.
.
.
Melihi Pravdić, urednici i novinarki Radio Beograda, krajem prošle godine uručeno je priznanje ,,Prijatelj statire’’. Ovo priznanje dodeljuje Beogradski aforističarski krug, a Meliha Pravdić nagrađuje se ,,za profesionalno i objektivno informisanje i za afirmaciju i popularizaciju satire’’.
.
.
Prva knjiga?
–
Bila je nedelja, dan za odmor, mama je kuvala ručak, sestra bila zabavljena svojim aktivnostima, otac je čitao Politiku. Već sam bila školarac i znala i da čitam i da pišem i baš tog dana posmatrajući oca kako čita svoje novine počela sam da domišljam kako da mu se pridružim u istom poslu. U zastakljenoj vitrini poređane jedna do druge tek kupljene knjige iz biblioteke ,,Veverica’’, a nijedna još ni otvorena. Gledam i gledam u naslove, ali ne ide. Ne umem da odaberem. Smišljam igricu i nasumice, zatvorenih očiju izvlačim jednu knjigu. Koja je to knjiga? Vidim njen naslov – ,,Emil i detektivi’’ Eriha Kestnera. Celu knjigu sam pročitala u toku dana. Bila sam ushićena. Nisam verovala da sam savladala toliki broj stranica, a bilo ih je oko 120, u toku jednog i to samo jednog dana. Pred odlazak na spavanje ocu sam ponosno saopštila da sam ja učinila podvig. Podržao me je u mom ubeđenju i rekao je – Samo tako, nastavi Melo, biće nešto od tebe. Kao starija, sećajući se svoje prve pročitane knjige saznala sam da je za pisca Eriha Kestnera ova knjiga bila i njegovo prvo pisanje knjige za decu. Nama, jugoslovenskim čitaocima sa nemačkog na srpsko-hrvatski jezik, preveo ju je Gustav Krklec. Erih Kestner je za decu govorio da su oni ,,susedi dobrote’’ i da je i zato pisao ,,Emila i detektive’’
.
.
Omiljeni lik iz dečije predstave?
–
To su: Crvenkapa, Pinokio, Tom Sojer i Pepeljuga.
.
.
Prvi pisac kojeg ste upoznali?
.
Bio je to moj rođak Ešref Berbić, dvostruki rođak. Njegova majka bila je rođena sestra mog oca, a njegov otac ujak moje mame. Živeo je u Bosni, u Tuzli i u Sarajevu, a bio je pesnik beogradske Politike za decu. S radošću sam slušala njegove stihove sa stranica Politike za decu, dok mi ih je otac čitao. Jedino nerazjašnjeno pitanje za mog oca bilo je, a onda i za mene – zašto Ešref stalno koristi reč ,,kaftan’’ kada bi u poeziji mogla da odjekne i druga reč. Očigledno je da je rođak Berbić voleo baš tu reč. Da označi, verovatno, neki odevni predmet. Bio je jedanaesti Susret škola ,,Braća Ribar’’ u Beogradu. U Domu pionira organizovano je druženje nas dece iz svih jugoslovenskih škola ,,Braća Ribar’’ sa našim Brančilom, velikim i izuzetnim piscem Brankom Ćopićem. Slušala sam ga dok nam se sa bine obraćao, a posle su neki imali priliku i da razgovaraju sa njim. Mene su tada organizatori poveli u Skupštinu Jugoslavije da vidim kako velelepno zdanje iznutra izgleda…
.
.
Uporedite značaj koju je književnost imala krajem osamdesetih i danas.
.
Pokušavam da se prebacim u neko prošlo vreme kada su pisci i bez Ninove nagrade imali status etabliranih i već s razlogom bili uvršćeni u školsku lektiru. Sveža mi je situacija oko poslednje dodele Ninove nagrade, za roman ,,Pas i kontrabas’’ Saše Ilića. Neka ga sreća posluži pa da i on bude čitan u školskoj lektiri ili da se njegovo delo i njegov rad pomenu u nekoj budućoj istoriji književnosti. Osamdesetih, još uvek se udovoljavalo visokim estetskim zahtevima. Pisac je pri tom morao biti vrhunski poznavalac jezika na kom piše. Sa znanjima i iz svetske književnosti što bi se i osećalo u njegovom radu, dobar govornik i stranih jezika. Polemika je još uvek imala težinu. ,,Književne novine’’ su bile uzorno mesto za polemiku kod nas, a u Zagrebu to je bio časopis ,,Oko’’. Setimo se i najvažnije polemike u to vreme koja je vođena oko Kišovog dela ,,Grobnica za Borisa Davidoviča’’, a posle se nastavila pošto je objavljena i njegova knjiga ,,Čas anatomije’’,koja je usledila kao odgovor na optužbe. Pomenuću imena pisaca koji su obeležili i osamdesete u književnosti Beograda, Srbije, Jugoslavije: Slobodan Selenić, Miodrag Bulatović, Aleksandar Tišma, Mirko Kovač, Pavle Ugrinov, Antonije Isaković, Milorad Pavić, Živojin Pavlović, Svetlana Velmar Janković… Važno je istaći i ova imena: Dragoslav Mihailović, Milisav Savić, Vidosav Stevanović, Radoslav Petković, Ratko Adamović, Milovan Vitezović, pisce koji nas i danas oplemenjuju svojim književnim ostavarenjima. Pisci su nekad unosili i red u svoje poetike, a danas je svaki pisac ,,tvorac’’ neke svoje i nekog svog jezika. U ogromnoj produkciji svega i svačeg pojave se, međutim, i novi glasovi autentični i prepoznatljivi kao što su svojim knjigama to već potvrdili Dejan Atanacković, Vladimir Tabašević, Laslo Blašković, Lana Bastašić, Enes Halilović, Vladmimir Pištalo.
