Vilica Ebena Byersa

likovi:

eben byers (30)

byers, mlađi (23), njegov brat

byers, stariji (60), njegov otac

gospođa byers (26), njegova žena

william h. bailey (45), lekar

radium girls, hor

događa se:

njujork, 1930

radium girls treba da budu označene kao pop kultura današnjice. možda u svetlećoj kocki, nalik onima koje koristi bend the 1975 na svojim koncertima.

priča o byersu treba da bude označena kao nešto anahrono – nešto što danas ne može biti pop kultura.

pokret mora da bude razdvojen od reči skoro sve vreme. mnogi odnosi nisu bazirani na reči, već upravo na onom neizrečenom.

pokret, dakle, mora biti kontrateža reči. tamo gde se reč završava, pokret počinje.

istorijska priča – priručnik za čitanje

posle prvog svetskog rata, radijum je bio korišćen u svakodnevnom potrošačkom životu. smatralo se da leči sve, od mentalnih bolesti, anemije, pa sve do impotencije. bio je sastavni deo putera, paste za zube, pijeće vode. međutim, radon (koji se smatrao lekovitim) imao je kratak životni vek – od svega 3,82 dana. stoga, kad bi došao do kupca, njegova bi se lekovitost izgubila.

william h. bailey, optužen 1915. godine da je lažirao diplomu sa harvarda, odlučio je da koristi čistu radioaktivnost umesto radona, koja ostaje u telu do 1500 godina. tako je napravio svoj napitak – radithor. njega je reklamirao kao „a cure for the living dead“ i „perpetual sunshine“.

eben byers, bogati plejboj, golfer i sin uglednog vlasnika fabrike železa, bio je jedan od prvih konzumenata tog napitka.

termin radium girls nastao je po devojkama iz new jersey-a i illinois-a koje su radile u fabrikama, sa radijumom. od rada su i umrle. zvaničnici su prikrivali njihovu smrt, kao i bolest uostalom, a javno mnjenje nije bilo zainteresovano za njihov slučaj.

eben byers, nekoliko godina posle, umro je od konzumiranja radithor-a. sve su novine to objavile, jer je eben byers bio ugledni građanin new york-a.

new york times je napisao članak „everything was fine until his jew fell off“.

nakon njegove smrti, radithor je bio zabranjen, kao i korišćenje radioaktivnosti u potrošačkom svetu.

danas, u umetnosti, društvu, sociologiji, kulturnoj istoriji, radium girls su često obrađivana tema. o njima su pisani članci, objavljivane knjige, pravljene disertacije, politički manifesti.

o ebenu byers-u postoji svega par rečenica na wikipediji i još par opskurnih članaka.

u umetnosti nije obrađivan.

radium girls

1.0

poletno, razigrano, unisono, naštelano, stereotipno, devojački (ali devojački kad nije bila uvreda reći za određeno ponašanje da je devojačko). vesele radnice na poslu, imaju mnogo dugačke olovke koje prislanjaju na usta zatim njima crtaju velike satove, i tako stalno. pesma ide dok eben byers ne izludi od devojačke pesme.

radium girls:

mlade smo, mlade smo, mlade

toliko mlade

mlade smo ne znamo šta će

pasti kad padne

texas tommy, lindy hop, swing i tango

foxtrot, toddle, nežni valcer, noga uz nogu

(ponekad)

mlade smo, mlade smo, mlade

spavamo same

(ponekad)

texas tommy, lindy hop, swing i tango

foxtrot, toddle, nežni valcer, noga uz nogu

mlade smo ne znamo šta će

biti kad bude

mlade smo mlade smo mlade

toliko mlade

u stanu porodice byers

eben byers:

uvek se shvati jedna stvar, dok se hiljadu drugih izgubi

ja, naime

ne mogu da vidim narandžu dok pada sa drveta

za mene će ona ili pasti ovog trenutka ili je već na tlu

ja, naime

ne mogu da vidim daleko, dalje od svoje ruke

već kad ih imam dve postaje problem

ne verujem u doživljaje, niti uzimam preterano ozbiljno naklapanja o osećanjima

ja, naime

često se smejem samom sebi kad čujem šta izgovaram

mnogo mi ozbiljno zvuče reči

a mogao bih da izgovorim bilo šta, mogao bih svaku reč da zamenim drugom

na kraju bi na istom završili

ja, naime

često imam običaj da gledam u njena usta dok priča

jer ima lepe usne

lepo ih pomera i lepo se ljube

ja, naime

volim lepotu i volim pogodnosti koje mi olakšavaju život

nemam problem sa svojim položajem, niti se stidim svog oca

nemam dilemu da li je sve što činim ispravno

bez sumnje, nije

ja, naime

srećan sam što imam telo koje je opipljivo

što su moji pokreti moji

što je moja kosa moja

što su moje kosti moje

što su moji zubi moji

i u svoje telo jedino verujem

ne verujem u svoja osećanja

ne verujem u svoja dela

ne verujem u svoje ideje

ne verujem u razum

ne verujem u svoje reči

ja, naime

znam da je sećanje na trenutak uvek slabije od trenutka

znam da je fizički dodir jedino što mogu da tvrdim

da postoji.

byers, mlađi:

sposoban sam da provedem dvadeset minuta pred ogledalom

gledajući u svoje crte lica

pokušavajući da pronađem promene

pokušavajući da shvatim šta se čita iz mojih očiju

pokušavajući da uhvatim sopstvene linije

dve plitke bore između obrva

koje će jednom postati duboke kao kod tate

on i dalje sedi u svojoj fotelji

pušeći jednu cigaretu dok drugu još nije ni ugasio

taj čovek ili razume sve ili ne razume ništa

sposoban je da ćuti duže od bilo koga

nikad ga neću razumeti.

gospođa byers prođe pored ebena, poljubi ga u prolazu, on je zaustavi i strastveno je poljubi, ona se smeje.

byers, mlađi:

dakle, sad sam tu

opet na poznatom

bezukusno uramljene slike, bez ikakvog smisla i reda

sedimo već više od pet minuta, nas trojica

nismo reč progovorili

ali nije neprijatno, mi prosto tako funkcionišemo.

gospođa byers opet prolazi pored ebena i nešto mu šapne, opet se strastveno poljube. stariji byers ih gleda, gospođa byers ode.

byers, stariji:

ne treba praviti dete dok je jedno već u stomaku

ako već imaš potrebu reši to drugde

posle će da ti se zgadi to dete

(dugo sam ćutao, pa sam mu to rekao

da bih nešto rekao, red je)

eben byers i byers mlađi se pogledaju i nasmeju.

eben byers:

jesi čuo?

byers, mlađi:

mislim da je tebi rekao

moja žena ne samo da nije trudna

ne samo da mi nije žena

već mi nije više ni devojka.

eben byers:

to se zaboravi.

stariji byers nudi svoje sinove cigaretama, obojica uzimaju. cigarete i fotelje, udobne, skupe, glomazne i glamurozne, jedine su scenske rekvizite.

byers, mlađi:

ja ne znam da li se osećam usamljeno ili zaljubljeno

sve se dogodilo bezveze

živeo sam sa prijateljem iznad 110 ulice

(a zapravo, često sam spavao sa jednom devojkom)

(istovremeno, često sam spavao i sa drugom devojkom)

(a želeo sam da spavam sa još pet, šest, možda i sedam)

u suštini, sve je to krajnje nebitno

ključno je da sam ja sposoban da volim dve osobe

(čak i pet, šest, možda i sedam)

ali one to nikako ne mogu da razumeju

tako da sam ostao bez svoje prave devojke

a zatim sam ostao i bez svoje druge devojke

koja je htela da bude prva

(ili prava)

ali ja nisam želeo da ona postane prva

(a ni prava)

zatim, bio me je strah da će moj život otići mnogo daleko sa tom prvom devojkom

a onda me bio strah da drugu devojku načinim prvom

jer će neminovno moj život opet biti u situaciji da ode daleko sa tom drugom devojkom

(i sa petom, šestom, možda i sedmom)

i sad sam ostao sam

a simpatično je to što ja izgleda imam previše ljubavi u sebi

pa zato sad ne znam jesam li usamljen ili zaljubljen

čini mi se da bih najviše voleo da me neko poljubi pred spavanje

a da to ništa sutradan ne znači

makar ne toliko da me ponovo uhvati strah od toga da stvari ne odu predaleko

pet godina sam živeo sam i sad sam se vratio

da li je to normalno?

eben byers:

byers, mlađi:

to je sve – ne?

eben byers:

sav si se usukao

brada ti je mekana, a puštaš je

travčica, bruca

sve u svemu, dosta loše izgledaš.

