..
……Gleda sebe u ogledalu. Elegantni sivi sako stoji zategnut na širokim ramenima, uspravljen je kao strela, stoji ispred ogledala kao vojnik koji čeka smotru ili kao mladoženja koji ide u susret izabranici svog života. Pogled mu je ozbiljan, čvrst i hladan, hipnotiše samoga sebe i ostavlja isti utisak koji je ostavljao na pijance po kafanama, žene u bordelima i profesore na univerzitetu. Hladan, uzdržan i vredan poštovanja, le portait representative. Crna zalizana kosa se presavija pod svetlošću žute sijalice. Gleda u sebe i veruje da je neodoljiv. Trudi se da prodre u svaku poru zategnute kože na svom licu.
…..On nepomično stoji, samo vreme teče. Iznad njegove glave mogao se uočiti jedan maleni pauk, koji je predano radio svoj posao, pleo je svilene niti i spuštao ih do njegove glave, vezivao je nit za dlaku gelom ukrućene kose. Druga dva pauka, njegova sabraća, sporo ali uporno plela su svilene okove za njegove crne izglancane cipele.
…..Na njegovom se čelu ocrtala jedna bora, pa zatim oko očiju, oko usana, na vratu. Na crnim zulufima se mogla uočiti jedna kao slikarskom četkicom prevučena bela linija. Ta linija se širila, isto tako kao i paukova mreža koja je od cipela težila da se spoji sa onom na glavi, ka temenu i sada više ostavljala utisak neke mudrosti i topline nego strahopoštovanja, snage i čulnosti. Ramena sakoa su počela da vise, više je bio zategnut na leđima gde kao da se pojavila grba, iz njega je isparavao neki vonj, kao kada se uđe u dugo neprovetrenu sobu.
…..Paukova mreža je prekrila skoro celo ogledalo, videlo se samo poprsje, upale grudi, naborena koža oko vrata, požutelo lice sve prošarano borama kao neki stari duborez, oči koje je okruživalo crnilo, ali čiji pogled, iako izgubljen, nije gubio sjaj.
…..Na ogledalu su ostale samo dve male rupe, ostalo je prekrila paučina. Kao svetionik su caklila mesta na kojima su se u odrazu videla dva oka, svetionik na kome vatra dogoreva, jasno se mogao videti lagani titraj svetla. Trepne, … trepne, … trepne još jednom, pa se ugasi.
.
.
.
.
.
