Kaligrafski ispisi
Kada se krenulo u istraživanje ovog ciklusa počelo se sa tačkom kao primarnim ispisom/otiskom na beloj površini. Tačka se dalje prenela na mnoge forme i time dozvolila igru harfovima kao posebne estetske kategorije. U tom kontekstu ciklus kaligrafskih ispisa afirmiše nove koncepte poimanja tradicionalnih okvira kaligrafske umetničke prakse. Ekspresivni karakter je imao za cilj da pomeri ustaljeno ’’čitanje’’ i iščitavanje religioznih tekstova na gledanje kaligraskih radova. Kaligrafski ispisi ove vrste se mogu uvrstiti u takozvane Levhe ( ar.lawh), što u prevodu znači tabla/ploča za pisanje, čija je primarna uloga estetske prirode. Kaligrafski radovi iz ciklusa spadaju u specifičnu manifestaciju poimanja arapskog pisma čija karakteristika beleži slobodu pristupa u izražaju samog harfa i njegove ekspresivne forme postajući kontekst za sebe. Kao i sloboda u kontekstu, gde se odstupilo od religioznog koncepta ali se ipak ostalo dosledno vrednostima koje su se negovale u okvirima ove tradicije. Ispisani tekstovi: Din, Iman, Sabr, Ihsan, samo su neke misaone imlikacije i vrednosti koje su se negovale a i dalje stoje kao temelj u okviru duhovnog puta jednog vernika.
Ciklus Kaligrafski ispisi otvara nove prostore razmišljanja i percepcije arapskog slova i sadržaja koji se njime ispisuje.
Pre nego se osvrnem na dati ciklus kaligrafskih radova, dužnost je objasniti pojavu islamske kaligrafije, njeno polazište i poreklo u islamskoj umetnosti.
Na početku kratak uvod u pojmove kao što su islamska umetnost i tradicionalna islamska kaligrafija. Potreba da se ovi pojmovi objasne vode do razumevanja i odstupanja od kanona kojima su oni i obeleženi, a koji čine odlike ovog ciklusa. Naime, islamska umetnost nosi epitet nefiguralne, aikonične i nereprezentativne umetnoti. Pojava aikonične percepcije poimanja umetnosti nastala u islamskom horizontu delovanja obuhvata, po mnogim teoretičarima, multietničmost tradicija i različitih umetničkih praksi. Ovaj umetnički izraz zasigurno svoj potencijal doživljava u pojavi islamske kaligrafije kao počela svih plastičnih umetnosti.
Pojam islamska kaligrafija ili umetnost arapskog slova, husn -i -hat, odnosi se na umetnost ispisivanja religioznih tekstova arapskim pismom nastala u islamskom kulturno-civilizacijskom miljeu. Ova umetnost je svoj pravi potencijal dostigla u krugovima islamskih kaligrafa i ubrzo postala jedna od glavnih umetničkih disciplina te civilizacije. Kao takva tradicionalna islamska kaligrafija predodređena je u samom početku da zauzme poziciju nosioca Božje Objave – Kur’ana. Pre same potrebe estetizacije i pojave umetnosti kaligrafije kao ukrasnog pisanja ispisa Objave, pisanje religioznih tekstova, a pre svega prepisi Kur’ana, predstavlja glavnu praksu muslimana. Vremenom su se oformili jasni okviri izgleda ovih religioznih tekstova. Ispisani kaligrafiski tekstovi imali su funkciju prenošenja i informisanja o samoj Objavi, u tom kontekstu dominirao je akt čitanja religioznih tekstova uz već određene načine ispisivanja istih. Iako primarno vezana za ispisivanje predaja teksta iz Kur’ana, ova vrsta izražaja izrasta u umetničku disciplinu koja je omogućila kreativnu vidljivost estetskog razmišljanja muslimanskih umetnika. Što sledi da se sadržaj koji ona iskazuje proširuje i na druge kategorije teksta. Čitanje kaligrafske umetnosti postalo je dvojako. Kaligrafija može sadržati sakralni ili profani koncept koji opisuje. Zahvaljujući širokoj primeni i zastupljenosti u različitim medijima ( zidno slikarstvo, ukrašavanje knjige, minijatura, ispisi na tekstilu, keramici, drvetu, koži), samo potvrđuju elastičnost ove discipline. U početku nezkrapna arapska slova za veoma kratko vreme su usavršena ili geometrizovana, uz simetriju i skladan razmer plenila su svojom elegancijom, dodajući još jedan aspekt harfu kao specifičnom arapskom alfabetu.
