Za antologiju

Stope

 

 

Neumitna pesma

 

Rečitošću žuborenja

Zatrovane mirne vode

Na obali pokraj stenja

Ludom školjkom šumi podne

 

Ne vraća se voda moru

Što je žubor tamo preči

No ne može slušat goru

Celog veka kako ječi

 

Sa vodom nas veže samo

Neminovnost našeg toka

O žuboru sve što znamo

Slušali smo kraj potoka

 

Imali smo s one strane

S one strane vode ove

Dva drveta i dve grane –

Računali na plodove…

 

Sad na vetru negde šumi

Svelo lišće – naš nespokoj

Krenuli smo k svojoj šumi

Ali nema mosta ka njoj

 

S obalom nas veže samo

Ono drvo preko vode

Zbog koga se dozivamo

U nepovrat kad sve ode

 

Istanjeni kasnim letom

Tumačimo san o vodi

I srastamo sa drvetom

Na koje se šuma svodi

 

S one strane neko čeka

Zagledan u trošne vale

I ne sluti kuda teku

Il ne vidi sa obale

 

Sa nama je snom zanesen

I vodama istim kvašen

Davno ušao u jesen

I poslednjim listom maše

 

 

 

Ponovno putovanje u Rusiju

 

Evo me Rusijo, posle mnogo leta!

Stigao sam, napokon – ko sa kraja sveta –

 

putujući dugo, noćima, danima…

Al to što sam došao – nikog ne zanima.

 

Verovo sam da će svi odmah videti

kako moje srce ponad Moskve svetli,

 

nadao se da ću čim iz voza stupim

oko sebe pola Rusije da skupim…

 

Iz gužve perona izlazim polako,

idem trotoarom, skoro bih zaplako.

 

Taman kad pomislih da sam sasvim sam

iza prvog ugla pojavi se – Mandeljštam.

 

 

 

Stope u prašini

 

– Jesu li, Gospode, ili mi se čini

to tvoje stope kraj mojih u prašini?

 

I to što me prate tvoji koraci

jesu li neki posebni znaci?

 

Znao si me često ostaviti sama

kad mi je gorelo pod nogama…

 

Po tragovima, u prašini, vidim, opet

iza mene ostaju samo moje stope.

 

– To tebe, sine, neverica prožima

pa ne veruješ mojim rečima.

 

Život i sve što za tobom minu

samo je trag kroz pesak i prašinu

 

a stope koje su ostajale za nama

moje su – dok sam te nosio na rukama.

 

 

 

Balada

 

Ja sam onaj zloduh što kroz san poprima

Zajedljivost zvezda, cinizam meseca,

Ljubljah jednu ženu s kurvinskim očima,

Samo je pogledam – rode nam se deca.

 

Od naše ljubavi jedva je ostala

Poneka reč da svetli u mraku

I gorčina u glasu dok je šaputala:

‘Ljubav nije sperma po mome stomaku’.

 

Ostalo je, možda, još nešto u nama,

Ko zna gde i šta, nešto što nas preči

Da shvatimo da se kroz nas svet prelama –

Ide dalje, a mi se svodimo na reči

 

Iz kojih će ljubav možda da nas prene…

Tražeći u njima, neki, svoj, smisao

I nas će morati, uz njih, da pomene

Kao nekog ko je bar samo disao:

 

Nekad s većom snagom, nekad s manje bola,

S radošću u oku, s borama na čelu;

Nekad punim srcem, a nekad do pola

Ispevanom pesmom o cvetu uvelu

 

Od kojeg će, opet, samo reč ostati

Da cveta u pesmi sve dok pesma traje,

Samo što reč nikad neće mirisati

Već će imat miris što joj pesma daje.

 

Sonji Vidmar,

                                    u Beogradu, na Zvezdari,

                                                maja, 1984.

 

 

 

Kad bih

 

 

Kad bih umeo da nacrtam prozore

I kišu kako po njima pada,

A na drugom crtežu kako gore

U istim prozorima svetla grada.

 

Na trećem da nacrtam ruku

Koja, mašući mi, zaklanja lice

I šapat što me, nadjačavši buku,

Prati do kraja ulice…

 

 

 

Ofelija

 

Žubore godine i vekovi teku

Mirno kao voda u kojoj lokvanji,

U svojim krunama, ko zna gde niz reku,

Pronose legendu o tvojoj lobanji

 

Iz koje se nije mogla naslutiti

Lepota što ju je tvoj osmeh imao,

Al se zato lako moglo dogoditi

Da se neki grobar i s njom poigrao.

 

 

 

Hamlet

 

 

Prvi put iz lože posmatram predstavu.

(Sa mnom u dvorani jedino tišina.)

