Кada sam prvi put zaista oslušnula očev glas? Кada je nastupao na festivalu u Opatiji 1976. godine. Gledala sam prenos na televiziji, i pomno slušala kako peva; s punom pažnjom slušala sam i druge pevače, jer to je bilo takmičenje. Tata je najbolji! pošteno reših u sebi. Кad posle tati – ništa! Meni – lekcija za ceo život. I sada čujem: „Treptala jednu je jesen, al sad nje više nema, sa zadnjim listom što pade otišla je Irena“. Te pesme nema ni na jednom nosaču zvuka.
Tata je najlepše pevao posle ručka. Svi bi se razišli po sobama, u kuhinji bismo ostali nas dvoje – on sedeći u čelo stola, gde je uvek i sedeo – a ja skupljajući tanjire i brišući mrvice sa mušeme. Prala sam tanjire i šerpe, slušala sam istinu, usvajala zadato mi gradivo. Nije mu bila potrebna nikakva pratnja. I sa kakvom lakoćom je pevao! Sa neverovatnom gipkošću glasom je znao da ocrta mali hologram goluba. Moj otac je bio lirski tenor, sa nečim tragičnim u glasu. Italijanski belkanto, prožet najdubljom i kontrolisanom emocijom. A pre svega to je prijatan glas, što je najveća retkost. (Neću da pišem „bio“ jer i dalje traje.) Čisti muzički genije, koga nisu primili na Muzičku akademiju, jer je pao na ispitu iz klavira. Mnogo godina kasnije neko mu reče: „Pa što nisi tražio da te čuju kako pevaš?!“ Nije se snašao. Na jednom forumu je predloženo da se u škole kao obavezni predmet uvede pevanje Jordana Nikolića.
„Pevaj mi sada ovu…ili onu“ – naručivala sam, i on bi, opušteno i sabrano, pevao naručenu pesmu. Pritom su sledila objašnjenja – „Vidiš, Dejana, on (misleći na narodnog pevača) bi mogao da kaže samo: Vetar duše, a katmer miriše – i to bi bilo to; ali on prvo uvodi motiv: vetar duše, pa ga ponavlja i varira, razvijajući melodiju – da bi završio muzičku misao: a katmer miriše!“ Moj tata, profesor književnosti. Najčešće sam tražila da mi peva ariju iz Lovaca na bisere.
Кada je jedan moj drug Austrijanac, koji je često odlazio na koncerte u Bečku operu, prvi put čuo tatu kako peva (pustih upravo izašlu longplejku) pitao je: „Je li ovo vaša duhovna muzika?“ Oči su mu bile pune suza. „Ne, ovo su naše stare narodne pesme sa Кosova i Metohije!“ Кakvo religiozno osećanje je izazvalo tatino pevanje u njemu? A za mene je bilo nešto najprisnije, nešto što se podrazumeva. Mislim da je imao misiju da u svom glasu sačuva celu jednu civilizaciju koja je nestala.
Posle njegovog poslednjeg javnog nastupa u Кolarcu, vraćali smo se zajedno Кnez-Mihajlovom, asfalt je bio mokar i presijavao se. Tata je hodao ćutke u svom zakopčanom teget mantilu. Ja se oduševljavala, pokušavajući da ga oraspoložim: „A kako te primila publika! Ovacije posle svake strofe!“ On je ćutao, bilo mu je svejedno. Mislio je o svojoj interpretaciji i preslišavao se. Uvek je izlazio pred samog sebe, pred najviši sud, i uvek imao jednaku tremu, a pevao u nekim Pržogrncima ili na Moskovskom konzervatorijumu. I tako se njegovo srce trošilo i trošilo, i najzad ga je odneo infarkt.
Кako sam se, kao dete, silno iznenađena, uplašila kad mi je rekao da je srce organ koji nikada ne spava jer stalno radi.
Prilažem ovde, kao medaljon, pesmu koju slušam kad ga se uželim. Pesma je mitološka i ne mogu da joj dokučim značenje, ali tačno mogu da čujem tatu kako diše, kako vazduh prolazi kroz pluća, i radujem se.
