Tri priče

Rokstar

Sviđao mi se spoj tih reči i osećaj koji bi se razbuktao u meni nakon što bih izgovorio rokstar. Razmišljao sam o tome i shvatio da je izraz besmislen. Ako prevedem sintagmu na maternji jezik, dobijem kamen zvezda.

Ne bih voleo da budem zvezda. Radije bih bio kamen koji se kotrlja niz kaldrmu, pokraj zapišanih ćoškova grada i po zelenom rečnom dnu. Šta je, jebote, kamen zvezda? Kamen, zvezda, tref, pik. Dva pogođena, jedan nije na mestu.

Činjenica da moja porodica gleda Slagalicu primorala me je da izađem napolje u šetnju. Svaki put kad besciljno hodam ulicama, setim se reči moje drugarice.

• Kako možeš da izađeš iz kuće i da ne znaš kuda ćeš – govorila je – Ja to nikada ne bih mogla da radim.

Dopadao mi se njen kez. Jedan zub je štrčao kad bi se nasmejala i u to sam se, između ostalog, zaljubio. Nismo bili par, bila je suviše civilizovana za mene. Dok se ona smejala vicevima i lizala sladoled, ja sam sa svojim prijateljem Kopijem po kvartu nosio lavabo.

Jedne zime, nabasali smo na taj lavabo pored kontejnera i nosili ga unaokolo bez razloga. Smrdeo je na lepak i farbu. Dogovorili smo se da ga odnesemo do betonskih blokova na kojima su sedeli klinci i tako ih potpuno zbunimo.

Odjednom se na biciklu pojavio Rom sa maskom Anonimusa. Vrebao nas je. Pojavio bi se na nekoliko sekundi, a zatim bi nestao iza ugla. Lavabo je postajao teži, hladnoća keramike nam se uvlačila u prste. Osetio sam kako mi klizi.

• Uhvati ga sa ove strane – viknuo je Kopi.

Lavabo se prevrnuo i tresnuo na asfalt. Beli šrapneli su se rasuli oko naših nogu, stopili se sa snegom. Ugledali smo Anonimusa. Vozio je prema nama brže nego pre. Sakrili smo se u jedan od prolaza između zgrada uz prigušeni smeh.

Četiri godine kasnije, sedim na klupi u parku. Okrećem beli komadić keramike. Na susednoj klupi je radoznala baba. Proučava me. Isplazio sam jezik. Prekrstila se, ustala i otišla. Verovatno je shvatila da propušta Slagalicu.

Žega

Žalim svakog čoveka, životinju i biljku koja je tog dana morala da bude napolju duže od dva minuta. Nisam imao izbor. Morao sam da odem do notara.

Užareni asfalt činio je vazduh nepodnošljivim. Jedini spas bio je klima uređaj u gradskom autobusu. Disanje nije potrajalo, jer sam dve stanice kasnije ponovo bio u grotlu. Promašio sam autobus, pa sam morao da pešačim do zavučenog ulaza. Srećom, kod notara nije bilo nikoga. Drugi ljudi izgleda nisu želeli da se roštiljaju.

Posle boravka u klimatizovanim prostorijama notara, odlučio sam da kupim parče pice za ručak. Nisam mogao autobusom do moje omiljene picerije, jer su ulice kojima se do nje dolazi bile rezervisane za bagere i razrovani beton, pa sam krenuo peške.

Znoj je nadirao. Ubrzo sam prolaznicima delovao kao čovek koji je nedavno ronio u bazenu i zaboravio da se obriše. Na usnama mi se nakupljala so zbog koje sam osetio veliku žeđ. Svaki hlad drveta ili zgrade postajao je prostor za oživljavanje. Od trafike ni traga. Kamo sreće da sam poneo flašicu rashlađene vode, mislio sam lupajući sebi čvrge.

Pica majstorka mi je dala parče pravo iz peći. Kartonska ambalaža je bila vrela, ali sam vrelinu neutralisao „gaćama“ u kojima sam držao dokument pečatiran od strane notara. Želeo sam da je pojedem kod kuće uz osvežavajuć napitak. Hodao sam i hodao, osećajući se sve slabije. Zamišljao sam gazirani sok u džambo čaši, sa kockama leda i listićima nane, obavijen kapljicama rose. Noge su mi omlitavele. Negde na pola puta od stana, morao sam da se zaustavim. Razgledao sam okolinu. Nigde nije bilo kafića ili hipermarketa. A onda sam je ugledao.

Preko puta ulice bila je zgrada lokalne sekte. To nisu bili sektaši koji plešu oko vatre goli ili vade creva komšijinoj mački, već dobro organizovana i izdašno finansirana grupa maštovitih protivnika razuma. Ohrabren pretpostavkom da oni zasigurno imaju klimu, pretrčao sam ulicu i pozvonio na interfon. Neverovatno, ali kapija je zazujala i ušao sam unutra. Kucnuo sam na vrata koja su potom otkrila čoveka u svetlom odelu sa kezom na licu.