Na scenu je neko promolio glavu

I zavesa pade kao giljotina.

 

Prosto kao da se pisac sa mnom šali:

Uvek se iznova scena otvarala

I neki glasovi, čudni, dozivali,

Glave promaljale, zavesa padala.

 

Shvatio sam da je to deo komada

Koji će me jednom snaći na sred bine.

Gledajuć zavesu kako opet pada,

Hvatao me užas i strah od tišine.

 

Kada sam uspeo izaći iz sale

Rešio sam da se manem pozorišta.

Negde su u meni zavese padale

Ali nisam mogao učiniti ništa.

 

 

 

Orfejeva poslednja pesma

 

 

Ja koji se iz hada, kao sa pola puta, vratih

Pokušavao sam da živim od uspomene…

Na ovom svetu rad sam još jedino znati

Bih li sledeći put mogao da se ne okrenem.

 

 

 

Nojev gavran

 

Preleteli prostori

mere se odlaskom i povratkom

 

Ptici što nad vodama kruži

Jedino još može da se dogodi

Da let u beskonačnost produži

Ili da iznemogla okonča u vodi.

 

Iz talasa kao da izranja

Mogućnost da se na lađu vrati,

Ali olistalima od čekanja

Nade o kopnu bi mogla pokopati.

 

 

 

Samo privid

 

 

Dok si mrtav, il dok spavaš

Sanjaš da si nekad bio

I da knjigu prelistavaš,

Da si i sam knjige dio.

 

Poglavlje si jedno cijelo

Sa kojim se tek svršava

Davno mrtvo tvoje tijelo,

Razasuta tvoja slava.

 

I bez tebe život traje

Il je sve to samo privid.

Sastavlja se kraj sa krajem

Pa mislimo da smo živi.

 

 

 

U slučaju smrti

 

 

U slučaju smrti ne sahranjujte me –

Ja sam za života sasvim istrunuo…

U krematoriju bih možda i planuo

Pre nego iz zemlje krenuo ko seme.

 

Sve što nije vatra može da izgori,

Da život, još jednom, kroz plamen, oseti

I svoje poslednje reči izgovori

Ako ih, već, sobom ne može poneti.

 

 

 

Svest o smrti

 

 

Od svih energija, što iz sebe zrače

Neki tajni plamen – život nepoznati –

Nas, u ovom telu, materija zače

I kroz ceo život – sve do smrti – prati.

 

A smrt se događa negde izvan svesti,

Izvan puke moći da je razumemo.

Na našu bi meru i nju hteli svesti

Ali ne možemo ili ne umemo.

 

Suština procesa o kom nagađamo

Da se okončava raspadanjem tkiva –

Deo je onoga što o sebi znamo

Mi – još uvek samo materija živa.

 

Možda je smrt tela ruka produženja

Ove večne tajne… Možda ona krije

Neki novi život u koji nas menja

Nama nepoznati oblik energije…

 

 

 

 

Uzaludna pesma

 

Smrti moja razuzdana,

U jedan ćemo sanduk stati –

I tebe će istog dana

Kad i mene oplakati.

 

Zato, smrti, budi tiha

Da ne čuje moja draga,

Budi onaj deo stiha

U kom ona spava naga,

 

Budi pesma kojom ona

Stane da me sutra budi,

Budi šapat il zvuk zvona,

Budi kamen, ptica budi.

 

 

 

Posthumna

 

 

Metak me kroz čelo za smrt prikovao.

Iz mene je davno iscurila krv,

Pa sad ne znam da l sam dovde dogurao

Ko lešina ili u lešini crv.

 

Napolje izvirim kroz rupu od metka –

Šupljinu koja me sa prošlošću spaja,

Nanovo tražeći smisao početka

I u njemu sluteć besmisao kraja.

 

Ovde je sve lepo – kao tuđa sreća.

Nit imamo čega, niti nam šta fali:

Udišemo život kroz korenje cveća

I strepimo – ko da nismo umirali.

 

 

 

author-avatar

O autoru Danilo Jokanović

Rođen je u Podgorici, studirao u Novom Sadu, a živi u Beogradu. Objavio je knjige pesama DRUGAČIJI MOTIVI 1981. MOGUĆNOST IZBORA 1984. EROS NA KOLENIMA 1992. NOJEV GAVRAN 1994. TRAMVAJ ZA KOLHIDU 1997. MEROM RUŽA I VETROVA 2004. SLOVA NAŠIH IMENA 2014. Na ruskom u Kijevu, ČERNILA I VINO (Mastilo i vino) 2018. a u Moskvi, POVTORNOE PUTEŠESTVIE (Ponovno putovanje) 2020. NENAPISANE PRIČE (stare i nove) 2021. i MAČ DESPOTA STEFANA 2023.