.
.
Koliko novinari koji prate kulturu mogu uticati na tzv. književni život? Da li se uticaj Vaših kolega može smatrati ključnim, bitnim ili pak nevažnim?
.
Nisam sigurna da svi to mogu, kao što nisam sigurna da se svim novinarima i pruža takva prilika da utiču na kulturu i kulturni život. Po tipu ličnosti mogu sasvim pouzdano da kažem da je to osobina retkih koji su u stanju da se bezrezervno daju i koji vode računa o opštem interesu. U emisijama ili u člancima u kojima se rešavaju važni problemi iz kulture i u kojima se postavljaju prava i problemska pitanja, a ne pravi rijaliti šou od strana u sukobu, takav uticaj može biti očekivan. Mnoge sporne teme kolege novinari, i ja u emisiji Sporovi u kulturi koju sedamnaest godina radim na Radio Beogradu 2, smo naznačili, u nekim slučajevima i rešili. Pomenuću akciju oko zaštite Prosvetine knjižare ,,Geca Kon’’, spasavanje kultne kafane ,,Znak ?’’ koja je u starom jezgru Beograda kod Saborne crkve, tražena je rehabilitacija i u tome se uspelo Žanke Stokić, Kneza Pavla Karađorđevića… Uticaj novinara ne može biti od ključnog značaja, nevažan nije, ali jeste bitan.
.
,
Kupujete li knjige preko sajtova ili u knjižari?
.
Još uvek sam ,,knjižarski tip’’, a porudžbinama preko sajta pribegavam samo onda kada ne mogu da nađem željenju knjigu u knjižari. Tehnološki razvoj, pa i u ovoj sferi, mnogo toga je dobrog doneo, ali navika je navika. Veoma mnogo vremena provodim u Delfi – Laguninoj knjižari u SKC-u i tada, uz kaficu i u lepoj atmosferi, posle prelistavanja određenih knjiga, a najčešće su to rečnici, leksikoni ili neke važne knjige književno-teorijskog tipa, odlučim se i za kupovinu.
.
.
Kako se nosite sa sujetom savremenih pisaca?
.
Nisam u sukobu sa izrazito dobrim piscima. Po pravilu oni znaju svoju vrednost i sa njima se dobro sarađuje. Cenim pisce koji uvažavaju novinara koji pripremljen i sa dobrim pitanjima dolazi na razgovor. Postoje, međutim i pisci kojima sam mnogo više nego što su zaslužili poklanjala medijsku pažnju, a koji su drsko prekoračili granice lepog ponašanja i pokazali svoje pravo lice. Sada se pitam da li takvim piscima treba i ubuduće poklanjati pažnju? Da, ali samo onda ako to zaista zasluže svojim delom. Obostrano uvažavanje između pisca i novinara je nužan uslov. Nečija nadmenost izaziva smeh, a i sujeta je nešto što takođe može biti predmet rugla. Mada sujeta može i pozitivno da bude vrednovana, jer ona mnoge spreči da ne urade ono što ne žele ili da ne dozvole da zbog nečeg imaju štetnu posledicu.
–
.
Vaš savet piscima koji su tek zakoračili pred čitaoce i u medije?
.
…da čitaju klasike, i domaće i strane. Da budu i teorijski potkovani, jer talenat ima i svoja uobličenja. Da budu odlični u svom jezičkom idiomu, da bruse jezik i da ga na taj način usavršavaju, da se u njemu dobro osećaju dok pišu. Da uče strane jezike kako bi mogli da čitaju dela u originalu. Da budu istrajni i da ih prva negativna kritika ne obeshrabri, a prva pozitivna ne učini nadmenim i sujetnim. I najzad – da budu ozbiljni i predani u svom poslu, ako su odlučili da budu pisci i da se drže pravila – ne intrigirati, već raditi.
.
.
Imate li utisak da je sve manje dobrh glumaca na sceni i sve manje dobrih filmova pred očima gledalaca?