byers, mlađi:

mnogo često nazivam stvari velikim rečima

strah od smrti, smrtnosti, besmrtnosti

strah od vezivanja, povezivanja, odvezivanja

strah od večnosti, ukopavanja, vremena

strah od konvencija, kalupa, puteva

strah od slobode, volje, razuma

strah od bezumlja, maničnosti, tuge

strah od samoće, ružnoće, starenja

strah od ponavljanja, u krug, okolo

napred – nazad, nazad – napred

krug

a možda sam prosto slab

ništa više

slab, prolazan, beskoristan

iskrivljen, rastrgnut, umoran

zapravo

velika je verovatnoća da sam jednostavno

glup.

glava dole, uzdah, izdah – vazduh, glava gore.

byers, stariji:

ranije bih se svađao kad bih čuo takve budalaštine

želeo bih da mu polomim pičku pred svima

kad priča kao devojčica

ali sad mi je lakše samo da ustanem

(stoga sam i ustao)

da se pozdravim i da odem

(stoga sam i otišao).

byers, mlađi:

laku noć, tata.

gospođa byers opet dolazi do ebena i stavi mu ruke oko ramena ili makar nešto što bi to moglo da označava.

gospođa byers:

mislim da je sve počelo te večeri, kad je došao njegov brat. pričao mi je posle da ne zna šta da radi sa njim, da je mali, ovaj njegov brat, izgubljen i nesnađen, uvek bio, i da ga je strah za njega da ne uradi nešto glupo.

moj eben nikad nije pričao o sebi, nikad nije pričao ni o drugima mnogo, u suštini, nikad nije mnogo pričao, ali se uvek dobro ljubio.

da hoće da priča, sigurno bi lepo pričao.

te večeri, kažem, rekao mi je to za brata, pa sam baš dobro zapamtila te reči, jer je prava retkost da izgovori išta iskreno.

mislim, možda i nije bilo iskreno, možda je bio samo umoran, sa njim zaista ne znam.

pre nego što je legao, poljubio mi je stomak i rekao da ćemo biti dobri roditelji, on i ja, pošto sam tad tek bila sveže trudna.

nije hteo da spava sa mnom te večeri, da ne zamrzi dete, rekao je. ali ja znam da ga već neko vreme boli lakat, koji je povredio na golfu pre sedam dana. od tad je dosta slab u krevetu.

bilo mi čudno, ali svakako je tad sve čudno i pričao, mislim da je bio sentimentalan, zbog ovog malog, njegovog brata.

gospođa byers, tako me zove taj mali.

eben byers:

nije to nenormalno

samo je bezveze da zbog toga tako loše izgledaš

uspravi glavu i prođe sve

u redu, mali?

byers, mlađi

stvarno misliš da nije nenormalno to što osećam

strah od smrti, smrtnosti, večnosti –

eben byers

molim te, prestani

ponižavaš se.

posle golfa, kod lekara williama h. baileya

william h. bailey, lekar

to je istina, došao je kod mene oko pet popodne, sa bolom u desnom laktu. lakat je kompleksan zglob koji formiraju tri kosti – jedna u nadlaktici i dve u podlaktici. obzirom na svoju strukturu, omogućava pokretanje u dve ravni: savijanje/opružanje, kao i rotaciju podlaktice. obim savijanja/opružanja je od 0 do 145 stepeni. nekoliko velikih mišića, kao što su biceps, triceps, fleksori i ekstenzori podlaktice, kao i veće tetive se susreću upravo u laktu.

dok to govori, opipava ebena byersa.

glavni ligamenti koji povezuju kosti lakta su: spoljni (ulnarni kolateralni ligament), unutrašnji (radijalni kolateralni ligament) i anularni ligament. ovi ligamenti daju stabilnost laktu pri pokretima.

pogleda u ebena byersa, zatim mu jako stisne lakat.

lakat je izložen povredama i oštećenjima, kako zbog svoje građe, tako i zbog činjenice da je jedan od većih zglobova na jednom od aktivnijih delova tela. najčešće su povredama izložene tetive, usled čega može nastati tzv. teniski lakat ili golferski lakat.

stisne mu ludački lakat, da eben byers vrisne.

eben byers

čemu to?

william h. bailey, lekar

međutim, uprkos tome što je eben byers zaista igrao golf pre sedam dana, na terenima jejla, njegova povreda nije bila prouzrokovana igranjem golfa, kako je on tvrdio. on je, naime, kako sam čuo od jedne svoje pacijentkinje, pao sa kreveta u vozu, tokom seksualnih aktivnosti sa dotičnom gospođicom.

william ga pogleda i pusti mu lakat.

william h. bailey, lekar

budala.

eben byers

ja ne mogu lakat da pomerim

osećam se bespomoćno i staro

niti je polomljen niti je prelomljen

prosto je odlučio da boli

utiče na sve moje

pauza

svakodnevne aktivnosti

ne mogu da se oslonim na njega

a za sad ne umem ni da se oslonim bez njega

jedan bol, sasvim mali, neznatan bol

doda čoveku dvadeset godina života

ali ne iskustveno.

william h. bailey, lekar

ja sam ovom svetu uzeo, za sad, četrdeset pet godina, a dao sam mu isto toliko. moja porodica nikad nije prošla pored waldorf/astorije, još manje ušla u njega. nikad nije pila džin u klubu 21 na 52 ulici, ne zna šta je art deko niti sluša djuk elingtona. na kraju krajeva, moj brat je umro od tifusa sedamnaeste, majka i otac pretpostavljam da više nisu živi, a i ako jesu, mnogo su daleko. ja, dakle, nemam nikakav motiv osim da ove svoje godine koje sam uzeo od sveta, njemu i vratim tako što ću mu ostaviti nešto više od toga. ljudi su svašta pričali i pričaju zato što nisam jedan od njih, a u njihovom sam društvu.

eben byers

gospodine bailey!

o, gospodine bailey!

william h. bailey, lekar

gospodine byers?

eben byers

gospodine bailey, o, gospodine bailey

kako da učinimo da ovaj bol prođe?

smeju se obojica. eben byers ga povuče za mantil.

eben byers

gospodine bailey, zamislite da mi je i druga ruka zdrava.

william h. bailey, lekar

da, gospodin byers i ja smo prijatelji već par godina, ja sam lekar njegovog golf tima. naš odnos, mogao bih sebi dozvoliti tu slobodu, bazirao se na poverenju. ja sam ga lečio, a on mi je verovao. bio mi je prijatelj i pacijent.

eben byers se smeje.

william h. bailey, lekar

tebi zaista nikad nije dosta, zar ne?

eben byers

samo hoću da me prođe ovo, to je sve

da opet postanem ja

kakvog znam

kakvog me ti znaš

kakvog me drugi znaju

da opet postanem ja

kakav sam oduvek bio

i kakav ću uvek biti

(dopustićeš da je ovo samo floskula

za koju znamo i ti i ja da je netačna i nemoguća na toliko nivoa

ali razumeš me, dragi moj vili,

to je najbitnije)

william h. bailey, lekar

preporučio sam mu ono što i sam koristim. bočicu radithora dnevno. isto to sam preporučio i svim zaposlenima u the bailey radium labarotires of east orange, new jersey. sve sam ovo sam izgradio. a vi? šta ste vi izgradili? njujork? ne bih rekao. gospodin byers je bio drugačiji od vas.

radium girls

2.0

radium girls:

naši su preci

crnci, portorikanci, filipinci, irci

naši su budući muževi

štavljeni, rastavljeni, nepokretni

posle rata ostao rad

posle rada ostala glad

jedan posao za nas

gde treba ruka nežna

ruka čista i dodir mek

gde treba usne vlažne

oči mazne

jedan posao za nas

grace fryers:

rođena sam 1899 godine u new jersey-u.

osma od devetoro braće i sestara.

moja sestra, deveta po redu od ukupno devet –

adelaide (to joj je ime) radila je sa mnom u new jersey-u.

oslikavale smo satove, bilo je tu još mnogo devojaka.

da bi satovi dobili svetleći efekat,

morale smo da prislanjamo olovku na usne.

olovku natopljenu radijumom.

moja sestra, adelaide, mnogo je brbljala.

toliko je brljala da je sve glava bolela.

zbog toga je i dobila otkaz.

radila sam –

prekidaju je.

radium girls:

jedan posao za nas

iz new jerseya i illinoisa

iz predgrađa predgrađa

sa kraja kanala

gde pesak upada u oči

brže nego što vetar duva.

grace fryers:

radila sam uredno, bila plaćena uredno.

posle nekog vremena, osećala sam jake glavobolje.

zatim je počela da me boli vilica.

tako je sve počelo.

