(o vodi i knjigama)
.
.
…..Nedavno sam, preko elektronskih knjižara, naručio knjigu Titan iz vasione Iva Dermeza. Tvrd povez. Nolitovo izdanje iz 1963. godine.
…..Kada sam je preuzeo od poštara, moja žena pažljivo ju je pregledala. Sa izvesnom nevericom. Nikako nije mogla sebi da objasni, zašto sam baš tu knjigu, za dečji, eventualno, školski uzrast kupio, jer me, dotad, takva literatura nije posebno interesovala.
…..Da bih to objasnio svojoj ženi, morao sam da se prepustim svojim sećanjima…
…..U doba kad sam imao petnaestak godina, gotovo svi moji vršnjaci, naročito oni koji su živeli u stanovima u zgradama, zaposedali su skučene podrumske prostorije, drvenim letvicama pregrađene, obično, od deset ili više kvadrata. Praveći improvizovanu izolaciju, pretvarali su ih u prostor gde je, na primer, vežbao lokalni bend. Naravno, rok-bend, jer smo tada verovali, da je rok, ne samo muzika, nego i način života i promišljanja. Neki su, pak, podrume pretvarali u sobe, u kojima smo, uz gust dim cigareta, često slušali nove ploče, do kojih se tada teško dolazilo. Od rođaka iz inostranstva, najčešće.
Dečaci, pak, posvećeni sportu, od podruma su pravili svojevrsne teretane. Sa tegovima ručno izrađenim. Od betona u staklenim teglama. Federi su nam svima bili dostupni. Upravo u teretanama, tačnije u formiranju drugih sprava, najviše je dolazila do izražaja domišljatost, kojoj smo svi bili skloni. Neki, i dan-danas.
…..Neki su podrumi bili pretvoreni u prave ringove. S debelim konopcima.
…..Nije se moglo ni zamisliti, ni pretpostaviti, u šta je sve podrum mogao da se preobrati i da, takav, zaživi.
…..I u mojoj kući, postojale su podrumske prostorije.
…..Duž čitave kuće.
…..Jedan metar ukopane u zemlju.
…..Betoniranog poda.
…..Neomalterisanih zidova od pečene cigle.
…..Dve su prostorije bile formirane kao sobe. Četiri puta četiri metra. Svetle. Sa prozorima.
…..Drugi, nešto uži deo hodnika, činio je jednu prostoriju. Dužine oko osam-devet metara, a širine, nešto preko tri metra. Mračan, bez prozora.
…..U dubljim podrumskim prostorijama, smešteni su bili – drva za ogrev, dva bureta za lož-ulje, zatim, alat (sekira, lopata, motika, ašov, grabulje, kosa, čekići, klešta, ćuskija, kolica). U sunčanijem delu podruma, blizu ulaznih vrata, na policama je bila smeštena zimnica. U staklenim teglama i flašama. Kiseli krastavci, paradajz, paprike, kupus, ajvar. Slatko od šljiva, šumskih jagoda, grožđa. Džemovi i pekmezi. Sokovi. Čak, i od paradajza.
…..U podrumima su postojale i sijalice, kao i utičnice za korišćenje električne energije, tako da je radno vreme podruma bilo neograničeno.
…..Jednu od podrumskih prostorija, zaposeo sam ja. Tačnije, nasledio sam je od starijeg brata. I to onu prvu, levo od ulaza u podrum. Sa dnevnim svetlom. I sa zavesama prilagođenim veličini prozora.
…..U opremanju je učestvovalo čitavo društvo iz ulice. Svako je doneo ono što je moglo biti od koristi. Sto je bio od uzdužno postavljenih gajbica, na koje smo učvrstili stari drveni kružni poklopac nečijeg bunara. I mušemu smo nabavili kao stolnjak. Panjevi su upotrebljavani kao stolice, a dve spojene daske, oslonjene na cigle, ličile su na klupu, postavljenu uza zid. Prosenjenim ćilimom, koji je majka htela da baci, bila je prekrivena klupa.
Napravili smo i jednu policu od letvica i daščica. Niko nije bio zadovoljan njenim izgledom, izuzev mene, jer sam znao, da se polica, kad budem smestio knjige, neće ni videti – videće se samo knjige.
…..U donje pregrade, radi stabilnosti police, smestio sam tegove i ručno pravljene klizaljke (u mom kraju zvali su ih sličuge), a iznad police, okačio sam bratove bokserske rukavice. Koža je bila oguljena, pa je svako sparingovanje završavano ogrebotinama po licu.
…..Polica je bila ovlaš poduprta i drvenim kratkim skijama, koje smo sami pravili, nasilno kriveći zašiljene vrhove daščica, potopljene u toploj vodi.
