Rabadžije

(radijska minijatura)

Lica:

Miloš – student šumarstva

Vuk – rabadžija

(Mala koliba na rubu šume. Miloš i Vuk sede zadihani za stolom. Zavijanje vukova.)

MILOŠ
Moramo da pozovemo nekoga da nam pomogne.

VUK

Ček’, Miloše, kako to misliš da nam pomogne? Oko čega da nam pomogne?

MILOŠ
Kako… Kako oko čega? Jesi li ti normalan, čoveče? Ponašaš se kao da ništa nisi video.

VUK
Jebi ga, student, sve sam video, ali najbolje je da zaboravimo na to.

MILOŠ
Kako možeš tako nešto i da pomisliš?

VUK
Nije naš problem. Shvataš? S tim ima da se bakće neko drugi, a ne ti i ja.

MILOŠ
Ali to je čovek!

VUK
To je mrtav čovek. Samo ćemo sebi bedu navući za vrat.

MILOŠ
Da nećeš možda i da završimo posao, dok to tamo leži?

VUK
Možemo da lažiramo. Jebi ga, ti si student. Znaš koje drvo sme da se poseče, a koje ne. Možemo da posečemo nekoliko, a da se manemo tih što su popadala.

MILOŠ
Životinjo!

VUK
Samo ti vređaj, student. Ali ja ono ne pipam ni štapom. Neću ni na volove da upregnem. A i tebi bi’ bilo bolje da gledaš svoja posla.

MILOŠ
(Zvuk kuckanja po tastaturi mobilnog telefona.) Zovem policiju.

VUK

Jebo te, student, prestani sa tim!

MILOŠ
Halo? Ej, vrati mi telefon!

VUK
Zajebi, student, rekao sam ti da ne zoveš nikoga!

MILOŠ
Vuče, vrati mi telefon!

VUK
Zaboravi, bre! Neću da pozovemo nikoga. Shvataš? Ni-ko-ga.

MILOŠ
Ali u šumi je telo! Ne možemo da ga ostavimo i da se pravimo kao da se ništa nije dogodilo! Tamo je mrtav čovek! Neko ga sigurno traži!

VUK
Mrtvo telo, student. Shvataš? Da je nekome nedostajalo, već bi ga tražili. Samo praviš sebi i meni problem.

MILOŠ
Ali policija…

VUK
Ako pozoveš policiju, najebo sam. Shvataš?

MILOŠ

Zašto? Je li zbog dozvole za pušku?

VUK
Ma, koja puška!

MILOŠ
Šta je onda? (Tišina.) Pa, šta je ako…

VUK
Pobegao sam iz zatvora. (Tišina.) Ćutiš, a?

MILOŠ
Šta da ti kažem?

VUK
Jebi ga, student, ništa. Popio sam dve godine. Ali nisam mogao tamo da trunem toliko dugo. Shvataš? Krao sam. Nisam imao šta da jedem, pa sam krao.

MILOŠ
(Oćuti kratko.) Dobro. Ovako ćemo. Idem sad do tela i zovem policiju. Ti vidi da ne budeš ovde kada oni stignu. I ne idi putem da te ne vidi moj profa, ako porani.

VUK
Čekaj, bre, student, pa ne mogu samo tako da nestanem!

MILOŠ
Potrudi se. Ja ću se potruditi da te ne prijavim. Reći ću da si se uplašio i otišao. Ionako te ovde niko ne zna. Žao mi je, ali…

VUK
Kurac ti je žao! Žao ti je više onog raspalog leša nego živog čoveka!

MILOŠ
Ne. Nego imam problem sa tim da zažmurim na…

VUK
Miloše, jebi ga, bili smo ovde već par puta, znaš da sam dobar čovek, daj…

MILOŠ
Mislio sam da si dobar čovek. Sad znam da nisi.

VUK
Nisam hteo da imam ikakve veze sa tim! Shvataš? Morao sam da pobegnem!

MILOŠ
Gluposti.

VUK

A, za koga ti ovo radiš?! A, student?! Šta tebi nisu gluposti?!