eben byers i gospođa byers

posle i byers, mlađi

gospođa byers:

prošlo je mesec dana od toga. moj eben je zaista postao svoj stari. pio je tri bočice radithora na dan, ujutru, tokom dana i uveče. ujutru sam ga uvek viđala da pije, tokom dana ređe, a uveče sam opet počela da ga ne viđam.

negde se kreće, on je čovek koji se uvek negde kreće, kaže, kad se ne kreće kao da i ne postoji.

gospodin lekar, sa druge strane, je ozbiljan peder, to moram da napomenem. grozan jedan čovek. prevara. sve sam ja to govorila ebenu. sve me jeza prođe kad ga vidim. evo i sad.

znam ja za sve avanture mog ebena. nikad se nije previše krio, samo je tražio da razumem sve.

on je ubedljiv.

a ja sve mogu da razumem jer ga volim.

samo – ne znam šta sa tim.

eben byers:

imaš još vremena da razmisliš o svemu

ja neću ništa da te teram, samo predlažem

rađanje je već početak smrti; tu istinu potvrđuje sve u prirodi

ona je isuviše očigledna

ljubav radi produženja roda jeste

samo i isključivo

produkt smrtnosti i iskvarenosti u prirodi i istovremeno

pobeda načela smrti

učvršćivati pol kroz ljubav znači učvršćivati punoću i savršenstvo individualnosti

dostizati večnost

dobru beskonačnost

voleti se zarad roda, zarad pravljenja porodice

znači usitnjavati individualnost

postizati nesavršeno smrtno u vremenu

lošu beskonačnost.

gospođa byers:

u suštini, želeo je da me secnu, dete buć i doviđenja.

vratio se moj stari eben.

eben byers:

samo nedovoljno lep i nedovoljno savršen trenutak

treba da se zameni drugim

šta ti i ja imamo je dovoljno lepo i dovoljno savršeno

nije stopostotno jer bi to bilo nemoguće, onostrano

ali je dovoljno savršeno, moraš se složiti

sve što je savršeno i beskrajno lepo je samo po sebi dostizanje večnosti

ne deli se

ne nastavlja rađanjem iz sebe nesavršenih delova

ne želimo male, nesavršene, tebe i mene

želimo nas, ovakve, celovite

ne želiš valjda da budeš pozitivista koji ne poznaje drugu ljubav osim rodne

da priznaješ samo pol koji rađa

naša ljubav je i duhovna i fizička, čak i kad se jebemo mi se ne jebemo jer pravimo decu

već jer to volimo

jer osećamo telo jedno drugog, dodir, nadražaje

osećamo fizičko prisustvo, spajanje, punoću

ti i ja se jebemo iz ljubavi i zadovoljstva, a ne iz potrebe da nastavimo vrstu.

gospođa byers

svaki put kad svrši i zapali cigaretu govori da želi da mi pravi decu.

kao da je kakav umetnik. krojač. stolar.

da mi napravi decu.

kao da je to džemper koji sašiješ.

lopta koju naduvaš.

kao da je to neki sasvim drugi pokret kukom.

sasvim druga poza u seksu.

eben byers:

ja se bojim da ti patiš od bolesti

koja se naziva fetišizam ljubavi

(ali nisi sama)

ta bolest se ispoljava tako što predmet ljubavi

nije celovit čovek

nije živa organska ličnost

već deo čoveka

razlomak ličnosti

na primer

kosa

ruke

noge

glava

usne

to izaziva bezumnu zaljubljenost i tako se pojedinačni deo

odvojen od celine

pretvara u fetiš

i tako se gubi osećanje ličnosti

ne vidi se individualnost.

gospođa byers:

rekao mi je da se zaljubio u mene zato što mi lepo stoji prsten, kao kod prave žene.

jer imam nežne ruke.

jer ga smiruju.

jer umem da upakujem poklon.

jer umem da zaustavim kad boli.

rekao mi je da se zaljubio jer mu prija svaki moj dodir.

ukratko, rekao mi je da se zaljubio u mene jer deluje kao da ga neću pustiti, čak ni kad on mene pusti i da će tim rukama uvek moći da se vrati.

pravi romantik, ne?

eben byers:

taj veliki smisao ljubavi razara se ljubavnim fetišizmom

(u šta sasvim sigurno ubrajam i nastavljanje vrste)

gubitkom osećanja svoje ličnosti i osećanja druge (tvoje) ličnosti

evo recimo ti i ja

ti i ja smo toliko bliski

a svako od nas je usamljen

samo snaga ljubavi može nas izvesti iz te usamljenosti

ali ne ljubavi dezintegracije, cepanja

već one koja oseća celovitost ličnosti

tada ćemo voleti ne radi stvaranja porodice

uvek egoistički zatvorene

suprotstavljene svetu

koja guta ličnost

usisava

već radi ljubavno-mističkog jedinstva

ili ako mi dozvoliš

radi ljubavi same po sebi dovoljne.

gospođa byers:

uvek sam se pitala da li više volim ebena tužnog ili ebena srećnog.

kad je tužan onda govori lepe stvari, kad je srećan onda govori ružne stvari.

lepo upakovane, doduše.

nije mi bilo bitno šta je govorio tad, bilo mi je drago da se vratio.

da ga više ne boli lakat.

da može da me ljubi.

bilo mi je bitno da je to eben. njegova ruka, njegova noga, njegovo telo.

tu, nekako, odjednom, pojavljuje se byers, mlađi, pijan. ne bi bilo loše da su svakako svi na sceni sve vreme, tako da mislim da dva glumca sad postaju svesna prisustva trećeg.

byers, mlađi:

napravim jedan korak

želim da mi neko drži glavu

uspravno

želim da me neko zadrži

glup sam

želim da me neko nauči kad čovek treba da bude jak

hrabar stabilan pouzdan

napravim jedan korak

greška

još jedna greška

a nisam napravio ni drugi korak

jedan balon sasvim mali neprimetan balon

nije teško uočiti takav balon

toliko je mali i neprimetan

jedan oblak sasvim mali neprimetan oblak

nije teško uočiti takav oblak

pičko pičko pičko

samo se vrti u glavi sve što sam zavrteo

i ne mogu da spavam

ne mogu ni da ne spavam

ne mogu da budem sam

ne mogu ni da budem sa drugima

samo vraćam i povraćam svaku rupu

logičku grešku emotivno zadebljanje anomaliju

potreban mi je prijatelj

mnogo njih

svako veče drugi prijatelj

svi isti

da sede i slušaju dok ne prestanem

glupo je da je jedan prijatelj

on već zna sve moje priče

dobar prijatelj samo da postoji

klima glavom i ne prestaje dok god mi treba

jedna osoba sasvim mala neprimetna osoba

da naučim uz nju sve što zna

jedan razgovor sasvim mali neprimetan razgovor

koji će sve da promeni

koji će mene da promeni

koji će mene da nauči

zbog kojeg ću ja drugačije da posmatram stvari

pičko pičko pičko

jedan događaj sasvim mali neprimetan događaj

koji će da mi da smisao

zbog kojeg ću nas posmatrati drugačije

zbog kojeg ću verovati u razlog da verujem

jedno čudo sasvim malo neprimetno čudo

čiji ću biti deo

nije mi potrebna ni ona ni ona druga ni ona treća

samo malo toliko malo

samo jedno čudo

nešto

bilo šta sasvim nebitno šta toliko ništa ništica ništavna birokratska zavrzlama rupica u sećanju krava na litici dete u somotu čovek u belom slovo na slovu tri puta u toku noći jedan dva četiri skok preskok naskok bilo šta jedan šamar kroše teg bunar i unutra dublje do kraja pa opet iznova bunar unutra dublje teg u vodi sasvim dole jedno sasvim malo neprimetno dno na kojem sam naučio da dišem.

gospođa byers:

moj eben sišao je posle do dnevne sobe da natoči sebi piće. tamo je naišao na svog brata koji je sedeo dole, a pored njega je bila prazna flaša.

nešto su pričali, a onda je ovaj mali krenuo da plače. eben je pokušavao da ga smiri. ali nije uspeo, ovaj mali se ritao kao krava.

ne znam koji je bio problem sa tim detetom. ima dvadeset i tri godine. ne može da se obuzda. kao da samo on ima probleme.

eben ga je zagrlio, a ovaj mali se ritao i dalje i tako srušio praznu flašu. pala je na pod i razbila se.

njihov otac je stajao gore, izašao je iz sobe da vidi šta se događa. njih dvojica ga nisu videli, ali ih je on gledao i odmahivao glavom.

byers, stariji:

ja sam sagradio ovaj grad

sve što je od železa došlo je od mojih ljudi

iz moje fabrike

za koga?