…..U srednju pregradu police stavio sam knjige, koje sam tokom osnovne škole dobijao „na dar“ kao odličan učenik. Kao i neke sa školskih takmičenja. Ili kao poklon za rođendan. Bilo ih je dvadesetak. Iznad njih, bile su knjige koje sam uzeo od đeda – narodne pesmarice i memoarske knjige poznatih ličnosti. Tu sam ubacio i knjige iz očeve bilioteke. Ne njegove stručne, iz biologije, već neka popularna izdanja o događajima iz rata ili nakon rata.
…..Za gornju policu izabrao sam knjige savremene, tada jugoslovenske književnosti, na koje sam najviše bio ponosan. Neke su već bile u kući, kao obavezna školska literatura mog starijeg brata, a preostale sam kupio ranije, uz đedovu pomoć. Komplete i luksuzno odštampane knjige, ipak sam zadržao u kući, u regalu.
…..Većinu vremena, tokom letnjeg raspusta provodio sam u „mojoj biblioteci“. Sa društvom iz ulice. Ali, često i sam.
…..Tu sam čitao, i putovao, čitajući.
…..Putovao sa Titanom iz vasione Iva Dermeza, kako se zvala jedna od knjiga dobijenih za odličan uspeh u školi.
…..Sa Odisejem po morima, s posebnim tajnama i misterijama.
…..Ali, i pod vodom, sa junacima Žila Verna, čijom sam knjigom Dvadeset hiljada milja pod morem isto bio nagrađen. Moram priznati, da sam i tada, kao i danas, više uživao u vodi i njenim magijskim čarima, nego u oblacima.
…..Bio sam ponosan na moju policu s knjigama.
…..Svaka me knjiga, tada, na nešto ili nekoga podsećala.
…..Međutim, tog leta, krajem avgusta, iznad brda Jerinjak, poviše moje kuće zacrneo se jedan oblak i zamračio nam vidik. Iznenadni letnji pljusak, nije trajao ni petnaest minuta.
…..Za to vreme, bio sam u kući. Na spratu.
…..Kad je kiša prestala, izašao sam na terasu i primetio kako nivo vode potoka ispred kuće raste. Iz sekunde u sekundu. Za minut-dva, mutna voda iz korita potoka prelila se u našu baštu. I u naš podrum, naslutio sam. I u „moju biblioteku“, dakle.
…..Nakon desetak minuta, voda se povukla u svoje korito. Kao da se ništa nije desilo.
…..Sišao sam u podrum.
…..Nisam verovao svojim očima.
…..Zaostala voda u podrumu bila je duboka od petnaest do dvadeset centimetara, ali se na podrumskom zidu prepoznavala linija do koje je voda bila dostigla.
…..Oko metar od poda.
…..I u mojoj sobi, bila je ta linija na istom nivou.
…..Donji red knjiga bio je potpuno uništen.
…..Srednji red sa knjigama, tek je bio zahvaćen. Nekih desetak centimetara. Dovoljno, da uništi sve knjige. Stranice su povukle vodu. Bile su prljave, nabrekle i slepljene. Dok su se korice potpuno deformisale.
…..Ništa nije pomoglo.
…..Ni sušenje listova pojedinačno, tokom sunčanih popodneva. Ni fen za sušenje kose.
…..Ostale su sačuvane samo knjige iz gornjeg reda police.
…..Sreća, da polica nije poklekla, inače bi šteta bila još veća.
…..I ovako, nije bila mala.
…..Sve knjige, koje sam dobio za odličan uspeh, nestale su zauvek.
…..Bio sam očajan.
…..Međutim, moju tadašnju žudnju za formiranjem svoje biblioteke ta poplava nije suzbila. Štaviše. Već kao student, uspeo sam da formiram biblioteku, na koju sam bio ponosan. Sa zavidnim izborom, kvalitetom i brojem knjiga. Do danas, nisam prestao da kupujem i nabavljam knjige.
…..Ipak, često, setan, pomislim, kako bi danas poseban značaj, makar za mene, imale te poplavljene knjige. Posebno one knjige-nagrade za moj uspeh u osnovnoj školi.
…..Na nekom počasnom mestu u mom stanu.
…..Nikad ih nisam prežalio.
…..Iako sam kupovao dragocene mi knjige, i one antikvarne i retke, žal za knjigama iz mog detinjstva, bivala je sve veća.
…..Za onim uobičajenim tekstom: „Nastavničko veće osnovne škole `Ivo Lola Ribar` u Peći nagrađuje za odličan uspeh …“
…..Ali, žalim i za nestankom jednog zbornika mudrosti, među kojima je bila i misao Ive Andrića – svet, umetnost i život nisu mogući bez pamćenja i prisećanja.
…..U šta, još uvek, verujem.
…..U međuvremenu, to mi je potvrdio i vrstan pisac Danilo Nikolić (odrastao u okolini Peći; i njegovi su u Metohiju doselili iz Crne Gore dvadesetih godina prošlog veka) pitanjem:
…..– Šta bi čovek bez pamćenja?
.
.
.
.
.
