Štit

.

.

Prvi put s ocem na mokrenje

…..Slike se smenjuju.

…..Njegov širok osmeh uramljen brkovima koji bi se, pre ili kasnije, pretvarao u setni izgled izgladnelog uličara što je sebi dozvolio osmatranje izloga radnje s delikatesom. Zajedničke vežbe, na drugoj, u retkim treznim jutrima. Čekanje do kasno u noć i njegovi iznevereni dolasci, na trećoj.

…..Dečak stoji i maše osmehujući se. No, u magnovenju, shvatam da je to neki stvarni dečak koji kraj pruge veselo pozdravlja putnike iz voza u kojem sam i ja. Koliko puta me je, mislim, neko nasmejano dete raširenih ruku pozdravilo a da nisam odgovorio. Koliko sam ovakvih previda napravio?

…..Na mutnom staklu moj odraz i ruka koja mi odmahuje.

S druge strane prozorskog okna slike gradova, krajolika. Odlazim do klozeta na kraju vagona, gledam preko ramena kako ulazi u pisoar jedine lokalne kafane, staje tik iza mojih tek zamomčenih leđa ne upazivši me. Mokrimo dok nešto mrmlja o čemeru, besmislu, promašenosti, pri tom se klateći i kvaseći pod. Ne javljam mu se, kako su nam se životi ukrstili na čudnom mestu, razmišljam. Dok se gleda u ogledalu, ponavlja: Šta osta od onakvog čoveka?

…..Pokušavam, kasnije, da se zbližim s njim, no ubrzo uviđam da je nemoguće gledati to dugo i tiho kafansko samoubistvo, naočigled i uz nesebičnu pomoć drugih.

…..Odlazim na studije, što dalje, preskačući obližnji univerzitetski grad, ispiti postaju dobar izgovor za retka viđanja. To što mi sada javljaju za njegovu iznenadnu bolest jedino, valjda, mene ne iznenađuje. Svaka je bolest redovna, njega je život zaskočio.

…..Gledam kako na izmaku kućne slave, jedne od retkih na kojima sam, sumanuto vičem: Sve si upropastio! Svetislav ti je ostavio hektare njiva i šuma, sve si raskrčmio! dedovinu si mi, bre, popio! dok on poluspuštenih kapaka, otvorenih usta, zblanuto sluša povijene glave.
Sa železničke stanice odlazim na kliniku, ultrazvuk može da pogreši, skener je vrhovni klinički bog, kaže lekar ravnodušnim glasom, možete poći sa mnom, već smo počeli.

…..Mršavo, izmrcvareno telo, nago do pojasa, u sali bez grejanja, do pola u kapsuli, povremeno se pridiže da vidi jesam li stigao. Diši… ne diši… diši… ne diši… čuje se autoritativno hladni, jednolični glas mašine.

…..Šta je poslednje što će mašina reći, pomišljam dok čekam u hodniku da dođe lekar s presudom. Odvaja me na stranu, spušta pogled.

…..Rezultati su dobri, kažem, otpuštaju te s klinike. Ćuti, ne sluša, u oči me gleda.
Vodim ga kući koju je odavno prodao, ali u kojoj i dalje živi, kao podstanar. Ona širi stari, dobro poznati, miris. Još iste noći traži više puta, zbog lekova, da mokri. Odlazimo zajedno do kupatila. Drugi put domogao se ragastova. Treći put uspeva da ustane.

…..Onda se krevetom koncentrično mlaka mokraća širi, kao i osmeh blaženim licem. Sve teže i ređe diše. Ne diše. Diše.

…..Ne diše.

***

…..Na četrdesetodnevni pomen dolazim s malenom kćerkom. Gazda neće, dok ja ne dođem, da izda kuću. Stvari pripadaju njemu, na račun neplaćenih stanarina. Žene su već iznele očevu odeću, nešto bacile, ponešto razdelile Ciganima.

…..Kćerka iz naherenog ormara vadi plastičnu loptu na naduvavanje koju smo pri poslednjem boravku zaturili. Nalazim samo brijač koji sam mu tada ostavio, njegov je postao neupotrebljiv. Ispumpaj je, kažem iz kupatila, da bismo mogli da je spakujemo.

…..Odjednom čujem pesmu Kafu mi draga ispeci i, u ogledalu, njegov lik u kasno nedeljno jutro. U brijaču, kad ga otvorim, nešto belih i crnih kratkih dlačica. Istresam ih na papir i presavijam ga. A tiiii, a ti, a ti, a tiiii, pevuši kći.
…..Stani! ubrzo vičem, ko je naduvao loptu? pitam. Pa, deka, kaže.