zapravo je savršeno nebitno

umoran sam

i samo sam želeo da spavam

imam preko šezdeset godina i neće se mnogo toga promeniti

samim tim, savršeno je nebitno za koga sam izgradio ovaj grad

kad već nije za mene.

gospođa byers:

kad me je video, gospodin byers mi je sporo prišao i mi smo gledali ovu dvojicu dole kako se bore. ili šta su već radili, ne znam.

osmehnuo mi se i poljubio me u čelo.

byers, stariji:

voleo bih opet da imam ženu

mladu

ali i ja da budem mlad

šta ću joj ovakav

da je ova moja živa pred njom bih rado bio star

pred nekom novom

nema razloga

samo ću biti sve stariji.

gospođa byers:

produžio je dalje u sobu i ja sam ostala sama. odjednom sam osećala da ću i ja jednom biti stara. ako ostarim sa nekim, to je u redu, da u dvoje podelimo starost.

ako ne, šta onda?

ne mogu naprasno sa nekim podeliti starost, sa kim nisam podelila mladost.

sve u svemu, moj eben nije više mogao da gleda svog brata u tom stanju.

mali je bio totalno rastrojen, kao neka devojčica.

preporučio mu je bočicu radithora dnevno.

rekao je da je njemu pomoglo.

nedugo zatim je ovaj mali postao bolestan.

eben i byers, mlađi

penju se na vidikovac, proplanak. lepo vreme. zadihani su sve vreme. kao igra asocijacija. brzo. hvatajući misao, nastavljajući je.

eben byers:

u avionu.

byers, mlađi:

na stenama.

eben byers:

parking.

byers, mlađi:

u bazenu.

eben byers:

u vozu.

byers, mlađi:

eben byers:

tako sam i lakat pokvario.

byers, mlađi:

mislio sam da je na golfu.

eben byers:

posle golfa.

byers, mlađi:

hotelska soba.

eben byers:

standardno.

byers, mlađi:

ali ova je bila štrokava.

eben byers:

devojka?

byers, mlađi:

soba.

eben byers:

u baru.

byers, mlađi:

kom?

eben byers:

bilo ih je.

byers, mlađi:

ja nikad.

eben byers:

u baru samo najskuplje.

byers, mlađi:

ma daj.

eben byers:

još malo pa smo stigli.

byers, mlađi:

umro sam.

eben byers:

čuješ?

byers, mlađi:

šta?

eben byers:

ništa. ništa se ne čuje.

byers, mlađi:

strašno.

stigli su na vrh proplanka. ispred njih se prostire pogled. sve je tako tiho. lepo. nigde nikog. ništa se ne čuje. gledaju i daju vremena da trenutak potraje duže od običnog.

byers, mlađi:

uvek sam mislio da me je buka držala živim

zato svi stanovi u kojima sam živeo su bili iznad klubova

samo da čujem tokom noći zvukove

bilo šta

urlanje muziku policijske sirene ženu koja plače

nadam se da će se jednom to promeniti

da ću jednom naučiti da živim uz tišinu.

eben byers:

hoćeš da idemo?

byers, mlađi:

ne, sad mi je lepo. prvi put od kad sam se vratio.

eben byers:

ja ne znam šta da ti kažem.

byers, mlađi:

ne moraš ništa.

eben byers:

kako si?

byers, mlađi:

šta ti je?

eben byers:

voleo bih nešto da ti kažem.

byers, mlađi:

šta?

eben byers:

ne znam.

byers, mlađi:

da kažemo da si mi rekao i da ću ja poslušati.

eben byers:

šta?

byers, mlađi:

to što si hteo da mi kažeš.

eben byers:

ti znaš šta sam ja hteo da kažem?

byers, mlađi:

ne znam.

eben byers:

onda ćemo da kažemo da sam ti nešto rekao.

byers, mlađi:

ja ću sigurno nešto poslušati.

eben byers:

uostalom, sve što bih rekao bi bilo glupo.

byers, mlađi:

da se pazim i da budem dobro?

eben byers:

i da mi je drago što si tu.

byers, mlađi:

jeste glupo.

eben byers:

kažem ti ja.

byers, mlađi:

svakako sam znao da nešto tako hoćeš da kažeš.

eben byers:

stariji sam ti brat, trebalo bi nešto da kažem.

byers, mlađi:

neki savet?

eben byers:

tako nekako.

byers, mlađi:

nema potrebe.

eben byers:

dobro.

byers, mlađi:

samo gomila gluposti i opštih mesta.

eben byers:

ali, dobro si?

byers, mlađi:

dobro sam.

eben byers:

to je dobro.

pauza.

byers, mlađi:

na krovu.

eben byers:

šta?

byers, mlađi:

jebao sam i na krovu.

eben byers:

ma daj?

byers, mlađi:

bilo je živo

uzbudljivo

nesvakidašnje

bilo je bolje

od samog čina

jebao sam na krovu

noga mi je skliznula

ona se smejala

mislio sam oderaću kitu

bilo je dobro

nisam odrao

nisam mogao da svršim

valjda od silnog uzbuđenja

jebao sam na stenama

na bazenu

u hotelskoj sobi

ali najbolje sam jebao na krovu

rekla mi je da sam životinja

bik

mašina

rekla mi je da sam ceo ljubljiv

baš je dobro bilo

najbolje

bolje od samog čina

jebao sam na krovu

vrlo dobro.

trenutak traje duže od uobičajenog. duže od prethodnog trenutka koji je trajao duže od uobičajenog. pokret, okret, sitnica. nešto neočekivano. kao prvi sneg. ispred njih pustoš, pejzaž. sigur ros.

radium girls

3.0

i dalje pevajući, radeći – međutim – ne toliko unisono, ne toliko zajedno. koreografija pomalo unakažena, stalno ispadaju iz ritma. kao da posustaju.

grace fryers:

dakle, moja sestra adelaide je dobila otkaz jer je brbljala.

kako je to smešno, rekao je moj rođak kad sam ja sedela ko cvet

kako je to smešno što će osoba koja je zasrala (moja sestra adelaide)

biti ta koja će dočekati starost

a ona koja je bila dobra (to sam ja), po svemu sudeći, neće.

radium girls:

mi skupljamo noge

kad gledaju ispod

čekamo pravog

čekamo čistog

puštamo ruke na

poslu kad mora

debelih svinja

staroga kova

edna hussman:

moje ime je edna hussman, rođena 1901 godine

negde u maju, baš kad kreće alergija na sve.

od majke irkinje i oca amerikanca.

radila sam u jednoj firmi luminate

na obodu new jerseya i znala sam grace.

čula sam da je boli vilica.

nisam imala razloga da verujem da će jednom

boleti i mene

a onda –

katherine schaub:

katherine schaub, drago mi je.

malo mlađa od edne.

rođena 1902, malo starija od grace.

sve smo bile tu, između 18 i 20 godina.

male šiparice, kako su nas zvali na obali.

malo sam bežala od edne i grace.

pričalo se da je njihov bol u vilici zarazan.

nisam ih viđala neko vreme, ali sam onda i ja postala

jedna od tih

zaraznih.

radium girls:

kako ode jedna

dođe druga

kako dođe druga

ode jedna

odlazile smo i dolazile

dolazile i odlazile

znali su nam ime

ili prezime

nikad oba

kako nauče jedno

tako dođe drugo

kako nauče drugo

tako dođe treće.

quinta maggia mcdonald:

svoje besmisleno ime dugujem svojoj nesrećnoj majci

koja je rodila pet kćeri

majka se zvala maggia

otuda moje ime

quinta maggia

odnosno – peta maggia

rođena na valentinovo, po definiciji romantična

po kalendaru zaljubljena u reklame

privukao me je oglas

„dobra plata za brze radnike“

nisam marila za bol u vilici

oduvek sam mrzela lekare

ali kad sam shvatila da moje drugarice i ja

delimo isti bol

odlučile smo se da nešto preduzmemo i mi smo –

grace fryers:

mene je prvu od svih zabolela vilica.

tražile smo lekara –

poslali su nam iz firme jednog.

tražile smo lekara –

nismo dobile drugog.

tražile smo advokata –

edna hussman

i kako će se ispostaviti

našli smo advokata

ali tek dve godine nakon prvog bola.

radium girls:

naši satovi svetle u mraku

oko zglobova daleko

naše vreme svetli u mraku

svetli svetli svetli.

oko sahrane, posle nje, pre nje,

za vreme nje, izmešano

svi – osim byersa, mlađeg

eben byers:

mogao sam da mu kažem

–

a mogao sam da mu kažem i nešto drugo

treće četvrto

ništa ne bi promenilo

mogao sam da mu kažem kad smo sedeli gore

–

a nisam morao

ništa ne bi promenilo

na kraju se sve svede na mogućnost

samo mogućnost

(i to nam je dovoljno)

da kažemo nešto o današnjem danu

sve može tu da se završi

da kažemo nešto o vremenu

o ljubavi

o utakmici

o umetnosti

o svim tim banalnim i trivijalnim stvarima

a kad nemamo više tu mogućnost

onda nema ni razloga

išta da govorimo.

