.
.
(Uglješa Šajtinac, Banatorijum i ina proza, Arhipelag, 2014)
…..Zrenjaninski dramaturg, romanopisac i pripovedač Uglješa Šajtinac pamtiće 2014. godinu po dvema značajnim književnim nagradama koje su je obeležile (Andrićeva nagrada i Evropska nagrada za književnost), ali i po predstavljanju svoje druge zbirke proze književnoj javnosti. Naslovna priča Banatorijum, zajedno sa još deset drugih tekstova označenih pomalo arhaičnom sintagmom ina proza, sačinjava ovu žanrovski i stilski raznovrsnu zbirku ističući u prvi plan česte topose u Šajtinčevom delu, prostor Banata i njegove prepredene žitelje.
…..Dominantne linije interesovanja kao što su porodični odnosi, promašenost života, posledice ratnih godina, pa i pitanje stvaranja umetničkog dela, neretko se prepliću, nadopunjuju i prouzrokuju jedna drugu, čineći tako temelj za izgradnju narativnih tokova ove zbirke. Beznadežni slučajevi skloni pošalicama svake vrste, za prošlošću nostalgični starci i pijanci, pasivni čekači boljih dana, žrtve sveprisutne nepravde i sa razlogom ogorčeni jesu junaci kojima autor u svom delu poklanja pažnju i mogućnost da, prepoznati od strane čitalaca, požive nešto duže od vremena potrebnog za čitanje neke od priča. Tome još pripomaže i aktuelnost tematike koja je u zbirci zastupljena: bliski dnevnopolitički prizori, krilatice i aluzije, koji često iskrsavaju i implicitno objašnjavaju komplikovane životne situacije likova. Oni, u nedostatku volje (ili zbog nepoverenja u istu) odustaju od svojih prava i sloboda, odnosno, poslednjom snagom čine onaj minimalni gest potreban za zadovoljenje sopstvenih težnji. Kao još jedna od crta ove knjige javlja se snažno osećanje melanholije, posebno izraženo u priči Razglednica sa morskog dna, koja kao da pripoveda nevina dečija sećanja i preplete prošlosti, dok u zamišljenom post skriptumu provlači lajtmotiv zbirke: puno toplih pozdrava iz ravnog Banata.
…..Banatorijum, kao reprezentativna priča, neodoljivo i neminovno povezan sa svim mogućim značenjem imenice sanatorijum, na groteskni, crnohumorni način, ređanjem niza fragmenata u vidu scena ili epizoda, što će biti Šajtinčev zapažen postupak u ovoj proznoj zbirci, daje istoriju i bilans života trojice braće od različitih majki, al ko rođenih, smeštenih u učmaloj sredini sa većim brojem groblja no vrtića, gde se, silom prilika, sahrane organizuju u pomodnoj dečijoj igraonici. Jedva celi tek kada su skupa, svoje fizičke nedostatke poput nepokretnosti, odsustva vida na levo ili desno oko, rana i ožiljaka, promišljeno koriste u datim okolnostima, bilo u tučama, bilo u izmišljanju ratnih priča u zamenu za flašu piva, ironično se smejući u lice sopstvenoj sudbini, ali i onima koji bi ih požalili. Celodnevno lakrdijanje ipak ih ne udaljava od religiozne misli čak ni u erotski obojenim momentima, već naprotiv, doprinosi uspehu pri osvajanju omiljene konobarice dežurne seoske birtije, te tako pisac pokazuje da ne preza pred ogoljavanjem svih aspekata jednog običnog, monotonog, banatorijumskog života. Opisujući dogodovštine svojih junaka, pisac gotovo da im daje obličja figura sa Predićeve slike Vesela braća, žalosna im majka, nanovo ovekovečujući neugodnu istinu i ne srameći se pred njom.
…..Da Šajtincu nisu strana promišljanja o sopstvenom pozivu dokazuju priče koje se bave položajem pisca u današnjem društvu i varijablama koje utiču na njegov eventualni uspeh ili neuspeh. Nezadovoljstvo potaknuto uslovima, angažmanom, plasmanom i recepcijom ukazuje na merkantilni odnos prema umetnosti i kulminira u krajnje brutalnoj priči POV, gde gnevna spisateljica-osvetnica, zlostavljajući nesavesnog izdavača, zastupa sve njoj slične i pravi mesto za poeziju u svetu.
…..Krećući se tragom realističkih pisaca, što će reći vernim podražavanjem osobenog dijalekta prostora o kome je reč, te često i slengom, opisima prilično detaljnim, mnogo puta naturalističkim (ponekad čak i agresivnim), i angažovanošću svoje proze, Šajtinac uspeva da verodostojno i upečatljivo dočara karaktere likova i mentalitet sredine. Nasuprot tome, povremeno se poigravajući jezikom i nagomilavajući pregršt reči različitog porekla, stilskog registra i značenja, kao što je slučaj u priči Amiko, zatim premrežavanjem teksta mnoštvom citata interteksutalne i paratekstualne primene, od kojih neki ukazuju na favorizovanu tradiciju, a neki postaju ključem za razumevanje određene priče, te parodiranjem određenih proznih žanrova, pisac se priklanja postmodernističkom modelu stvaranja umetničkog dela. Izrazita sceničnost uz iznenadne obrte na kraju, koji iz temelja pomeraju uspostavljeni svet priče, potpomažu dinamiku pripovedanja, održavaju neizvesnot i pobuđuju čitalačku pažnju, te je utisak posmatranja kratkih filmskih rezova kroz objektiv kamere koji se čitanjem priča stvara sasvim opravdan i pruža uživanje. Galerija na različite načine povređenih likova Šajtinčeve proze posve precizno, više puta suptilno i poetski, ocrtava svakodnevnicu dna Panonskog mora, naglašavajući obrise bivše, a ostavljajući mrvu cinične nade za stvaranje nove utopije.
…..Da je reč o vrednom piscu i delu, svedoče i brojne književne i pozorišne nagrade koje krase rad Uglješe Šajtinca. Banatorijum i ina proza kao jedna od celovitih i poetički do tančina uobličenih pripovednih zbirki uklapa se u niz knjiga koje valja pročitati, dok se čini da će ime Uglješe Šajtinca ostati kao jedno od ključnih književnih znakova ove epohe.
.
.
.
.
.