…..Razmišljam šta je od oca ostalo a dlačice iz brijača klize s nagnutog papira u klozetsku školjku. Ostaje, shvatam, samo dah zarobljen u kćerkinoj lopti dok ona peva: A tiiii, a ti…

Štit

…..U četu su stigli istog dana, pred sam polazak iz Šida. Po kasnom dolasku znali smo da su izvrdavali mobilizaciju koliko su mogli. Smejali su im se dok su lokne s jednoga i ofarbani pramenovi s drugoga vejali okolo. Zadužili su „apovke”, nisu znali ni da ih rastave. Odvedeni su na gađanje, prvu noć prenoćili su u istom krevetu, ako su uopšte spavali te noći, i, činilo se, kao da ih je taj krevet vezao do kraja života. Sutradan već smo dremali u kamionu po slavonskim selima. S vremena na vreme s guma su se otkidali parčići blata i pogađali one bliže izlazu.

…..Nisu mnogo govorili, ali se nisu ni odvajali jedan od drugog. Na izdvojenu i „mrtvu” stražu zajedno su išli, u „čišćenju” terena jedan je drugom štitio leđa. Ahilej i Patroklo, krstio sam ih i nova imena prilepila su im se do kraja vojevanja. Zauzvrat su oni meni skinuli prvo slovo imena i ostavili ono Omir, što je, mora se priznati, i bilo sasvim prikladno, bio sam ćata. Ćata s predvidljivim okruglim naočarima i beležnicom od koje se nisam odvajao.

…..Ahilej i Patroklo su se, velim, zbližili, toliko da su počela i šuškanja o prirodi i stepenu te bliskosti. Ja sam, koliko je to bilo moguće, pokušavao da razuverim četu da tu ima ičega osim običnog prijateljstva.

…..Ne mogu, nikako ne mogu reći da im nisam zavideo. To kako, zbog kašnjenja s isporukom hrane, dele poslednji mesni narezak, to kako jedan od njih uvek zna da mu ovaj drugi čuva leđa, to kako se podrazumeva da će podeliti poslednju cigaretu, to što čim se jedan od njih izbedači, drugi je tu da ga čupa, sve to, kažem, nije bilo beznačajno.

…..A onda smo upali u stupicu, klasičnu stupicu za tuljane. (Moj hrvatski naučen iz Alana Forda, polako se obnavljao.) Neprijatelj (i kad sada kažem neprijatelj, to zvuči smešno, možda se s tim istim neprijateljem ovih dana mejlam), neprijatelj, dakle, navukao nas je, dok smo čistili teren, duboko u selo, a onda pripucao sa silosa. Našli smo se na čistini i ja sam najednom osetio neku toplinu koja se širi celim telom. Namah sam pomislio da sam pogođen, gde i u kom od poslednjih trenutaka, nisam znao, ali šta bi drugo moglo da kola niz udove do moje krvi. Bio sam paralisan, stajao dok su drugi bežali tražeći zaklon.

…..Na moju sreću najbliži silosu bili su njih dvojica, a ne ja, i rafali su tutnjali po njima. Video sam da je Patroklo pao pogođen, da je Ahilej krenuo, zastao i vratio se, uprtio ga na leđa i, koliko se to uopšte moglo, trčao u cikcak. Praštalo je oko njih, činilo se – i po njima. Divio sam se Ahileju znajući da ja to, verovatno, ne bih činio. Tad sam shvatio da su mi čizme, zapravo, ispunjene mokraćom i potrčao, šljapkajući.

***

…..Rat se okončao, živi smo, koliko-toliko, ostali, čak i Patroklo s prostrelnim ranama. Molili smo se da su i oni sa druge strane, takođe, živi. Svega smo se nagledali, pljačke (gledao sam i kako naši pljačkaju naše), i košmara, i neidentifikovanih letećih delova tela, i smrti. Ničeg viteškog u tom ratu, a verovatno ga ni u Trojanskom nije bilo, pa je moj slepi imenjak morao ponešto i da izmisli. Ničeg viteškog, osim nošenja Patrokla i izvlačenja s vatrene linije.
Rat se, velim, završio. Ahilej i Patroklo su se okumili. Onaj dan kad je ranjen Patroklo svake godine slavi kao drugi rođendan. Okupi mnogoljudnu familiju, komšije, prijatelje, pozove nekoliko ratnih drugova, Ahileja stavi u vrh sofre i svaki put, iz godine u godinu, prepričava događaj neprestano umećući: Bog, pa ti, kume, Bog, pa ti!

…..Ahileju je uvek neprijatno, gleda u pod i mrmlja kako bi trebalo da kum prestane i slične stvari. Tako i ovaj put. Dok Patroklo drži na svakom kolenu po jedno dete i besedi priču koju su svi više puta čuli, ali ipak pomno slušaju, ipak je to centralni deo dana, Ahilej gleda u zemlju, mrmlja sebi u bradu, gubi boju u licu, znoji se, ovog puta nešto se čudno zbiva. Rukama stiska kolena, nekakva nataložena mučnina ga spopada i iz njega, konačno, provaljuje:
…..– Dosta!!! Dosta više!!! Ne mogu ja to! Ne mogu više da slušam – to!
…..Nastaje tajac, čak i sitna deca prestaju s igrom, svi gledaju u njega, dok njegov pogled bludi po podu, stisnutih pesnica položenih na sto, izobličenog lica.
…..– Kakav Bog, o čemu pričaš, čoveče! Pa, ja sam te držao na leđima kao štit, budalo! – Podigao je pogled, prešao njime preko svih prisutnih i nanovo ga vratio, na kuma. Lice mu se grči i izobličuje, usne se gube, nestaju, jeca. – Ti si mi bio jedina šansa da preživim, razumeš!?! Razumeš ti to!?!

