.
.
(Vampirskie priče, Goran Skrobonja; izdavač IP Admiral books i IP Paladin, 2016)
.
Goran Skrobonja (1962), pripovedač i romansijer, strip scenarista, prevodilac i izdavač, jedan je od najzapaženijih prozaista domaće žanrovske, odnosno „postžanrovske“ ili „slipstrim“ scene. Kao retko koji mu žanrovski savremenik, Skrobonja je uspeo da održi stvaralački kontinuitet uz konstatan tematski i stilski razvoj. Knjiga „Vampirske priče“ svojevrsna je rekapitulacija do sada pređenog puta i „osvajanja“ literarnih horizonata; za njom će slediti i knjige „Horor priče“, „SF priče“ i „Priče o Nikodiju Mariću“ u kojima će, po principu tematske pripadnosti, biti sabrana većina Skrobonjinog pripovedačkog opusa. To će, svakako, biti zanimljivo štivo za one čitaoce koji piščev rad nisu kontinuirano pratili, odnosno za one koji se tek upoznaju sa stvaralaštvom ovog autora. Naravno, ovakvo će svrstavanje otkriti i dotaći jednu staru ali i dalje „bolnu“ dilemu žanrovskih podela na koju još uvek nema zadovoljavajućeg odgovora. Naime, pored dela koja je lako svrstati u određeni žanr postoji i niz onih koja u sebi sadrže elemente više srodnih žanrova, te je određivanje njihove pripadnosti problematično. U želji da takvo delo ipak svrstaju u određenu kategoriju, kritičari (verujući da time potvrđuju kredibilitet žanra) pribegavaju različitim metodama, ali su njihovi rezultati poprilično problematični, a sa stanovišta publike i krajnje nekorisni (osim što usmeravaju njenu pažnju u određenom smeru). Uprkos svemu tome, žanrovske podele i sporovi traju i može se očekivati da će ih „Vampirske priče“ (i knjige koje će za njima doći) rasplamsati i produbiti, imajući u vidu da Skrobonja, kao i svaki valjani pisac, nije dozvoljavao da ga žanrovski okviri sputavaju i sprečavaju da razvija svoje ideje. Na isti se način širio i produbljivao njegov spisateljski metod, odnosno, pomerale se tačke posmatranja i gradnje priča i njihovih stilskih uobličavanja.
Novela „No place like home“, koja otvara knjigu, primer je i potvrda pomenutih dilema jer se u nojoj prepliću buduća istorija ovih prostora (oličena u Savezu slobodnih srpskih srezova, formiranom posle ratnih razaranja, koji funkcioniše na posebnim, izolacionističkim principima) sa pričom o posebnoj vrsti bića koja su (možda) naslednici klasičnih, istorijskih vampira. Skrobonja, uz sve pomenuto, meša i legende stvorene u delu žanrovskog klasika Lavkrafta dodajući i mali omaž vestern mitologiji i znamenitom Doku Holideju. Uz sočne opise žestokih obračuna i nenametljivo naznačenu liniju koja se bavi problemima uklapanja „neprilagođenih“, priča lako teče prema svom eksplozivnom finalu.
Nekoliko priča odužuje dug tradiciji – od „starih“ klasika žanra kakav je Edgar Alan Po, do „novijih“ klasika kakav je Stiven King (odnosno prepoznatljivom žanrovskom identitetu), ali i potvrđuje da je Skrobonja vispren autor koji i na poznatom terenu ume da bude zanimljiv i svež, a ne rutiniran i predvidiv. Priča „Ljubavnici“ stilska je vežba na uvek intrigantnu temu otimanja ličnosti/duše od strane bića koja se njima hrane; u njoj mladi pisac, trenutno bez ideja i snage, uhvaćen u klopku svakodnevnih potreba i obaveza, sreće fatalnu ženu koja budi sva njegova čula i imaginaciju; no, cena tog zanosa biće velika. I priča „Krv“ varijacija je žanrovski prepoznatljive teme ali sa specifičnom nadogradnjom. Na istom tragu je i „Reč koja odjekuje“ koja se vraća istorijskim korenima reči – vampir.
Novela „Sveti rat“ novi je Skrobonjin iskorak u nadogradnji žanrovskih matrica – ulaskom u naučnofantastični podžanr alternativne istorije u kojoj Srbija vodi višedecenijski rat sa NATO snagama, a kao konačnu odbranu od tajnog oružja koje može da okonča otpor male države, njen vladar angažuje pretposlednjeg srpskog vampira Lazara Milovanovića. Dok putuje prema svom cilju, on se priseća svog života koji se prepliće sa opštom istorijom (od vremena turske okupacije do socijalističkog doba i rasula koje je za njim nastalo). Konačni obračun uništiće tajno oružje, uzdrmati prastaru tradiciju vampirskih porodica, ali i potvrditi fatalni usud nesloge srpskog naroda.
Finalna novela „Projekt: Sunce ili Anka, ubica vampira“ nadovezuje se na Skrobonjin „Teslaverzum“ otvoren romanima „Čovek koji je ubio Teslu“ i „Sva Teslina deca“ i proširen nekolikim potonjim pričama. U središtu ove novele su avanture jedne od ključnih ličnosti serijala, vrhunske srpske špijunke Anke Cukić. Njena nova avantura (koja već u naslovu podseća i na popularnu TV seriju) uklopljena je u alternativni svet utemeljen na postavci da je, zahvaljujući Nikoli Tesli i njegovom povratku u Srbiju, istorija XX veka drugačija od one koju znamo; jedina konstanta svih svetova su otvoreni i tajni sukobi oko političkih i ekonomskih moći i prevlasti. U bogatstvo detalja iz „stvarne istorije“ uklopljeni su i elementi drugog sveta što rezultira „patiniranom“ atmosferom u kojoj se odvijaju brze akcione scene. Rezultat umešne mešavine realne i alternativne istorije, akciono-špijunskog žanra, te vampirskog horor podžanra, jeste zavodljiva priča koja sadrži i nudi više slojeva iščitavanja i značenja.
Kroz nadahnuto ispisivanje i potvrđivanje žanrovske ikonografije, poigravanje sa manirima horor žanra, te nadogradnju, odnosno širenje njihovih okvira, Skrobonja suvereno gradi svoj prozni opus uvažavajući polazne tačke žanra koje usložnjava i kvalitativno menja oplemenjujući ih iskustvima drugih žanrova i poetika. U konačnom sagledavanju „Vampirske priče“ funkcionišu na dva osnovna nivoa: kao potvrda Skrobonjinih visokih literarnih dometa i kao uverljivi dokaz da nikakve ograde ili unapred određeni zabrani ne mogu biti prepreka za talentovane autore kojima Skrobonja nesporno pripada.
.
.
.
.
.