william h. bailey, lekar:

ljudsko je biće u svim vremenima i na svim mestima, u suštini, organizovalo svoj život tako da bi živelo sa drugima. ovaj mladić se vratio u porodičnu kuću, a nije osetio porodicu u njoj. nije znao šta hoće. liberalna individua nesumnjivo ima narcističkih strana, ali drugi su joj ipak važni. kad je napustio svoj stan iznad 110 ulice, nije morao da se vrati u porodičnu kuću. nije se on ni vratio zbog porodice, već da ne bude sam. strah od usamljenosti dublji je od ljubavi prema drugima, a taj strah se mora prevazići da bi čovek mogao živeti srećno. sada je, međutim, kasno da mu to neko kaže.

gospođa byers:

kad je umro, a umro je sasvim iznenada, samo je pao sa stolice i umro, krajnje neočekivano, uhvatio me je nespremnu, nisam mogla da spavam dugo.

taj mali, džon byers, samo je tri godine mlađi od mene, a osećala sam se kao da sam deset godina starija od njega.

kad je umro, niko nije plakao u kući.

odnosno, samo sam ja plakala.

na kraju ne znam da li sam plakala zato što niko nije plakao ili zato što je umro mlad čovek.

džon byers. zamišljala sam svet bez džona byersa i mogla sam da zamislim svet bez takvog jednog imena. inicijali: dž.b. bez problema mogu da zamislim svet bez doroti byers. odnosno adams, kako sam se rodila.

ali ne mogu da zamislim svet bez čoveka kojeg sam upoznala. ne mogu da zamislim svet bez sebe.

on nije jednako džon byers. ja nisam jednako doroti byers, niti adams.

tako je umro odjednom, ja ne znam kako se to dogodi. tek tako. puf i gotovo. nema smisla.

william h. bailey, lekar:

zrelost je, pre svega, preduslov za samoću. jasno je da gospodin byers, mlađi, nije bio dovoljno zreo. rezultati su pokazali da mu je telo bilo veoma slabašno za tako mladog čoveka. videli ste i sami. opijao se. znate i sami šta koriste iznad 110 ulice, pa valjda vama ne moram to da objašnjavam. umesto da odete tamo, pohapsite odgovorne za njegovu smrt, vi mene ispitujete u mojoj fabrici, legalnoj fabrici, sa čistim državnim papirima. time dovodite u pitanje državu.

gospođa byers:

sigurno da ljudi mogu da umru odjednom, ali to nije tako učestalo. pomislite da se nikad nećete naći u situaciji da se vama ili vama bliskima dogodi nešto što nije učestalo.

vreme se kreće, vi učestvujete u njemu, ne smetate, pravite dogovore, planove, nacrte.

ne može tako odjednom da nestane sve to.

da nije bilo onog lekara, kako je on sebe nazvao, kako je uopšte država mogla da mu dozvoli da otvori ikakvu fabriku, pa taj čovek je bio u zatvoru za prevaru i svi su to znali, izbačen sa harvarda, taj čovek, william h. bailey je prevarant i vi ste ga pustili, vi kao država, da radi, da bude građanin od značaja. on i njegov napitak.

niko ne umre tek tako.

william h. bailey, lekar:

on je umro od posledica kokaina i alkohola. ne od radithora. da je od radithora umro, ja bih odavno bio mrtav. u tom slučaju vi ne biste imali koga da ispitujete i vaše tvrdnje bi bile osnovane. ovako su samo gomila baljezgarija, za šta sam ja živi dokaz. nećete valjda da dovedete i moj život u sumnju?

svetlo samo na byersu, starijem, ebenu byersu i byersu, mlađem. ovo je njihov trenutak u kojem samo otac govori. byers, mlađi, jasno, ne može da čuje. mrtav je. eben byers, jasno, ne sluša. samo gleda u svog mlađeg brata.

byers, stariji:

umorno, kao da drži govor, bezizražajno

mi se menjamo, naše kosti se menjaju, naš jezik se menja

u beskonačnom vremenu, promene se menjaju, atomi se menjaju

u beskonačnom vremenu, svet će se nužno ponoviti

opet ćeš se roditi iz majčine utrobe

opet će porasti tvoj skelet

opet ćeš praviti iste graške

zastajkuje. nevezano. isprekidano.

(na ulaznim vratima kad si razbio… a ja…

ispred – tamo, tamo gde nisam mogao bolje

pa onda kad si plivao – brzo, a tvoja majka…

kad nisi znao bombonu da progutaš, pa naglavačke te okrenuli

da pljuneš)

nastavlja normalno.

opet ćeš proživeti sve trenutke do ovog istog

samo ćeš možda jednom skrenuti levo

umesto desno

ili desno umesto levo

možda ćeš spavati duže nego što treba jedno jutro

stane. ćuti. nastavlja, teško.

potrudiću se da…

treniram mozak da sačuvam svoje pamćenje

da ne budem malouman

ali znam da ću tebe znati kroz jednostavne primere:

kad si se najlepše smejao (ispred kuće, dok je…)

kad ti je ispao prvi zub (svaki drugi ispao je isto)

kad si –

dok se ne vidimo opet u ovom krugu

svaki osmeh pamtiću samo po onom

kad si se smejao najlepše

a nama ne ostaje ništa drugo nego da živimo

tako kako bismo želeli da živimo ponovo.

protok vremena, svuda –

prvi znaci truljenja

gospođa byers:

umeo je da se pretvara da razume sve. ljudi su ga zvali lepo vaspitanim muškarcem. sa snažnim rukama. prodornim očima. mogao je da mi kaže šta želi. uprkos svemu, moj eben nije zaboravljao.

sad je počeo da ne primećuje. da zaboravlja. da zanemaruje. da preskoči u neki drugi svet.

počeo je da me ne vidi.

nije primetio da sam zadržala dete. zaboravio je da sam trudna. zaboravio je da pusti vodu posle piškenja.

ponekad, tokom noći, kad spava kod kuće, trgne se i ruka mu sklizne dole. poljubi me. i onda, kao životinja –

ali ja shvatim da on spava, da on nije on u tom trenutku, da on to ne radi svesno.

on me ne vidi svesno.

eben byers: ekstatično

čovek mora da radi

to je činjenica koja je toliko jednostavna da ja ne znam

kako sam uspeo da je propustim

ne, ja znam

smisao je uvek na kraju svakog smisla

naravno da sam u stanju da zamislim

na koje sve načine mogu da ograničim svoja zadovoljstva

ali to je uludo utrošen trud

recimo

kada sam putovao u evropu

kada je voz prolazio kroz velike holandske gradove

moj pogled je uranjao u unutrašnjost dobro osvetljenih kuća

bez zavesa

kuća u kojima je svako zaokupljen sopstvenom intimom

i tada sam mogao da opazim suštinu porodice

ili kada u hamburgu šetam pored izloga iza kojih

žene puše i čekaju

to što vidim je suština prostitucije

ali čim pređem iza tog izloga, iza tog stakla

čim dođem sa druge strane

iza holandske osvetljenosti i porodice

iza hamburške zaslepljenosti i prostitucije

ja bih da sam na ovom drugom mestu

iz holandije u hamburg

iz hamburga u holandiju

ne, jasno je

čovek mora raditi i zato ja sad radim

mora postojati neka disciplina

kuće moraju nekako nastajati

odeća nekako mora nastati

železo nekako mora nastati

ovaj grad nekako mora nastati.

byers, stariji:

dao sam mu da bude glavni u fabrici

kad su bili klinci odgajao sam ih tako da moraju da rade

posle, kad je moja žena umrla

nisam ništa

od kad je umro –

ne mogu da ga gledam više

dao sam mu da bude glavni u fabrici

da može da spava

da može da bude budan

ja sam prihvatio smrt

ja sam prihvatio njenu neminovnost

od kad je moja žena umrla

ja sam prihvatio da će ljudi umirati

od tada svaka stvar koju gledam

samo je funkcija

samo označava u prirodi neku relaciju

neki odnos

znači nešto dok meni nešto znači

predstavlja nešto dok meni nešto predstavlja

nekad su pesnici jasno govorili:

postolje za šlem, stena ramena, zamak tela = glava

litice reči = zubi

mač usta = jezik

jabuka grudi, tvrdi žir uma = srce

danas ne postoje jasni odnosi

ne postoje jasne granice

sve što je u nama nije ništa drugo do funkcija

moja funkcija je bila da donesem železo u ovaj grad

ja sam to uradio

više nemam šta da uradim

mogu da živim i ne moram da živim

postavio sam ebena da bude glavni

da pronađe svoju funkciju

i ne traži viši smisao u svemu.