MILOŠ
Evo vidi. Slika moje porodice. Ovo je moja sestra, a ovo moja mama, a ovo tata.

VUK
I?

MILOŠ

I ništa. Mrtvi su.

VUK

Svi?

MILOŠ
Svi. Otišli na letovanje bez mene. Ostao sam da spremam ispite. Oni se nisu vraćali, nisu se ni javljali… Zvao sam policiju. Ni oni nisu imali pojma šta im se desilo. Rekli su mi da su verovatno samo produžili letovanje negde, a da mi nisu javili jer nisam bio kod kuće. Debili. Naravno, oni se nisu vraćali i ponovo sam pozvao policiju. Tada su me saslušali, a onda rekli da dođem u stanicu. Kada sam stigao, i dalje ništa nisu znali. Samo su rekli da će ih potražiti. Zvali su sve žive stanice koje su bile blizu vikendice, ali niko ništa nije znao. Niko nije prijavljen ni policiji ni u bolnici pod tim imenima.

VUK

I šta si uradio?

MILOŠ
Ništa. Rekli su mi da čekam. Nisam znao da li ih je neko ubio, da li su negde poginuli… Pomislio sam da ih je neko oteo….

VUK
Jesu li ih našli uopšte?

MILOŠ
Ne.

VUK
Žao mi je.

MILOŠ
Ne moraš to da govoriš. Nema to veze sa tobom. (Tišina.)

VUK
Znam, jebi ga, samo sam mislio…

MILOŠ
(Naglo.) Odakle si?

VUK
Odavde, odande. Što?

MILOŠ
Onako… A šta misliš, odakle je…

VUK
Ko?

MILOŠ
Pa… Ono… Telo.

VUK
Ne znam. Šta te briga?

MILOŠ
Zanima me. Ko je bio, šta je radio.

VUK
Možda je bila žena.

MILOŠ

Da, možda. I ko ga je ostavio tamo. Kome li se zamerio…

VUK
Jebi ga, student, ljudi… A šta znam, ljudi su ljudi. Možda se nikom nije ni zamerio.

MILOŠ
Verovatno… Znači, ti i dalje ne želiš da zovemo?

VUK
Ne želim. Jebi ga, student, svi nešto vučemo. Oni jadni volovi vuku trupce po ceo dan. Nas dvojica vugljamo ta sranja. Al’ daj da ne padam zbog toga.

MILOŠ
Ti da ne padaš? A šta je sa mnom?

VUK
Što? Šta sa tobom?

MILOŠ
Kako šta? Ne želim da ti naudim. To što se tebi dešavalo i što ti se dešava je samo tvoja krivica. Ja ne bih mogao sebi da oprostim ako bih znao da sam nekome produžio čekanje.

VUK
Jebi ga, student, ko kaže da neko čeka? Ne mož’ da znaš da iko čeka na to telo.

MILOŠ
Neko sigurno čeka.

VUK

Dobro, neka i čeka. Ali, ne mož’ da budeš sto posto siguran da će sve biti u redu sa mnom. Jeste, ja mogu da pobegnem do neke druge vukojebine i da tamo pokušam isto što sam i ovde pokušo. Mogu da radim najgoru fizikaliju i umrem tako. Nije mi žao toga. Stvarno nije. Ali, shvati, jebi ga, to znači da sam i ovde zasro. Shvataš? Ništa ti ne shvataš. Samo se šetaš tu levo-desno i sereš mi o nekim normalnim stvarima. Šta je tu normalno što hoćeš da sjebeš čoveka?

MILOŠ
Vuče, ja sve shvatam, ali…

VUK
Šta shvataš?! Kurac ti shvataš!

MILOŠ
Sve shvatam, ali ne možeš…

VUK
Ma šta ne mogu! Moram!

(Tišina. Začuju se kola koja prilaze kolibi.)

MILOŠ

To mora da mi je profa.

VUK
Jebi ga, student, i šta ćeš da uradiš?

(Profini koraci su sve bliže.)

MILOŠ
Ono što bi svako uradio.

(Koraci.)

VUK
A to je?