.
.
Ja sam veoma pedantan. Ne podnosim razbacano đubre. Ustresem se od pomisli na tri i po miliona tona velikog pacifičkog tepiha od smeća. Gutam. Trpim. Sklapam sliku. Slike. Zapažam. Procenjujem. Rekonstruišem događaje. Lica. Mimiku. Pokrete. Sve to samo po otpadu koji ljudi ostavljaju za sobom. Bez greške. A ne pomeram se. Stojim u uglu blizu prozora. Odatle čujem ptice. Znam sve o njihovom metabolizmu. Perju. O seobama i oblicima kljuna. Jedina mi je misterija kako u stvari to ptice lete. Albatros lebdi. Grlica leti u pravoj liniji. Soko se obrušava. Siva čaplja klizi. A zelena žuna se uzdiže i ponire.
„Debela sam”, rekla je dugonoga manekenka. Model pod brojem jedan tri devet. Blic je obasjava. Mašta o velegradu. Pokazuje zube. Rekla je da imam potencijala. Kao parče umetnosti. Preda mnom maramice pune krvi iz nosa. Podrigivanje. Ulošci sa menstruacijom pretvorenom u želatin. Videla je to negde. Moderna postavka. Omoti od čokoladica. Lepljiva pakovanja ispijenih sokova. Instalacija mladog nadarenog Portorikanca. Iskorišćen kondom. Iseckana dnevna štampa. I veoma joj se dopalo. Preda mnom je budućnost. Nema ništa protiv da se i ona sama ostvari na sličan način. Makar kao parče. Trula kora banane. Pica. Pica. Pica.
„Možeš li da mi središ guzu?”
Zi klima glavom. Skida objektiv. Okreće se ka meni. Baca pikavac. Doktor mu je zabranio, a on puši.
„Smanji mi i nos. Nešto sam prehlađena, pa je možda veći nego inače.”
„Ja sam fotograf. Mesara je u prizemlju.”
Zi šeta vikendom go po stanu. Atelje ili stan. Stan ili atelje. Tapacirana vrata. Nekoliko crno belih tapeta na zidu. Jamajka. Nedeljom ne nosi periku. Razvija fotografije. Odbija pozive. Negativ. Hemikalije. Srebrni lanac oko vrata. Crveno svetlo. Štipaljke. Zi je za klijente plav. Desno koleno mu je natečeno. Za neke klijente je crn. Oblizuje se. Brizle i grilovano povrće. To mu se jede. Ujeda se za usnu. Rastrže parče hladne piletine. Grize. Žvaće. Žvaće. Guta. Knjigom ubija komarca. Grof Monte Kristo. Jedina koju je pročitao. Ucenjuje. Gleda u plan. Rokovnik. Sa mapom Evrope na prvoj strani. Precrtava imena. Silvija aka Silvi. Nela aka Nela. Duda. Samo Duda. Malo posla u danima koji dolaze. Zi želi lovu. Ogromnu lovu. Sve mu je preko kurca. Jednom je mogao da umre. Jednom umalo da nije. Otvara fotoapart Kalimar Reflex. Antikvitet iz 1957. Šmrče. Kolumbija. To je reč koja ga raduje.
„Venčali smo se prošlog meseca.”
Ona namešta desni profil. On gleda u daljinu. Ona ga štiklom gazi po butini. On kleči i prći tanke usne.
„Mogao si da se obriješ.”
Rekao je da voli bradu. Ona mora na to da se navikne. Zagrizla je bidemajer. On je ščepao haltere. Zi namešta svetlo.
Klik.
Klik.
Klik.
„Mi smo nudisti.”
Ona je prelanula. On je beo. Pegav. Tankih nogu. Velikih stopala. Iznenada mu je pozlilo. Od scenografije. Aparat za dim bljuje maglu. Jako svetlo. Vrti mu se u glavi. Ona namešta grudi. Čuje se zvono. Piskavo se oglašava interfon. Zi podiže slušalicu. Mrmlja. Okreće se i kaže da je za danas bilo dosta. Gasi reflektore. Ona negoduje. Platiće više ako sada sve završe. Zi kaže da odjebu. Ta lova je sića. Požuruje ih. Tupkaju štikle. Ona psuje. Vrata ostaju otvorena. Zi zaključava komoru za razvijanje. Ključ trpa u džep. Pali cigaretu. Čeka. Čeka. Kucka prstom u tabakeru. Brzo. Kao detlić. Detlić duboko ponire, a zatim se uzdiže. Zi mrda glavom. Levo. Desno. Levo. Gleda. Osluškuje. Kao Vodomar. Vodomar leti brzo i pravolinijski. Zi prilazi prozoru. Ogleda se. Lebdi kao kolibri. Hodnikom odjekuje klepet krila jarebice. Poleće iz grmlja. Preplašena. Ptičar za njom laje.
„Znaš zbog čega sam došla?”
Zi se nasmeja. Seda na dvosed. Gužva se štavljena koža. Ukroćeno brazilsko govedo. Gleda na ručni sat. Napaljen duboko diše.
„Ti si dakle Duda?”
„Ja sam.”
„Lezi.”
Pustila je torbicu da sklizne niz levo rame. Skinula mantil. Papagaji lete. Svuda po njenoj haljini. Suze razmazuju šminku. Jeca. Slini. Odvezuje kosu.
„I ti kao hoćeš da po svaku cenu spavaš sa mnom?”
„Molim te, ne bih da diskutujemo dalje.”
„Ali moram da znam.”
„Ti to ne bi razumeo.”
„Rekla si da imam nešto što tebi pripada.”
„Moj muž je bio jako dobar čovek.”
Duda hvata Zia nežno za obraze i duboko zaranja u njegov pogled. Zi zbunjeno trepće. Nije naviko na bliskost. Tvrd je kao kamen. Hladan kao santa. Jezikom prelazi po njenom vratu. Ostavlja sluzav trag.
Nije dugo trajalo. Brojao sam. Jedan flamingos. Dva flamingosa. Tri kormorana. Pelikan. Pelikan. Briše lice. Trlja usne. Baca k meni vlažnu maramicu. Podiže svoje papagaje s poda. I torbicu. Crvenu.
„Zadovoljna?”
„Sad mogu da se bacim pod voz.”
Izašla je ne pogledavši ga još jednom. Zi pokušava da shvati šta se zapravo desilo. Onda se oseti prevareno. Iskorišćeno. Nasamareno. Bespomoćno. Teško diše. Mrmlja. Kapci mu trepere. Duda. Fidži. To mu je u mislima. Bog. Bog Zi. Na plaži sa svitom. Ni crn, ni plav. Nag. Opušten.
Tap.
Tap.
Tap.
Golub tupka na simsu. Zi se nakostreši. Ustremljuje se kao kobac. Nišani. Baca knjigu. Promašuje. Golub šuška krilima. Još jednom tap. Zi psuje. Nasrće. Klizav je pod. Od kiše. Jesen. Zi jurnu. Nespretno. Na uznemirenu pticu. Onda zastaje. U odrazu vidi potamneli ožiljak preko grudi. Prelazi prstom. Miluje grudnu kost. Polovno srce pumpa mnogo bolje. Zi odluta. Turobna tišina. Jedna kap sa slavine. Druga. Pa nakon izvesnog vremena još jedna. Onda golub ponovo.
Tap.
Tap.
.
.
.
.
.