eben byers:

počeo sam da vežbam svakodnevno

treniram torzo

butine

ruke

radim uobičajene vežbe

ali, čoveče, kako je dobro

tako je jednostavno

ruka dole, ruka gore

noga dole, noga gore

sklek jedan, dva, tri

naterao sam radnike da vežbaju

pa kad dođem na posao vežbamo zajedno

radnici i ja

dobro mi je

dobro sam

nemoj više da me ispituješ!

gospođa byers:

nisam više mogla da ga uhvatim. već sam napomenula da je on čovek koji se stalno kreće. ali sad bukvalno nije stajao.

delovalo je da će se u jednom trenutku toliko kretati da će nestati. ili poleteti.

hodao je unaokolo, noćima nije dolazio, danima nije prestajao da mrmlja.

brinula sam.

bojim se da sam ga toliko puta pitala da li je dobro, da je na kraju hteo zube da mi iščupa.

jedne noći, kad je spavao kući i kad se probudio tokom noći (kao i uvek), pogledao me je, prodorno, kao da proverava da li sam ljudsko biće. da li sanja.

samo je ponavljao –

eben byers:

ja sam kriv.

gospođa byers:

ej, smiri se. polako.

eben byers:

ja sam kriv.

gospođa byers:

zagrlila sam ga i smirila. ceo se tresao, kao da je odjednom dobio temperaturu. tako je i zaspao.

sledećeg jutra sam se probudila, a on je već radio vežbe. imao je nejasno blesav osmeh. kao kakav isklesan čovek.

pitala sam ga da li je dobro. rekao mi je da je dobro.

eben byers:

naravno da sam dobro.

gospođa byers:

nije se sećao ničeg od prethodne večeri.

eben byers:

stomak ti je porastao. mogla bi da vežbaš.

gospođa byers:

stalno je govorio da mi je stomak veliki, kao da treba da smanjim dete u sebi. nisam znala šta da mu odgovorim.

william h. bailey, lekar:

šta je rekla za mene, da sam ozbiljan peder? pa dobro. ona je građanska kalaštura, naviknuta na dobro. naviknuta da joj sve pripada. rodila se lepa, život joj je bio isplaniran i pre nego što se rodila, prihvatila je sva pravila, volela je svog taticu, plakala je na ramenu svoje mamice kad nije znala šta će, ali to je sasvim u redu. ozbiljan peder i prevara. u redu. gospođa byers je ljubomorna, zbog toga mi je i simpatična. ljubomorna je na ono što smo eben i ja imali. kad je prvi put došao kod mene, bio je lep, mlad, bistar. imao je snagu u svakom pokretu. sa lakoćom se okretao. sa lakoćom je grabio sve što je mogao. i ono što nije mogao. kao apolon. nije zazirao ni od čega.

kad ga je zaboleo lakat, bio je očajan. želeo sam da mu bude bolje. želeo sam da ostane lep, mlad, jak.

mi smo imali ono što nikad nije imao sa svojom ženom. imali smo nešto što nije isplanirano. nešto razuzdano, protivno… protivno svemu što njegova klasa podrazumeva. protivno svemu što se moglo naučiti. protivno svim utabanim stazama.

on i ja smo bili izazov, slobodno to napišite.

radithor mu je pružio sve to. pružio mu je da bude lep, mlad i jak. pružio mu je da ga ne boli. pružio mu je da bude eben byers. neobuzdan i nezasit. onakav kakav je jedino mogao da postoji.

eben i william h. bailey, lekar zajedno na žurkama. nagaženo do kraja, kao u malom zamku, u provansi – château de lacoste.

eben byers:

samo zatresem glavom

naučim sve jezike doseljenika

makar po jednu reč

da kažem

ćao lepotice

naučim njihove najslabije tačke

tamo gde su najtanji

oko bedara i jezika

gde je drvo i vlaga

kako sam voleo da odlazim u te delove

kako sam odlazio u te krajeve

zaboravljao kad počne dan

zaboravljao šta je uopšte dan

zaboravljao ko je uopšte ko

naučim tri puta da pljunem u dalj

jednom malo bliže

da doplove do mene

svi doseljenici i crnci sa juga

tako je jednostavno

samo dve reči

ćao lepotice

kec dvojka trojka četvorka

kao zubi

slažem ih na gomilu

grizem dok ne otpadnu

jedan po jedan

jedna po jedna

stružem ih kao kamenac

kec dvojka trojka četvorka

nadam se da će ostati uvek

zalepljeni zajedno

da budu u paketu

samo tako me vole

kad mi koleno ide

napred nazad

jednom ispod mosta, bruklinskog

jednom ispod boverija, kod beskućnika

jednom na pedeset drugoj, kod starog astora

reci, dragi moj vili

ko bi još bio otac sopstvene dece

kad može da bude otac

sve druge?

william h. bailey, lekar:

terapija je išla po planu. eben je uzimao dozvoljene doze i dobro se oporavljao od povrede. ponekad smo zajedno izlazili u barove, zaista ništa previše. popijemo koje piće i rastanemo se. on ode svojoj kući, ja svojoj.

zaista sam bio zadovoljan načinon na koji je tekao njegov oporavak.

videlo se da mu se vraća snaga.

eben byers:

sve sam probao

one tvrde, kao bombone

otapaju se tek u ustima

teško pregrizu

umotane u dugačke tunike

suknje i podvezice

tompusi i crni šeširi

polucilindar, oksford, vojnički

(vojnici su najčešće plakali

pre nego što završimo

a mnogi su plakali i pre nego što

počnemo)

jedna mala žena

sa podbratkom do sisa

gurnem ga do centra za ravnotežu

bez vazduha

sakati profiteri

trgovci starih gramofona

izrađivači srebrnog escajga

železničari

moj dobri vili

odvedi me još negde

da završimo jutro

trijumfalno.

william h. bailey, lekar

eben byers je tih dana zaista dobro izgledao. čak smo otišli i na partiju golfa, da proslavimo njegov oporavak.

nemojte da prejudicirate na osnovu tračeva, to je krajnje neozbiljno i dovodi u pitanje vaš integritet.

ja imam četrdeset pet godina. mogao bih da vam budem otac, u nekim nižim društvima, a stariji brat sigurno. čovek ima četiri prilike u životu. jednu kada završi fakultet, jednu kada je medicinski u punoj snazi, jednu kada je u punoj mudrosti i jednu kada više nema šta da izgubi.

ne mislite valjda da bih pravio radithor da na njemu zaradim dijamantski kišobran ili pobedničkog psa. ja sam svoje pare zaradio.

radithor je moj poklon svetu. poklon ebenu. poklon mladosti, snazi, lepoti, plodnosti.

jednostavno – esenciji života.

eben byers:

prešao sam sa kože na veštačku kožu

prešao sam na anđele

koji gledaju od gore

prekrivajući oči, ali potajno vireći

kroz svoje male, slatke prste

prešao sam sa običnih rupa

na zapečaćene, otvorene, raširene

ušivene, osakaćene, skrpljene

izokrenute, asimetrične, viseće

šumaste, bobičaste, blatnjave

ustoličene, nepokretne, zaostale

okrnjene, celovite, slatke

smešne, utrasirane, deklasirane

porculanske, braonkaste, oker

žute, bolesne, kisele

oženjene, prežaljene, samrtne

neke vesele, neke tužne

neke osedele, neke paperjaste

neke za tri minuta, neke za tri sata

neke sa vilijem, neke bez njega

čovek bi se ozbiljno začudio

koliko rupa postoji

saksija, krofni, onion ringsa

sve u svemu, fantastičan je svet

fantastični su njegovi službenici

družbenice i anđeli gore

(gledaju sve češće, proredi na prstima

sve su im dublji)

gledaju i govore

svet je veliki

svet je lep

svet je ono što si ti

a ti si ono što je veliko

i lepo.

dug, intenzivan orgazam.

gospođa byers:

svakakvog sam ebena znala do tad. i uvek sam mislila, vratiće se onaj stari eben. moj, celovit i postojan.

znala sam ebena srećnog i ebena tužnog.

ali nikad nisam znala ebena srećnog u tuzi.

taj me je užasavao.

eben byers:

odjednom je počela da me boli vilica

kako pomerim usta

kako uzmem zalogaj

mene boli

kako potrčim

kako napravim korak

osećam bol

i ja –

gospođa byers:

odjednom je počela da ga boli vilica. nije više znao da ljubi. nije više mogao da se smeje. osetila sam – osetila sam da je ozbiljno.

