.
.
.
.
Trostruki bol
.
……………………………..(za Slobu Tišmu)
.
Znala sam da neće voditi nečemu dobrom
Sama pomisao da krenem na Bečku konferenciju
gde beskrvno udruženje
neprijateljskih besposličara analizira
moje najbliže prijatelje metodom
luckaste akademske vivisekcije
a pritom: svi koji su bili pod njihovom lupom
svi su bili već mrtvi i u grobu morali da trpe posledice
njihove poslednje veštačke autopsije
i sad u tom sosu jedva da preživi njihovo nasleđe…
Ali što god da se događalo ovde, nije me učinilo hrabrijom
U stvari : njihovo glupo rasuđivanje upravo me je ubilo
Ili je ubilo želju da vidim Carski grad Beč u novom svetlu ;
Vidiš, u tom gradu gotovo da se udadoh jednom,
Ali je rabin odbio da sasluša priču mog mladoženje,
Roditelji mu rođeni u ovom gradu, ugušeni ili pridavljeni,
Kao i moja baka u epohi – koju svi pokušavaju da zaborave.
Te godine, nisam morala da sviram violinu iznad bečkih krovova
Ali sam danas čula njen zvuk u nekom praznom potkrovlju
I videla Šagalovo lice pred sobom kada sklopih oči,
A zatim sam čula Ajru i Alena kako mi šapuću
“briši odavde, malena”…
Ljubomora je za neku podvrstu i hrani se na
Zelenom perju, na svinjskim kotletima i
Na bednom “visokom” obrazovanju…
.
.
Sjaj i Slava
.
………………………..(Nemanji Raduloviću, Saši Sedlaru)
.
Poješće te. Isisaće ti koštanu srž ;
Umesto krvi, teče ti venama karmin, prah
dasaka sa pozornice, oblak od čipke, zavesa
Od suza, dok stigneš do trećeg stava, zavrnuli
Su ti vrat, raširili zenice i od
Tebe ostade samo kosa, kao na onoj
Latinoameričkoj mumiji, Paganinijeva kosa,
Iščupana struna iz gudala….
A ipak, ja sam tu, da te branim nevidljivim
Mastilom, da ispišem ono
ZAŠTO i ono KAKO, ovom produženom
Kejdžovom sekvencom,
Koju neki nazivaju poezijom,
A neki muzikom…
.
.
Oko
.
…………………..(Za moju Luiz LL)
.
Možda sam videla odviše svega što
Nije trebalo da vidim,
Jer zašto bi moje “prvo” oko toliko
Popustilo , odalo se
Infekciji?
Ovo treće, na sredini čela,
iscelio je Guru Dži, u Londonu 2005e,
Onoga dana kada sam srela Pojatu, Davida i tebe,
Nosila si one smešne naočari sa okvirom u obliku srca
A to beše upravo ono čemu si me učila:
Da je pogled ili horizont uvek u obliku srca, i da treba da gledamo
Srcem, prstima i jezikom,
A ne očima koje daruju
Varku, nestvarnu iluziju
Onoga stvarnog toplog i lepog…
Možda je trebalo, ti i ja,
Da se susretnemo u polju čiste muzike
Jer ovaj književni vašar traži razne
Druge žrtve…
Dobro je što si mi rekla ”ne treba mi
Niko da mi priča o Indiji”;
Dobro je da sam zažmurila
Da bih te mnogo bolje videla, zatvorenih očiju…
.
.
.
.
.
