Zaključaću da ne uđu.
-Ko? Oni?
-Zašto im ne kažeš da idu?
Gde će na ovu hladnoću? Grehota je.
Nisam primetila kad je počelo. Sve dok mi nije rekao da ih isteram kuće.
Mnogo ih je. Po celom hodniku su. Zavijeni u krpe. Stari i mladi. Deca su im debili. Ne znamo kako su došli kod nas.
Da li su iz neke organizacije? Je li ovo prihvatni kamp?
Bio je uznemiren, ljut. Jedan od retkih momenata da pamtim da je bio ljut.
-Kako su našli našu kuću?
Svakog jutra je tu žena ili muškaraca sa sveskom, pišu koliko nas ima i ko kad odlazi.
Noću šetaju, skupljaju se, smeju se.
Zauzimaju naše krevete kao da su njihovi. Spavaju u hodniku.
-Kako ulaze i kako nestaju?
Imaju tajni signal, neki kod, jave jedni drugima kad treba da nestanu i tad ih nema, kao da si pucnuo prstima.
-Kako spavaš?
Spavam u svom krevetu ako nije zauzet. Jedna žena se sinoć otegla ovde. Kao da je njeno. Rekao sam joj da se skloni, nije htela. Skupio sam se pored nje.
Ima ih mnogo noću, previše. Svuda su. Danju ih je manje.
Samo četvoro, rade u kući. Menjaju pločice.
-Hoćemo li da kažemo doktorki za njih?
Nećemo, misliće da sam lud.