eben byers:

šta mi se događa?

william h. bailey, lekar:

ništa ozbiljno. proći će.

eben byers:

moj brat je umro. dao sam mu ono što si ti meni dao. on je mrtav. mene boli vilica. šta se događa?

william h. bailey, lekar:

ništa, lepi moj.

byers, stariji:

pre nekoliko godina jan van ruysbroek

proglašen je blaženim

znam to, ovu crkvu sam ja pomogao

pet godina je prošlo nakon što je umro

pet godina je ležao mrtav, taj ruysbroek

a zatim su izvršili ekshumaciju

njegovo telo bilo je netaknuto i čisto

ipak, samo tačkica na nosu

predstavljala je pouzdan

(ma koliko neznatan)

znak raspadanja

čovek ne može protiv prirode

ne može protiv boga

ne može protiv pravila

koliko god se trzao i opirao

zato ja sad živim i čekam da više ne živim

za mene nema ništa posle

ja ne čekam spasenje ni prosvetljenje

ja ne čekam ni device ni kurve

za mene je i ovo previše.

gospođa byers:

imao je iste senke na vilici kao radium girls? radium girls? ne znam ko su one. dobro, šta to znači? šta meni znači što je imao iste senke na vilici kao radium girls?

william h. bailey, lekar:

to su budalaštine. uostalom, nemojte sad da se zavaravamo. niste bili uz njih kad je trebalo. sad ste se setili radium girls. molim vas, glas radnika samo istorija čuje, a prošlo je premalo vremena da bi bili istorija.

radium girls

4.0

opet pesma, ovaj put, četiri devojke su unisone, jedna štrči – četiri devojke na ivici snage, jedna u punoj.

radium girls:

naše su kosti postale tanke

dodir grub

a reči mračne

naša je pesma postala tiha

pokret spor

tela krhka

naše su bebe

rođene mrtve

naši su stomaci

postali groblje.

albina maggia larice:

ja sam veoma mala žena – svega 142 cm.

ime mi je albina maggia larice, sestra quinte maggie.

majka je prilično volela svoje ime, pa nam je nadenula svima srednje.

najstarija sam, rođena 1895 godine.

poslednja sam se razbolela, ali sam najgore prošla.

možda zato što sam tako mala, pa se radijacija proširila odmah svuda.

džepna venera.

zvali su me bena.

grace fryer:

dve godine smo čekale advokata i na kraju je konačno

pa, posle dve godine bio je i red

došao čovek koji nas je zastupao

ali u tom trenutku, kad smo došli do suda

naše su kosti –

edna hussman:

naše su kosti bile toliko slabe

naša tela toliko krhka

da nismo mogli da dignemo ruku

kad je trebalo da polažemo zakletvu

nismo mogle da izgovorimo reč

kad je sudija tražio da se izjasnimo

nismo mogli da napišemo reč

kad je trebalo reći našu istinu.

quinta maggia mcdonald:

istina je da su nam govorili da smo bolesne

od sifilisa

istina je da su govorili da smo bolesne jer smo se

kurvale

ti lekari korporacije US radium.

radium girls:

naša su mesta ostala prazna

naša su mesta popunile druge

portorikanke, irkinje, crnkinje sa juga

u novinama nije bila reč

nije bila stranica

gde su bila naša imena

nije bila slika

gde su naše kovrdže

nije postojao dokaz

da smo postojale

naše su reči

pišali uz vetar

na obali new jersey-a.

byers, stariji i eben byers

eben byers u bandažama, kosti mu se polako dezintegrišu, umotan u zavoje, izgleda propalo. byers, stariji ga previja.

eben byers:

uvek se shvati jedna stvar, dok se hiljadu drugih izgubi

ja, naime

ne mogu da vidim narandžu dok pada sa drveta

za mene će ona ili pasti ovog trenutka ili je već na tlu

ja, naime

ne mogu da vidim daleko, dalje od svoje ruke

već kad ih imam dve postaje problem

ne verujem u doživljaje, niti uzimam preterano ozbiljno naklapanja o osećanjima

ja, naime

često se smejem samom sebi kad čujem šta izgovaram

mnogo mi ozbiljno zvuče reči

a mogao bih da izgovorim bilo šta, mogao bih svaku reč da zamenim drugom

na kraju bi na istom završili

ja, naime

često imam običaj da gledam u njena usta dok priča

jer ima lepe usne

lepo ih pomera i lepo se ljube

ja, naime

volim lepotu i volim pogodnosti koje mi olakšavaju život

nemam problem sa svojim položajem, niti se stidim svog oca

nemam dilemu da li je sve što činim ispravno

bez sumnje, nije

ja, naime

srećan sam što imam telo koje je opipljivo

što su moji pokreti moji

što je moja kosa moja

što su moje kosti moje

što su moji zubi moji

i u svoje telo jedino verujem

ne verujem u svoja osećanja

ne verujem u svoja dela

ne verujem u svoje ideje

ne verujem u razum

ne verujem u svoje reči

ja, naime

znam da je sećanje na trenutak uvek slabije od trenutka

znam da je fizički dodir jedino što mogu da tvrdim

da postoji

ali ako nemam svoje telo

ako nemam svoje zube

ako nemam svoje ruke koje slobodno pomeram

ako nemam nogu na koju mogu da se oslonim

šta onda?

byers, stariji:

život nikada nije lep;

lep je, recimo, ovaj sat

lepa je žena

(kad je lepa)

lep je njujork

lepi su parkovi prekriveni snegom

ali život u celosti nikada nije lep

nikada nije lep kao u mladosti

koliko bi muka i nepotrebnih samoubistava

uostalom i loše literature

nestalo

samo kada bi mladići znali da nikad neće biti srećni

koliko su u tom trenutku

snage.

eben byers:

mnogo pričaš u poslednje vreme.

byers, stariji:

ubijam vreme.

eben byers:

prodao bih rođenog oca

prodao bih sopstveno dete

prodao bih ženu

kada bih imao sebe

ne mogu da pravim planove za budućnost

ne mogu da tražim buduću sreću

sve što imam je ovo što imam.

byers, stariji:

žabice i kamenčići

glavni gradovi i friška riba

točak i opekotine od sunca

olimpijske igre u sent luisu i koš u dvorištu

golf palice i dugačke šetnje

ništa

jedan udarac

samo jedan šamar dok je bio mali

bilo je proleće

samo jedan šamar bio je dovoljan da nas razdvoji

za ceo život

hajde, daj ruku.

eben byers:

ne mogu da je dignem.

byers, stariji:

dobro, samo je ispravi.

eben byers:

ne mogu

jednostavno ne znam kako.

byers, stariji:

ne glupiraj se

i govori razgovetnije

ništa te ne razumem

mumlaš tu kao starac.

eben byers:

dočekao sam da me rođeni otac previja

kao mumija

u zavojima, ne osećam kožu

mislim da smrdim

gledam oko sebe slike

neukusno uramljene

gledam kako sam proveo trideset godina

u istoj kući

znam napamet svaki ugao

svaku viljušku

krevet na kojem sam prvi put jebao

a kako stvari stoje

krevet na kojem sam poslednji put jebao

nikad nismo umeli da pričamo

on i ja

dovoljan je bio jedan šamar

pored svih palica za golf i glavnih gradova

dovoljan je bio jedan šamar da ceo život

povlačim kočnicu

trudim se da ga ne povredim

(a kako je govorio, povređivao sam ga stalno)

nikad ga nisam video da plače

ni kad je mama umrla

ni kad je deda umro

ni kad je baba umrla

ni kad je brat umro

ni kad je sin umro

nikad ga neću razumeti

a osećam

neću dostići godine da postanem

byers, stariji:

je l’ te boli?

eben byers:

malo.

byers, stariji:

ne mogu više da se borim sa tobom

ako mi ne podigneš ruku –

eben byers:

ne mogu da podignem ruku!

byers, stariji:

možeš!

eben byers:

dobro, mogu

neću – tebi u inat.

byers, stariji:

misliš da sam ja budala?

eben byers:

hvala ti na pomoći, molim te – previće me…

byers, stariji:

ja ne umem, to?

ko ti je kad si bio mali –

kad je bilo hladno

šta ti misliš – šta…?

eben byers:

dobro je.

byers, stariji:

ko je – šta misliš, ko –

kad si se zaglavio u snegu

misliš da

šta misliš?

eben byers:

samo pusti.

byers, stariji pokuša još jednom, ali jednostavno – ne zna. nikad nije išta od toga radio. zaplače i skloni se. okrene se ka gospođi byers, koja ne bi trebalo da je sa njima u sobi, ali je svakako na sceni. lupi joj šamar.