Islamska umetnost i kaligrafija jesu odlike paradigme koje su vođene znakom dok su umetnosti zapada obeležene paradigmom slike. Pismo na Zapadu ali i mnogim drugim civilizacijama nije imalo estetsku kategoriju već se njegova svrha kretala u diskurzivnom okviru. Diskurzivno mišljenje, takođe prisutno i kod arapskog pisma, nije dominiralo nad njim već se ono nadopunjuje u jednom novom horizontu delovanja svakog arapskog harfa. Harf postaje i estetska kategorija za sebe, sažimajući u sebi vizuelno-estetske i diskurzivne vrednosti. Islamska kaligrafija dala je, za kratko vreme, veliki broj stilova, prepoznatljiv za određene periode ali i narode koji su je dalje usavršavali.
Ova mala digresija je bila potrebna za razumevanje nastanka ovog ciklusa koji se veže za pojavu levhi kao posebnog oblika islamske kaligrafije, čije su odlike sloboda u pristupu harfa i kompozicije kao i pisanog sadržaja koji nije morao biti religiozan već se proširuje i na profani kontekst.
Početak rada na projektu se poklapa sa prvim vidljivijim promenama u poimanju tradicionalnih vizura kaligrafske umetničke prakse. U pokušaju da se pristupi arapskom pismu kao posebnoj estetskoj kategoriji, dolazi se do obrade ličnog, emotivnog materijala, pohranjenog u ličnim arhivama, koje bivaju iznete pred oči javnosti u vidu kaligrafskih ispisa. Kaligrafski ispisi u ovom kontekstu se kontempliraju umesto da se čitaju.
Započelo se sa tačkom. Tačka kao bazični element svakog arapskog harfa, za sebe i u sebi, nosi već upisano značenje i simboliku. Tačka sadrži sva pravila postavke pera kojim se izvodi pisanje arapskog slova, širina i položaj tačke jesu smernice koje odvajaju stilove ispisivanja harfa. Međutim, tačka je zadobila svoje kretanje, ona formira oblik, ona postaje harf. Ja tačku razvlačim, umnožavam, sve dok se oblik samog harfa ne pojavi. U prvim ispisima, započetim zelenom tintom, koncept pozadine na koju bi se nastavljao harf nije se još oformio. Igra harfa i kaligrafskih ukrasa je dominirao, čak nije postojao ni sadržaj reči kojima bi se harfovi grupisali. Nakon igre harfovima, njihovim razvlačenjem do tačke gubljenja, javlja se potreba za znakom, unutrašnje je progovorilo. Takva želja i izrada tih ispisa je probudila unutrašnje promišljanje.
Sadržaj je istupio. Značenja su počela da se nadovezuju. Ispisane reči: Din, Iman, Ihsan, Sabr, formiraju misaone implikacije, one stvaraju unutrašnje prostore svakog pojedinca. Harf se oslobodio. Postao je ekspresivan. Olsobađam se matemtaičkih okvira ispisivanja harfa. Javlja se rukopis unutrašnjeg. Ekspresivno na papiru nanosim boju. Njena forma nema simboliku niti značenje. To je izraz unutrašnjeg. Intiuicija srca je progovorila. Intuiciju srca vodi On. Jer se On uvek obraća čoveku kao onom otvorenog srca. Na ovaj geštalt rukopis se naslojava harf i njegovo značenje. Intuiciju srca vodi harf i on ispisuje unutrašnje prostore. Misaone implikacije se dalje nadovezuju: Dua/ Dova, Umm/Majka, Jannah/ Dženet, Barakah/ Berićet, , Haqq/ Istina, Al -Fath/ Pobeda, An- Nur/Svetlost, onaj koji obasjava, svetlost nad svetlima. Sve vodi ka Jednom. Sve vodi ka Rabb- u. On je odredište, On je cilj.