.
U poslednje vreme, biću iskrena ne pratim mnogo ni pozorišnu ni filmsku scenu. Sporadično da, kao i većina građana. Ranije sam i kao novinar pisanih medija i kao radio novinar pratila i pozorište i film na razne načine i kroz različite forme. U tekstovima analitičkog tipa i radeći intervjue sa poznatima. Imamo mi dobre glumce koji zrače svojom individualnošću, talentom i oseti se njihova školovanost. Ističem Miloša Bikovića i Slobodana Beštića.
.
.
Vaš najbolji intervju?
.
Ima ih više koje bih mogla da izdvojim i za svaki mislim da je najbolji: intervju sa Miloradom Pavićem sam radila u vreme njegove najveće slave i uspeha kada su uz ,,Hazarski rečnik’’, uz prevode tog dela na strane jezike, išle i knjižice koje su uvodile čitaoca u temu; intervju sa Erihom Košom, devedesetih, bio je insiprativan i za njega i za mene, jer tada mi je ugledni pisac rekao – Vi ste mi postavili odlična pitanja, nikad takva pitanja nisam imao; sa Živojinom Pavićem sam intervju radila nešto kasnije o njegovoj knjizi ,,Simetrija’’, a sa Vladimirom Pištalom sam letos razgovarala o njegovoj knjizi ,,Značenje džokera’’koja je ovih dana dobila Nagradu ,,Meša Selimović’’.
.
.
Kako portali utiču na sliku savremenog čitaoca u književnosti, može li se reći da su elektronske platforme uticajnije od papirnih izdanja?
.
S obzirom da nam je periodika pala na niske grane, a i neredovna je i ne krasi je književna kritika na način za koji znamo iz nekih boljih vremena, a polemike da gotovo i nema, elektronske platforme su sve uticajnije. Pogledajte debate o Ninovoj nagradi, na primer, ili o plagijatu u prevođenju, pa će vam sve biti jasno. Mada su krenule iz medija, ali su se potom razvijale na društvenim mrežama.
.
.
Od čoveka do čoveka – da li je to najbolja reklama koju može da ima jedno književno delo?
.
Pa ne živimo u vreme usmenog kazivanja, mada kuloarski način shvatanja i delovanja oduvek veoma dobro funkcioniše, ,,od usta do usta’’ o knjizi, i eto uticaja. Pogotovo kada se odlučuje o nekim uglednim nagradama…
.
.
Šta je literatura danas, da li je ono što je oduvek bila?
.
Uglavnom je razonoda, ako nije ono drugo – naizgled teško, hermetično, a bespredmetno i dosadno kazivanje. To je, uostalom, i svetski trend… Da li je literatura ono što je oduvek bila? Pitanje i jeste šta je oduvek bila? Ako je ono što je bila, zašto je tako dugo u estetskoj defanzivi?
.
.
Poslednja knjiga koju ste pročitali.
.
To je knjiga za mlade o kojoj sam nedavno govorila u emisiji Klub 2 Radio Beograda 2 sa njenom autorkom Gordanom Maletić, naslov je – ,,Na putu srebra’’ (izdavač Pčelica iz Čačka). Dva dečaka, sticajem okoklnosti, kreću brodom na put iz Venecije, godina je 1430. i na tom putu preko Dubrovnika do Novog Brda oni upadaju u razne neplanirane situacije. Ispostaviće se da je jedan od dečaka u stvari u dečaka prerušena devojčica iz vlastelinske dubrovačke porodice. Po tipu, ovo je avanturistički roman i toplo ga preporučujem čitaocima Eckermann-a.
.
.
Misao kojoj se vraćate?
.
Vreme sadašnje i vreme prošlo
Oba su možda prisutna u vremenu budućem,
A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom.
Ako je čitavo vreme večno prisutno
Čitavom vremenu nema iskupljenja…
Vreme prošlo i vreme buduće
Šta je moglo biti i šta bilo je
Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan
(iz ,,Četiri kvarteta’’, T.S. Eliota u prevodu na srpski Ivana V. Lalića)
.
.
Čime se ponosite?
.
Ako nije previše lično – svojim sinom, mladim lekarom dr Zlatkom Pravdićem. Svojim porodicama, iz koje sam potekla (Hrustanbegović), kao i svojim dalekim poreklom (Altomanović), naravno i prezmenom Pravdić koje sam dobila udajom. Jer pravda je od Boga, kako mi je rekao naš čuveni estetičar prof. dr Milan Damnjanović. Širinom svojih pogleda, verovatno u genetskom zapisu pokupljenom tolerancijom.
I na kraju svojom izrazitom samostalnošću.
.
.
Vaša neostvarena želja.
–
Da oni koji iz neznanja o meni pogrešno sude, postanu bolji!
.
.
.
…………………………….Razgovarao Enes Halilović
.
.
.
.
.