…..I opet je, ovoga puta duže, nastao tajac.

…..A onda su svi nastavili da rade ono što su i pre toga radili ne pridajući ama baš nikakvu pažnju onome što se netom dogodilo.

.

.

Žurka u liftu

…..Baš čudan taj lift, pomislio sam pritiskajući dugme po ko zna koji put. Sve te godine, a nikako da sviknem na njega. Do sada sam mogao da siđem nekoliko puta. Kad bih imao nekoliko godina manje. Nekoliko desetina.

…..Ali ovo se zaista nije dešavalo do sada. Sprva se čuo taj dečarac kako doziva majku preko interfona i najavljuje svoj dolazak. Ali, kada je to bilo! Više se i ne sećam.

…..Onda je stajao, čini mi se, baš na svakom spratu. Ne pamtim da se tako nešto ikada desilo. Kreni, stani, kreni, stani… I baš u nedelju takva gužva.

…..Ono, svakako neću zakasniti, moja mila će me sačekati na groblju, ali dozlaboga dosadno je ovo dreždanje ispred metalnih vrata. A, evo ga… Konačno…

…..Kakva razuzdana ekipa! Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, a eno i dečačića u uglu, sa fudbalskom loptom – sedam. I svi muški, majku mu. Baš neobično! A ja najstariji. Ovaj što mi je najbliži po godinama izvadio bakaluk iz cegera i deli ga. I ne primećuje da mu iz kese curi nešto. Zrna pšenice, kanda. Kačkavalj, vratovina, pršut, lepa gozba. Nudi i mene. Pa, da ne kvarim zabavu, uzeću, što da ne.

…..Nikoga ne poznajem, ali svi su mi nekako poznati. Momčić glasno pustio s mobilnog telefona muziku. Odakle mu Rani mraz, da mi je da znam. Sećam se te singlice, bila mi je draža od svih elpija koje sam imao. U razdeljak te ljubim. Ajde ovi stariji, ali taj momčić, pa i onaj u srednjim dvadesetim, odakle znaju tu pesmu. Čak i dečačić u uglu peva: … svim žarom srca svog… Pa ponavlja s Đokom glasnije: srca svog! i ne znajući o kakvom je razdeljku zapravo reč.

…..Jasno je zašto je lift toliko putovao. Na svakom spratu po jedan je ušao. Ali, gde su svi oni pošli kada niko ne silazi? Da li je moguće da je svako povukao onog prethodnog nagore. A ja sve njih.

…..Bitlsi. Ta, ja sam na tu pesmu sasvim zaboravio – And I love her. Kako je to moguće! A toliko sam je voleo. I nju i pesmu o njoj. Pa ovo je ravno čudu, zaista.
…..Sada se s mobilnog čuje Blek, Wonderfull life. I svi cupkaju. Neverovatno. Blek. Napravio je taj album i nestao. Album s najboljom pesmom ikada. Tako setnom, a s takvim naslovom. Coincidentia oppositorum. Pa još kad bi se sad začuo i Betoven. Mračni Betoven. Kao da sam ja pravio plejing listu za ovu čudnu žurku. Počeo sam i sâm da cupkam, šta ću, baš su me lepo iznenadili.

…..Ne sećam se da je neko pritisnuo dugme za prizemlje, ali što bih se potresao oko toga, lift svakako ide nadole. Neumitno.

…..O, mila, nećeš mi verovati kada ti budem uskoro pričao u kojem sam se društvu vozio i na kakvoj sam žurci bio gost. I svi nose naočare. Osim momčića i dečačića. Najstarijem se vidi i crni flor na sakou, u koroti je za nekim. Ovaj u trideset i nekoj nosi zapakovanu igračku, izgleda kao da je pošao na babine. Onaj u srednjim četrdesetim s aktovkom je nešto smrknut, umoran, a tip na polovini pedesetih pimpla fudbalsku loptu, pokazujući tako, valjda, svoju vitalnost.

…..Ali, lift se spušta, a niko ne silazi, čak ni dečačić od pet-šest godina koji se, dobro sam čuo, najavio majci.

Potom se lift zaustavio.
I svi su zastali, kao zaleđeni.
Nije bilo prizemlje, produžili smo dalje još jedan nivo.

…..Najednom su svi krajnje ozbiljni, muzika s urnebesnim trubačima je stala, i svi gledaju u mene.

…..A onda se vrata otvaraju i momak poslednji put pritiska tipku na svom mobilnom.
…..Mesečeva sonata.

…..Osmehnuo sam se, a oni su i dalje stajali u nemoj sceni, zureći u mene. Niko nije nameravao da izađe.

…..Kako je lepa i zanimljiva bila ta vožnja s nepoznatom sedmoricom, pomislih.
…..I beskrajno kratka.

.

.

.

.

.