniru nežne naredbe osnaženog duha spremnog na nove požare.
.
.
[1] Zaključak donet na osnovu koordinata koje su postavljene u pojedinim pesmama iz ove zbirke (Povratak kući, Rođendan).
.
.
.
.
.