• Dobrodošli u svoj dom – rekao je.

Nekoliko ljudi je sedelo u čekaonici. Svi su mi se osmehnuli. Izgovorili su frazu na jeziku koji nisam razumeo, ali koju sam uspeo da ponovim. Klima je bila podešena na dvadeset i dva stepena. Telo mi se uspravilo i zadovoljno sam uzdahnuo, što je prisutnima verovatno delovalo kao da sam tu pronašao svoj smisao ili tako nešto.

Seo sam na stolicu i razgrnuo karton. Prostoriju je ispunio miris gorgonzole i proprženog luka. Zagrizao sam, dok su me svi i dalje netremice gledali, sa tim kretenskim osmehom na licu.

• Kod kog Vrhovnog Pelikana ste došli na isceljenje – rekao je čovek koji me je pustio unutra.

Uglovi usana su mi bili masni od kulena.

• Kod najstarijeg.
• Vaše ime sa inicijacije?
• I dalje nisam bio na inicijaciji. Zovem se Darko. To će biti dovoljno za Svevišnjeg Penicilina.
• Sačekajte ovde, molim Vas.

Otišao je niz hodnik. Zgrabio sam plastičnu čašu i nalio se vode iz aparata. Nakon toga sam počeo da kidam picu. Ostali su se vratili čitanju časopisa koji izdaje sama sekta. Žvakao sam poslednji zalogaj kada se tip vratio.

• Gospodine, zamoliću Vas da napustite zgradu.

Otvorio mi je vrata. Kada sam izlazio, u prolazu sam obrisao ruku o njegovo rame. Šutnuo me je u desni guz, toliko slabo da sam se nasmejao.

Kod kuće sam shvatio da sam notaru odneo pogrešan dokument.

Antiheroj u pokušaju

Pozamašan deo velike mature sam proveo ispod stola. Razlog nije bilo pijanstvo, već bljutavost u vazduhu i sva ta zbunjena lica ponovo. Tešio sam se time što ih vidim poslednji put.

Mesto je bilo picikato. Crveni tepih, puno hrane, poznati glumac u ulozi voditelja, plavi bućkuriš u čašama koje su bile u obliku manekenskih kukova i escajg za koji nisam znao da postoji. Čak je i muzika bila prihvatljiva. Pokušavao sam da se zabavim. Uspevao sam da održim taj blef oko dva sata, nakon čega sam pukao.

Uhvatio sam trenutak kada su svi za mojim stolom otišli da plešu. Provukao sam se između nogara i seo na tepih. Površina stola je bila toliko velika da sam mogao da prilegnem, a da me niko ne primeti. To sam i uradio. Divan osećaj. Mehur u središtu mojih grudi je prsnuo, jednostavno sam prodisao.

Kasnije sam se pridigao i posmatrao stopala ljudi. Neka su bila krupna, neka mršava, ali sva stopala su se vrpoljila. Pojedine devojke su se preobule, jer nisu želele da lome zglobove na štiklama. Poigravao sam se tako što sam cipelama menjao mesta. Kakav sam zloća! Dalibor Dančuo – najveći antiheroj generacije. Lepa titula. Iz maštarija me je iščupalo pominjanje mog nadimka.

– Gde je Dali – upitao je ženski glas.

– Ne znam – odgovorio je muški – Sad je bio tu.

– Možda je otišao u ve-ce.

– Tako je, potražite me tamo – šapnuo sam.

Ubrzo sam shvatio da ne mogu još dugo da budem tu. Dopuzao sam do sledećeg stola, polako se pridigao. Okrenuo sam se da vidim da li me je iko video. Za stolom je sama sedela devojka iz mog odeljenja sa kojom nisam progovorio tokom čitavog školovanja. Gledala je pravo u mene. Prekrstila se i sa usana sam joj pročitao zahtev upućen Bogu, da je sačuva.

Išunjao sam se iz gužve, sišao niz stepenice, zakoračio u hladan mrak. Žuta tabla na temenu jednog taksija svetlela je u izmaglici kao svetionik pred mirnim okeanom. Vozač je bio izuzetno pričljiv. To mi nije smetalo. Mislima sam bio daleko od taksija: pijan na Kalemegdanu, začaran u bioskopu, sa devojkom pored reke. Ipak, pažnju mi je privukla jedna njegova priča.

– Mi svi stojimo, a njemu zeleno. Svirnem, ništa. Legnem na volan, on izađe iz kola i krene ka meni sa nožem. Nasmejem se i dignem košulju da se pohvalim dugom devetkom u gaćama, ceo fazon. Diplomatski. Odmah se uprepodobio. Vidiš kako malo fali da od grizlija napraviš medvedića Dobrog Srca?

– Da, potrebno je tako malo…

Zanimljiv čova. Moj spasitelj.