byers, stariji:

gde si ti ceo dan?

treba ja da ga previjam?

william h. bailey, lekar:

da, ebena sam imao prilike još samo jednom da vidim. svakako, nije više mogao da dolazi kod mene, a ja u njihovu kuću – pa, nisam baš smeo da zalazim. ipak, jednom sam otišao kad nije bilo nikog. ušao sam u njegovu sobu i video ga kako leži. umotan u zavoje. stajao sam sigurno tri minuta na vratima, gledajući ga.

to svakako nije čovek kojeg znam.

očigledno je da me je posle izvesnog vremena čuo, jer sam nehotice uzdahnuo glasnije. pogledao me je (samo sam oči mogao da mu vidim) i promucao nešto, više se ni ne sećam šta mi je rekao.

eben byers:

otvori malo prozor, smrdi ovde

a i jaja su mi se već ubuđala.

william h. bailey, lekar:

nisam ga razumeo šta je rekao, ali sam morao da otvorim prozor od smrada. njegovo telo je trulilo. kosti su mu se skupljale, dezintegrisale.

kad je progovorio, to nije bio glas koji poznajem. jednostavno nije dopirao do mojih ušiju. kao da je bio na sasvim drugoj frekvenciji od one na koju je moj slušni kanal navikao.

krajnje je neobično što nikako nisam mogao da povežem glas sa njegovim telom. svaka reč koju je izgovarao (a morao je da je ponavlja tri puta da bih ga razumeo) nije mogla da korespondira sa njegovim telom – onim koje ja znam.

nije mogla da komunicira sa njegovim imenom. eben byers.

to ime zvuči, ostaje. to ime postoji dok postoji razlog.

ljudi žive dok postoji sećanje o njima, dok postoje ljudi koji će o njima pričati, koji će o njima pisati. stavio sam ruku na njegovu glavu (odnosno, na njegov zavoj) i izašao. nisam želeo da pomutim sećanje na tog čoveka.

prelepog čoveka. muževnih crta lica. jakih ruku. leđa. pokretnog. brzog.

eben byers=njegovo telo plus njegov glas. ovo ispod je samo čovek. bilo koji.

gospođa byers:

izbrojala sam do tri, možda čak i četiri i odlučila da prećutim šamar. ušla sam u sobu i rekao mi je da mu se piša. pomogla sam mu u tome, izvadila sam i…

pogledala sam u oči – stvarno je imao lepe oči.

nikad to nisam primetila, do tad.

eben byers:

ne!

nemoj da sklanjaš ruku

drži ga još malo

samo malo

nemoj da puštaš

samo da osetim

molim te

samo tu

lepo je

stvarno je lepo.

ne diže mu se.

gospođa byers:

tad sam bila osmi mesec trudnoće, stomak mi je nabrekao, kao breskva sam izgledala. lubenica. bila sam sva zdrava u obrazima. kao jabuka.

rekao mi je da bi ostao tako da leži godinama samo da vidi dete. rekao mi je da bi ostao tako da leži godinama, samo da ostane živ.

onda je rekao da bi radije umro nego ostao tako godinama.

zatim je rekao da je najbolje da se dete ne rodi i da zadavim dete, ako se ipak rodi.

zatim je rekao da bi voleo da liči na njega. ako je devojčica. ako je dečak, da liči na mene. da ima čvrstoću ako je devojčica i nežnost ako je dečak. ostalo će priroda srediti.

onda mi je rekao da je život jedna hrpa govana i da će tužiti svoje roditelje jer su ga rodili bez njegove dozvole.

zatim je tražio da mu izdrkam.

ili makar mislim da je to tražio i to sve rekao, toliko mu je bio tanušan glas, da ga je bila prava muka slušati, a mudrost razumeti.

posle je zaćutao i gledao me u oči, kao da ih prvi put vidi. gledao je oko sebe. zid. prozori. slike. fotelja. odeća. knjige. vetar kroz prozor. drvo. poneki oblak.

gledao me je kao da je želeo da mi kaže sve. molila sam se da ne zaplače.

nisam upoznala nikog ko toliko mrzi život i ko toliko želi više od samog života, a u isto vreme voli sve.

prozore, slike, fotelju, odeću, knjige, vetar kroz prozor, drvo, poneki oblak.

žene, muškarce, muziku, piće, cigarete, barove, hotele, bogate kuće.

prirodu, planine, šume, reke, okean, potoke, ptice.

grad, ulice, vozove iznad 6 avenije, waldorf astoriju, the stork club.

politiku, dnevne novine, sport, takmičenje, putovanja.

gledao je u mene i ja sam znala da je sve nebitno, sve što je ikad izgovorio nema nikakvog smisla, sve što je njegovo je tu, uvek bilo, uvek samo tu, u trenutku u kojem se nalazi, za njega nikad nije postojala opcija da sve nije tu, da sve nije svuda, u jednom dugačkom trenutku, koji za njega nije ništa osim jedne žvakaće gume, razvučene od uha do uha, obmotane, zalepljene za kosu, sve što jeste je sve što jeste, a sve što jeste nikad nije dovoljno.

eben byers:

sećam se kad si

izbacila preko dvadeset psovki iz rukava

u koktel haljini svoje majke

prosuo sam ti džin

oko pupka

sva si bila natopljena

posle si se smejala

kad sam držao ružu od onih nemaca

u ustima

pa rasekao usnu na tri mesta

tad si me prvi put poljubila

ti mene

sva natopljena džinom

tačno ti se jebalo za ružu

a ja magarac usnu na tri mesta posekao

zašto nismo mogli da ostanemo takvi

i godinu dana posle

kad smo zaboravljali da peremo zube

pre spavanja

zašto nije mogao taj trenutak

da se umnožava i umnožava

samo osećaj tog trenutka

jer tada

meni je samo to bilo potrebno

to mi je bilo dovoljno

nisi me opterećivala svakodnevnim stvarima

nisam znao svaki tvoj mladež

niti svaku neravninu na koži

niti svaku narednu reč

u tom trenutku

postojala si samo ti

nalivena i natopljena džinom

sa ružom zarivenom u usnama

(beskrajno pijan i zadovoljan)

i kad si videla da krvarim

nisi brinula

smejala si se

gledajući kako čupam tu ružu iz usana

ružu debelih nemaca iz bronksa

mogli smo da ostanemo na tom osećaju

možda bi nam bilo dovoljno

samo da se nismo dalje upoznavali

samo da nismo znali rutinu

pokrete

stisak ruke

preteće poglede

smrad ispod pokrivača kad prdnem ujutru

jebanje radi jebanja

radi obaveze

da smo ostali bez titule pripadanja

jedno drugom

da nisi dobila novo ime

da nisi dobila novu ulogu u porodici

to je sve što si dobila i što sam ja dobio

dve uloge

u jednom krevetu

možda bi mi bilo dovoljno

možda ne bih tražio one neispunjene

neravne

iskrivljene

samo da smo ostali u tom trenutku

kad je sve bilo neizvesno

možda bi bilo dovoljno.

gospođa byers:

izvini ljubavi, stvarno te nisam sve razumela. jesi gladan, hajde da ti donesem nešto. volim kad ručamo zajedno.

eben byers:

rekao sam da –

gospođa byers:

šššš, nemoj da se umaraš – sad ću da ti donesem nešto da jedeš, moraš nešto pojesti, da budeš veliki i jak.

tišina. eben je odustao.

eben byers:

pišu da će sutra biti

baš toplo

kažu

najtopliji dan godine

bojim se da ću se oznojiti

i usmrdeti još više

da smrdim ceo kao

pazuh

ne bih to voleo

–

hajde, ruku, stavi je gore

na vrat

i drži – jako.

eben byers svu snagu upre u svoju ruku, kojom uzima ruku gospođe byers i stavlja je na svoj vrat, ona se trza, prvo odbija, ali kasnije, shvata šta eben želi i poslušna, stiska, dok od ebena byersa ne ostane samo vilica.

gospođa byers:

nedugo zatim, možda koju nedelju posle, a možda i koji dan, eben je umro. to je bilo za očekivati.

sva sreća, pa se rodila naša ćerkica – spava sad, ali je preslatka. ima sad već godinu dana, a već je napravila prvi korak. lili.

lili byers.

eben bi bio divan otac. ali bolje da ga lili nije ni videla onakvog. zapamtila bi ga kao strašilo.

hoćete da je vidite? sve joj se usta skupe, a prstići preklope, a malo i mljacka dok spava.

je l’ smo gotovi? ne znam šta bih vam više rekla.

byers, stariji:

rodilo se, dakle, dete

u meni nije bilo radosti

niti je bilo besa

niti je bilo tuge